Beton br.141
Nedelja 26. jun 2016.
Piše: Aleksandar Novaković

KORAK ULEVO?

Hoće li biti Građanskog fronta Srbije

 


Protest u organizaciji pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“ (videti pod „slučaj Hercegovačka“) ušao je u svoj drugi mesec. Očito je da broj demonstranata raste: na prvom okupljanju je bilo par hiljada ljudi a na, za sada poslednjem skupu, 25. juna, okupilo se između dvadeset i trideset hiljada hiljada građana. S obzirom da se protesti ne održavaju, kao što je bio slučaj devedesetih, iz dana u dan, već jednom u dve sedmice, logično je da ne dolazi do „zamora materijala“ kod učesnika. Ogorčenost građana potezima pripadnika vlasti, pažnja ono malo preostalih nezavisnih medija, kao i velika aktivnost pokreta na društvenim mrežama, takođe su pomogli da se početni entuzijazam protesta ne raspline. Reakcija vlasti bliskih medija, od negiranja postojanja pokreta do njegove satanizacije s davno poznatim opadačkim vokabularom (strani plaćenici, domaći izdajnici, soroševci itd.) je, kao što to obično biva, samo dodatno dolila ulje na vatru. Pokušaji vlasti da stvori „svoje“ pokrete kao „Daj patkicu tati“ i najava kontramitinga (ah, ta nostalgija!), po uzoru na onaj u Novom Sadu, pokazuju da su se, po prvi put za četiri godine, naprednjaci i njihovi koalicioni partneri zabrinuli za budućnost svoje vladavine.


Opozicione stranke centra koje su na aprilskim izborima stajale na ivici cenzusa, vlast ne doživljava kao ozbiljnu pretnju ne samo zbog loših izbornih rezultata, već i zbog toga i što nemaju ništa novo na političkom meniju. Jedina promena u redovima građanske parlamentarne opozicije u poslednje četiri godine bila je u tome što su se neki glasovi glasača DS, LDP i drugih stranaka prelili pokretu „Dosta je bilo!“.  U takvoj situaciji nov, drugačiji pokret sa podrškom koja raste može postati nezgodan konkurent na teritoriji Beograda, mada se ta priča može zadržati u gradskim atarima. Ali, šta ako dođe do koalicije „Ne da(vi)mo Beograd“ s građanskim pokretima širom Srbije?


6

Patkica na protestnom zadatku; Epizoda: Pred SIV-om


POPUNJAVANJE POČINJE


Građanski front Srbije (u daljem tekstu: GFS) koji bi okupio „Ne da(vi)mo Beograd“, niško Udruženje predsednika skupština stanara, pokret „Lokalni front“ iz Kraljeva, koji ima odbornike u kraljevačkoj skupštini, te novosadsku inicijativu „Podrži RTV“ i druge zainteresovane građanske inicijative je, za sada, na nivou ideje. Pregovori između navedenih pokreta su u toku od početka juna i još nema informacija o dogovoru. Vezivno tkivo pomenutih organizacija jesu nepravde i bahatost vlasti na republičkom i lokalnom nivou ali se postavlja pitanje šire političke platforme, tj. programa pokreta. Da li će se GFS držati centra ili će „skrenuti ulevo“? Na desnici se već čuju glasovi kritike. Tako istoričar Čedomir Antić, 9. juna, u izjavi za Politiku  iznosi da „ako budu hteli da se omasove i naprave program, postaće samo masovni G-17 plus ili masovni pokret ’Dosta je bilo’ i deliće se, što smo već imali s Otporom devedesetih godina”, pa je dodao je da je loše od toga „praviti ideologiju i sistem“. S druge strane, programski urednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinko Gruhonjić, u izjavi datoj za Danas od 14. juna, smatra da je „na delu revitalizacija levice“.


Da li je, u ovoj fazi protesta, realno govoriti o novom levičarskom pokretu u Srbiji poniklom na iskustvima grčke Sirize i španskog Podemosa? Pogledajmo primer pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“. Očita je ideološka šarolikost učesnika protesta, o čemu dovoljno govore znamenja prisutna na skupovima. Tu su svoje mesto našle kako zastave sa grbom grada urešene svima znanom patkicom, tako i one levičarskih pokreta, LGBT organizacija, jugoslovenske trikolore, državna zastava Srbije, te transparenti koji variraju od duhovitih pošalica na račun gradskih i republičkih vlasti do zahteva za generalni štrajk i kraj kapitalizma. Pritom se na demonstracijama pojavljuju i javne ličnosti, umetnici, novinari, lideri političkih partija od, nazovimo ga tako, levog centra do tvrde desnice. Važno je napomenuti da je podrška beogradskim demonstrantima stigla i od Varufakisovog panevropskog levičarskog pokreta DiEM 25 čiji su ugledni članovi Slavoj Žižek, Noam Čomski, Džulijan Asanž, Ken Louč...


1

Dilema za nove šetače


KOM SE CARSTVU PRIVOLETI


Ma kako ovo šarenilo simpatično delovalo delu opozicione javnosti, surova je politička istina da pre ili kasnije mora doći do programskog i ideološkog profilisanja pokreta. Na prvi pogled, suprotstavljanje tvrdom kapitalizmu i samovolji tajkunerije navodi na pomisao da je u pitanju pokret koji, volens-nolens, „vuče ulevo“ iako uživa podršku liberalnih i libertarijanskih pokreta kao što je Libek. Činjenica da se vode pregovori o formiranju GFS, govori da se ne demonstrira samo zbog slučaja Hercegovačka, te da njihov cilj nisu ostavke nekolicine funkcionera već, dugoročno, promena vlasti na lokalnom, a potom i na republičkom nivou. Jedno od najvećih pitanja je, dakle, da li će „Ne da(vi)mo Beograd“ (i ne samo on) uspeti da pomiri svoje protivrečnosti koje, bar za sad, još nisu izašle u prvi plan.


Distancirajući se od svih partija, „Ne da(vi)mo Beograd“ se odredio jednako prema vlasti, kao i prema iscepkanim, bezidejnim, disfunkcionalnim opozicionim strankama. Rast pokreta je očit, ali demonstracije i ponavljanje zahteva za ostavke nisu dovoljni. Vlast će čekati da leto, tj. vrućina, godišnji odmori i zamor učine svoje, u nadi da će pokret nestati sam od sebe. To se lako može dogoditi ukoliko ne dođe do formiranja GFS i do primanja novih članica koje će zadržati svoju autonomiju na lokalu, bez uplitanja „prestoničke centrale“, kao što je do sada bio slučaj sa svim strankama bez obzira na njihovu ideologiju i program. No, ukoliko do formiranja GFS dođe, moraće da postavi sebi ponovo isto pitanje: koji je naš ideološki profil?


To znači da će potencijalne članice GFS morati, ako žele da uđu u političku arenu kao pokret, da se odrede prema pitanjima reanimiranja privrede, nezaposlenosti, pomaganju socijalno najugroženijima, kresanja državne administracije, evroatlantskim integracijama, pravima manjinskih grupa, ali i nasleđu ratova devedesetih, uplitanju SPC u državna pitanja, rehabilitaciji nacističkih kolaboracionista.


Da li će i na koji način će to uraditi – ostaje da se vidi.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.