Beton br.163
Sreda 16. septembar 2015.
Piše: Adriana Sabo

KAD SU ŽENE POSTALE OFICIRI


                       

Svake godine sredinom septembra, srpskoj javnosti se predstavi najmlađa generacija oficira Vojske Srbije, najuspešniji među mladima koji stoje na braniku otadžbine i simboličkog poretka države Srbije. Pomenuta parada svakako ima za cilj demonstraciju (simboličke) moći, ali i promociju dve državne institucije zadužene za disciplinovanje mladih nada zemlje – u pitanju su, naravno, vojska i školstvo. Kako je unapred najavljeno, ova generacija je posebna zbog dve stvari: ima najviši prosek ocena i na vrhu liste njenih najboljih studenata nalaze se tri žene. Ovaj drugi podatak, objavljivan je sa određenom dozom opreza, kao izvestan kuriozitet, nešto zbog čega jesmo, ali baš i nismo mnogo ponosni – jer, neko će reći da je to znak da koračamo čvrsto ka Evropi, a neko da srljamo u propast feminizacijom vojske.


Tako se, kao i u najvećem broju situacija u Srbiji koje se tiču uspeha žena (a u nečemu što nije majčinstvo), i ovom prilikom u javnom diskursu osetila izvesna nelagodnost, tim pre jer su u pitanju uspešne žene u vojsci, tom stožernom stubu mačizma (u nas, ali i drugde). Zbog toga su vesti koje se tiču promocije mladih oficira podrazumevale pominjanje ove činjenice – jer, ministru Gašiću je jako milo zbog toga – ali ne i insistiranje na njoj. Zlu ne trebalo, nikad se ne zna kome ta činjenica može da zasmeta. Pitanje uloge žene u vojsci, naravno, nije tek pokrenuto, a postaje sve aktuelnije sa rastućom ekonomskom, i krizom u kojoj se nalazi simbolički poredak (zapadnih) država, zasnovan na demonstraciji moći i nasilju, a za šta je primarno zadužena vojska. Kada je u pitanju naša zemlja na brdovitom Balkanu, ne treba posebno govoriti o dugoj tradiciji ratovanja i ubijanja – jer, setimo se, rado ide Srbin u vojnike – koja je, kako nalaže Tradicija, bila rezervisana za snažniji pol. U takvom kontekstu, žene su bojnom polju mogle da priđu pre svega u svojstvu Kosovke devojke, kako bi brinule o palim herojima, vidale im rane itd. Jasnu, vekovima utemeljivanu tradiciju koja je dobro sumirana krilaticom „ona da rađa, on da brani“, uznemirile su, doduše, partizanke (nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji) koje su borbom protiv fašizma izborile i važna prava za sebe, ali imajući u vidu sve progresivniju amneziju u koju zapada ovdašnje društvo, i na njih najčešće zaboravimo kada je u pitanju status žena u vojsci, kojih, kako se danas najčešće naglašava, „ima sve više“.


Dakle, ideja da žena može raditi u vojsci, u Srbiji više nije novost, a jedan od razloga za ovo (ipak ne apsolutno) prihvatanje leži i u činjenici da se patrijarhalni ideološki poredak – potpomognut, dakako, liberalnim diskursom koji je i zaslužan za stupanje žena u ovu oblast – „prilagodio“ i ovoj novotariji, pronašavši u svojim okvirima adekvatno mesto za žene koje požele da iskorače iz svoje dobro poznate, „prirodne“ uloge supruge i majke.


zena-vojska


Ona da brani, ali i da rađa

U aktuelnim javnim diskursima u Srbiji, činjenica da se žene primaju u vojsku, ali i da su ove godine najbolje među mladim oficirima/oficirkama, iskorišćena je i kao svojevrstan dokaz o „naprednosti“ i „prosvećenosti“ državnih institucija, a posebno vojske. Tako u ovom trenutku, kada smo oduševljeni/e sopstvenom humanošću prema izbeglicama sa Bliskog Istoka, isticanje činjenice da su u ovoj generaciji mladih nada VA najuspešnije tri mlade žene, čini se, dolazi kao idealna „dopuna“ slici progresivne Srbije koja se na svim frontovima bori za prava manjina i ravnopravnost svih njenih građana, bez obzira na rod, rasu, seksualno opredeljenje itd. Realnost (ona koja se tiče položaja žena u vojsci, a ne humanosti prema izbeglicama) se ipak čini mnogo drugačijom, a izbor karijere u okviru Vojske Srbije, teško može tumačiti kao znak ženske emancipacije – premda sama činjenica da izbor postoji jeste rezultat borbe za prava žena.


Dozvoljavanje pripadnicama lepšeg pola da stupe u vojnu službu, a koje se u zapadnim zemljama desilo mnogo ranije nego na ovim prostorima, naime, jeste – pojednostavljeno rečeno – rezultat svojevrsnog obrta u (neo)liberalnom diskursu koji promoviše slobodu i jednakost, a koji je, upravo zahvaljujući tim vrednostima, u ženama pronašao novu radnu snagu. Kako je pisala i Nensi Frejžer (Nancy Fraser), kapitalizam je „u okrutnom obrtu sudbine“ iskoristio feminističke zahteve za pravom žena na jednake plate i slobodan izbor zanimanja, kako bi „stekao“ saveznice – žene koje, boreći se za „slobodu“ da budu jednake sa muškarcima, zapravo podupiru sistem utemeljen na njihovoj inferiornosti. Kada je u pitanju kontekst Srbije, čini se da su primarni razlozi za odluku žena da stupe u vojsku ekonomske, a zatim i „moralne“ prirode, budući da takav izbor obezbeđuje posao po završetku školovanja ali i izvestan prestiž u društvu koje je uvek veličalo ratnički duh pojedinaca. Kako je istakla jedna od najboljih u ovoj generaciji mladih oficira, odlučila se za studije na Vojnoj Akademiji jer ova institucija obezbeđuje najkvalitetnije obrazovanje, sigurnu budućnost, ali i zato što je vojni poziv tradicija u njenoj porodici. U tom smislu, ulazak žene u jednu potpuno maskulinu oblast kakva je vojska, iziskuje izvesno „prevazilaženje“ inferiornosti koju joj pripisuje društvo – što je čin za pohvalu – ali istovremeno od nje zahteva i ostanak u okvirima granica tradicionalne ženstvenosti (i inferiornosti). Ili, pojednostavljeno rečeno: „lepo je što si dokazala da možeš sve što i tvoje muške kolege, ali se sada vrati na mesto koje ti propisuje patrijarhalno društvo (po mogućstvu, rodi snažne sinove koji će da za tebe ratuju)“. Odnosno, dobro je znati da, u slučaju nedostatka muških naslednika koji bi nastavili porodičnu tradiciju i žena može da „uskoči“, ali se takav izuzetak može desiti samo pod sasvim određenim okolnostima.


Tako je i trima najboljim oficirkama Vojna Akademija „ponudila“ upravo ovakav kompromis: premda jesu prošle kroz rigoroznu vojnu obuku, ipak su se opredelile za finansijski smer, te će, kako na primer piše „Blic“, uprkos činjenici da umeju da rukuju raznolikim ubojitim oružjem, svoje karijere nastaviti u finansijskoj službi VS. To će im, dakako, omogućiti i da se u potpunosti ostvare kao žene u ulozi supruge i majke i time dokažu svoju moralnu ispravnost koja je mogla da bude dovedena u pitanje željom da se – odabirom vojne karijere – postave u ulogu muškarca koja im „po prirodi stvari“ ne pripada. Time je tradicionalni, patrijarhalni poredak očuvan, ali je donekle „osavremenjen“ kako bi Srbija ostala u korak sa vremenom i pokazala da je – svakako samo na papiru – raskrstila sa „nazadnim“ idejama kakve su podela poslova na muške i ženske.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.