Beton br.61
Utorak 23. decembar 2008.
Piše: Bojan Tončić

Klikeri i patnja

Blagdani haških optuženika

betonbr61_armatura2Nekoga je svakako potresla vest objavljena između dva Betona, a zdravstvo se obradovalo jer će nešto ušparati: Sudsko je veće Haškog tribunala konstatovalo da policijski zapovednik srbijanskih snaga na Kosovu nije toliko ugrožen da bi dolazeće blagdane morao da dočeka u Beogradu ili koznagdeveć, nego će se lečiti u Hagu. Nakon vesti stare više od četiri godine, da je eto, imao nekakav zahvat u Beogradu (laž!), konstatovano je da u glavnom gradu Holandije može imati sasvim pristojnu negu, što veseli svakog naivca koji katkad pomisli da će neko od optuženih za najstrašnije zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata progovoriti. Da će, recimo, policijski general u čiju je odbranu svojedobno stao i Nenad Čanak, u stroju pored Gorana Radosavljevića Gurija i spontano okupljenih policajaca, učenika srednje policijske škole i Policijske akademije (psi i konji su bili na dopustu), progovoriti detalje o onome što se u Srbiji pretvorilo u morbidni vic: „Šta rade Šiptari u hladnjačama? Frikombinuju“.
General Lukić, pod čijom je komandom stotine hiljada Albanaca proterano sa Kosova - a reč je o srećnicima koji nisu ubijeni, zakopani, otkopani, ponovo zakopani, pa iskopani još jednom i smešteni u hladnjače, pa opet zakopani po mračnim toponimima Srbije. Znamo za tri, a šta je sa ostalih 14 masovnih grobnica? Policijski vrh (Dušan Mihajlović) svojevremeno je saopštio da ih u Srbiji ima 17. Ne računaju se oni čiji su posmrtni ostaci završili u Miloševićevim, Lukićevim, Đorđevićevim, Šainovićevim krušnim pećima. Svako ima pravo na asocijacije, ovde će biti reč o klikerima.

 

IGRAČKE NA OVOM I ONOM SVETU

Sasvim običan dan, rekao bi jedan bečejski pesnik, Miša Amerikanac koji je već tridesetak godina preko bare - okupio je u bašti „Čubure“ stare frendove iz vremena prvih „vespi“, „Zlatnih dečaka“ i „Euridike“. U neko doba prolaze pored bašte dva klinca i prodaju klikere. Miši se zacaklile oči. „Tri dinara za jedan, a neko nas i časti“, kaže preduzimljivi komšija. Miša kupi sedam, plati crvenom novčanicom („I ja častim“ - Srbin je Srbin) i izazva prijatelja na dvoboj. „Kako sam gađao ‘iz bare’, a?“ „Što jes’, jes’, bio si najbolji“.
U meču sa nedefinisanim pravilima Miša nije uspeo da opravda rejting, ali se po načinu na koji je držao kliker u svojoj velikoj šaci videlo da je nekada znao znanje. Uze Miša jedan za uspomenu, ostale ostaviše pored kafane da ih pokupi neki klinac koji se još nije domogao kompjutera i video igrica.
Tako su klikeri, ta noćna mora mog detinjstva, još jednom ušli u moj život. Imao sam lepe klikere, ali nisam voleo tu vrstu nadmetanja, poštenije, bio sam u tom sportu loš, najgori, nisam imao pojma; možda je to zbog krivih prstiju, tešio sam se u trenucima osame kad neka budala posle basketa, a tu sam imao uzlete, predloži „Ajmo na rupu“.Obično se zbog takvih banalnosti dolazi do debelih, dobrih i pogrešnih knjiga i velike dioptrije, naočara i sočiva. Ali, kad se setim tog žara u očima klikeraša... Svaka čast, majstori.

 

VLASNIK KLIKERA BEZ GLAVE

I to ne bi bila tema za priču da se nisam podsetio svedočenja Sarande Bogujevci, devojke ranjene u divljanju srbijanskih državnih snaga u Podujevu, marta 1999. godine.
„Onda su pošli prema mom bratu i prilikom pretresa iz džepa mu uzeli klikere i bacili ih na zemlju. Vikali su i moja majka se sagla i pokupila ih. Nastavili su da nas pretresaju i pritom govorili starijim ženama koje su imale marame da ih skinu“, svedoči Saranda (Danas, 12 - 13. jul 2003.).
Tek koji minut nakon pretresa opasnog teroriste i sumanutih rafala ispaljenih u žene i decu, Saranda Bogujevci će videti raskomadanu glavu svog brata Špetima, vlasnika klikera koji su se poslednji put zakotrljali tu, u Ulici Rahmana Morine u Podujevu, 28.marta 1999.
Tu nekako prestaje moja empatija glede optuženika. U stvari, nije je ni bilo. Štaviše, osećam gađenje.
Nedeljnik Vreme je objavio jedan od najznačajnijih napisa u srbijanskoj štampi posle Dejtonskog sporazuma. Reč je o tekstu koji se temelji na popisu stvari žrtava iskopanih iz masovne grobnice u Batajnici. Ti monstruozni artefakti, marame, sitne i krupne novčanice dojčmaraka, isprave, ključevi, grickalice za nokte, zaudarali su taman toliko da osoblje Palate pravde počne da trenira duhovitost na tu temu. Na mestu gde je trebalo da se kazne zlikovci. Da ne previdimo, uredno popisano, sa sve članskom kartom na kojoj piše „delegat Socijalističke partije Srbije“ i hodžinim zapisima koji, očigledno, nisu pomogli vlasnicima. Pa prebačeno u bure za kupus, turšiju, štaveć, odakle se smrad nije širio istim intenzitetom. I nije podsticao duhovitost ovdašnjeg pravosuđa koje treba da sudi za ratne zločine.
Za razliku, valjda, od poderanih plastičnih vreća u koje su smeštani posmrtni ostaci - kosti - identifikovanih žrtava i predavani porodicama na graničnom prelazu Merdare.

 

NIZ STRAVIČNIH SIMBOLA

Pod brojem 247; 2B/A- 180, registrovani su predmeti iskopani iz masovne grobnice u Batajnici: „novčanik, vizit -karte, klikeri i grickalica za nokte“. Opet klikeri, kao da se neko okrutno šali. Klikeri se, pronađeni kod civilnih žrtava jugoslovenskih ratova. Možda srušeni mostarski most, tenk T84, automatska puška „kalašnjikov“, bomba „kašikara“, pešadijske mine koje su ostavile za sobom hiljade invalida. Beograd, možda, cveće pred tenkovima i učesnici antiratnog mitinga pod radnim nazivom „Crni flor“. Sarajevo, 1335 krugova pakla, podzemni tunel Dobrinja-Butmir. Paketi „prigušene nade“ (Kemal - Arsen), s nešto hrane, kafe i cigareta. Nema kraja nabrajanju i podsećanju.
Meni su, međutim, klikeri nekako pravi simbol nevinosti i naivnosti, želje da će upasti u rupu, a ne u „trokiš“, da će njima biti ostvaren ili očuvan rejting pomenutog Miše (neka mi se ovom prilikom ne zameri na prvom licu jednine i prisluškivanju); možda zvuči kao opšte mesto, tek, dovoljno su bili jeftini da, ako ništa drugo, ne budu nedostižni kao električni voz.
Ovih dana maleni stakleni lajt-motiv eseferjot ratovanja neutrališe patetiku bulajić-mitrović-đorđevićevskih dotiranih celuloidnih produkata kojima smo iz sve snage aplaudirali od četiri, šest i osam; čast konzumentima sa debljim živcima i surovim kritičarima, ali možda se antiratna priča zasniva upravo na klikerima i srodnoj galanteriji, i možda se to, nažalost, vidi tek kada igračke postanu deo svedočenja ili dokaznog materijala. Šteta, mnogi nisu nista naučili u mraku „kinematografa našeg djetinjstva“, a mogli su.
Ljudski je ne verovati da građani Srbije žele da žive pored onih koji su po dužnosti ili savesti, bili ustremljeni na vlasnike klikera koji ne stigoše da se izigraju, izgrebu nadlanice, usvinje kolena i pređu na računare. Da ne žele da žive pored čoveka koji je ubio dete iz čijih je džepova koji minut ranije istresao klikere. Gotovo suvišno je pitati da li je i taj dželat nekad bio dete...
Faktografija kaže da beogradski klinci prodaju njima nezanimljive igračke, a da su slični stakleni predmeti pohranjeni u podrumima nezavisnog sudstva kao potencijalni sudski dokazi. Nisu kriva deca koja se okreću mnogo dinamičnijim (?) virtuelnim igrama, ne znajući da su neki njihovi vršnjaci okrutno ubijeni. Ključno je pitanje da li će ikada saznati istinu i da li će im ona nešto značiti. Za njihove roditelje kao da nema više nade. Ili imaju stav, ili nemaju motiv.
I gde su Sreten Lukić i njegovi? Tu su.

betonbr61_armatura

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.