Beton br.45
Utorak 13. maj 2008.
Piše: Saša Ćirić

Kad jaganjci utihnu

- Ili je tunel okrečen ili smo bliže izlazu -

Najvažniji izbori posle onih koji će dovesti do demisioniranja Miloševića, okončani su neočekivanim trijumfom proevropskih snaga okupljenih u koaliciju oko stranke srpskog predsednika. Bili izbori od prekjuče referendum ili ne, njihov značaj može imati snagu prekretnice.

 

KAŽI MI, KAŽI (ankete)

Još koliko pre nekoliko dana, trka između demokrata i radikala vodila je u uzbudljiv foto-finiš, pri čemu je radikalska „Mala Mo“ barem za glavu od 50 do 100.000 glasova prednjačila demokratskoj „Brzoj fotografiji“. Još koliko pre nedelju-dve Cesid je opipao puls svog reprezentativnog uzorka: radikali 88, demokrate 85, narodnjaci 30, liberali 20, socijalisti 17 i manjine 10 mandata. Izborna noć prizvala je „fikciju“ koju samo život može doneti: demokrate 103, radikali 77, narodnjaci 30, koalicija oko SPS-a 20, LDP 13, manjine 7 mandata (mađarska koalicija 4, Ugljanin 2 i Albanci iz Preševa 1). Dakle, ne samo da je drastično omanuo broj mandata kod prvoplasiranih, već je uneređen i poredak stranaka (sem, u oba slučaja, kod narodnjaka koji su se idealno uklopili u istraživački sken). Ova, nipošto prva, odstupanja mogu da ukažu na dve stvari: anketirano biračko telo je toliko nesolidno da ili ne govori istinu prilikom ankete ili ne drži obećanje dato anketaru, ili je opšta vrednost anketiranja i načina na koji se ona sprovode u Srbiji iz nekog razloga poslovično niska. Pritom ne mislim na plaćene ankete koje se poturaju kao objektivna reprezentacija raspoloženja birača. Kod nas su istraživanja javnog mnenja simulacija analize koja treba da pokrije nedostatak istinskog uvida u raspoloženje birača, posebno u razumevanje razloga tog raspoloženja. Više nego licemeran instrument manipulacije javnim mnenjem, ovakva istraživanja pripadaju industriji zabave, isto koliko i analitičarska mudrovanja korisna su za razbibrigu dokonih, umesto što služe kao korektiv političkih kampanja i signal malignih društvenih simptoma.

 

BORIS I UJEDINITELJ (rezultati)

Dezavuisani anketama, glavnu brigu videli smo u tome hoće li patriotski blok smeti da formira Vladu, u neprijateljskom okruženju većine medija, intelektualne elite, evropske administracije, ali i suočen sa manjkom sposobnih kadrova, patriotski nastrojenih tajkuna za putinovsku mužu i sa misionarskim programom razuveravanja zapadnih sila da povuku svoj potpis sa priznanja kosovske nezavisnosti. Manja izlaznost od predviđene (ah, te ankete) išla je, opet neočekivano, na ruku demokratama. Pokazalo se da disciplinovano biračko telo radikala i nije baš toliko disciplinovano, jer je tronuto mutnom Fiat-nostalgijom ostalo kod kuće ili je i samo, budući ideološki nimalo rigidno (a može biti ni baš tako jasno opredeljeno), prebeglo na stranu koja se ne zamlaćuje već oprobanim receptima kvazipatriotskog suicida.
Sada, kada znamo realno raspoloženje birača, ostaje pitanje političke poruke ovih izbora.
Nesporna pobeda Borisa Tadića nije utemeljena samo na neočekivanoj elektoralnoj razlici u odnosu na prvu pratilju, posebno ne na broju osvojenih mandata koji nije dovoljan da se formira skupštinska većina i obrazuje Vlada. Kao da je ovom prednošću demokrata nad radikalima prevaziđeno stanje zacementiranog bipolarizma između pristalica starog i novog režima i da se klatno bitno pomaklo ka jednoj strani. Birači su okrenuli leđa odbrani Kosova po svaku cenu, odnosno nisu pokazali nutritivnu spremnost da blagi rast standarda i realno veću kupovnu moć zamene za sumnjivu makrobiotičku ishranu („Korijenje na 100 načina“). To je poruka „kriptonitske“ snage utoliko što dolazi gotovo neposredno posle proglašenja i većinskog evro-atlantskog priznanja kosovske nezavisnosti (i mimo efekta oslobađanja Haradinaja i promovisanja formule Koza nostre: nema svedoka - nema optužnice).
Da li su birači prodali zavetnu kosovsku veru za Judinu evropsku večeru, pljunuvši pritom na doslednost i poštenje branitelja državnog i nacionalnog interesa, kako veruje razočarani i poniženi premijer? Degolovski izdan od naroda koji nije na visini zadatka koji je zacrtala nacionalistička elita, uspaljen od vlasti koja mu se osladila toliko da mu se razložna politička retorika pretvorila u grimase, kletve i potonuće u Miloševićev ideološki mulj, premijer koji to nikad nije bio (čovek koji se bavi ekonomijom i razvojem društva svoje zemlje) groteskna je figura ovih izbora. On ne pokazuje da razume da je vreme ne samo da ode u opoziciju, već i da se skloni sa političke scene. Lider koji je izgubio sve do čega mu je najviše bilo stalo: zajedničku državu sa Crnom Gorom, Kosovo u sastavu Srbije, sekularnu vlast, dosadnu državu, to će reći pravno uređenu zajednicu koja zna šta su joj limiti i koja se ne iscrpljuje u apsurdnoj istorijskoj metafizici.
Radikali nisu samo drugi veliki gubitnici ovih izbora; oni su putnici za prošlost. Marketinški retuširani, sa retoričkom matricom obračuna sa korupcijom i zaštitom interesa građana, nisu bili u stanju da uvere ni sebe da je moguće postati prihvatljiva konzervativna stranka kojom rukovodi zla sila sa njihovog uniformisanog revera. Izgradnju mostova i parkova, zadržavanje stranih investitora i privlačenje drugih, propagiranu ekonomsku kompeticiju Istoka i Zapada trebalo je alhemijski stopiti sa politikom Velike Srbije koja je presudno uticala na razbijanje Jugoslavije i generisala ratne zločine, kao i sa prekidom diplomatskih i političkih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo. Pokazalo se da je za birače u Srbiji fića je važniji od tenka, bezvizni režim sa EU od ruskog interrejla a ono malo penzija, honorara i plata, besplatne akcije, potrošački i stambeni krediti preči od duplih plata profesionalnih Srba na Kosovu i čuvara „berlinskog“ mosta na Ibru. Svejedno, prve reakcije radikala pokazuju njihovo zlo, biće i pravo lice: puka statistika nadređuje se očiglednoj izbornoj volji i preti se izazivanjem građanskih nemira.
LDP je, stranački gledano, treći gubitnik ovih izbora. Stagnacija političke podrške ovoj stranci pokazuje da je biračko telo u Srbiji prelomilo za hijerarhiju političkih prioriteta: Evropa pa Kosovo, ali da ne pokazuje želju za radikalan zaokret prema dosadašnjoj zajedničkoj nacionalnoj politici Koštunice i Tadića. Očuvanje Kosova, odnosno „odbrana integriteta i identiteta“ Srbije još uvek biračkom uhu zvuči najprihvatljivije. Ipak, „gubitništvo“ LDP-a je relativno. Oni ostaju najprirodniji saveznik demokratama, koristan korektiv i neophodan akcelerator svih reformi srpskog društva.

 

QUO VADIMUS (perspektive)

Uprkos predizbornim anketama, nikada nisam verovao da koalicija oko SPS-a može da bude slabija od LDP-a. Sklopljena je da bude mehanizam za prikupljanje glasova, neopredeljenih koliko i nostalgičnih, klasno samosvesnih umirovljenika, subnorovaca kojima nisu smetale ratne kokarde 90-ih i ruralnih fanova palanačkog gazde, fasciniranih činjenicom da umesto kravlje balege na putu stoji asfalt a u parku zasađeno cveće. Najpoželjnija udavača najviđenija je da se proda što skuplje, pojedinačno ili u celini, što može važiti i za druge stranke i pojedince u parlamentu. Polje magnetnog uticaja najjače i jedino perspektivne koalicije zasigurno će nekoga sebi privući. Politika nije rabota za gadljive i rigidne; a to, naravno, ne važi samo za birače ili TV-kibicere već i za učesnike na političkoj sceni. Bila manjinska Vlada ili nova mega-koaliciona sprega (pa sve i da se ne formira, pri čemu će moralni pobednik, a kasnije i realni vlasnik iritiranih glasova, opet biti trenutno najjača lista), ona će imati jasan koncept delovanja ali i nasleđene poteškoće koje generišu famoznih 5 (+1) principa. Što je najznačajnije, takva u osnovi evro-reformska Vlada ma kada da se formira nema potrebe da pravi zbunjujuće i kontraproduktivne kompromise i uverava nas da je odlučna da svoje namere sprovede. Od nasleđenih poteškoća najveća će biti ona koja se odnosi na
programski stav o očuvanju Kosova. Nije jasno hoće li zapadne zemlje još više izaći u susret Tadićevim duplomatskim naporima revitalizacije rezolucije 1244 (a nije jasno ni šta bi to bilo, ni kojim sredstvima bi se to ostvarilo) ili će, naprotiv, oslobođeni balasta nacionalističke pretnje krenuti u masovno priznavanja nezavisnosti Kosova. Nije jasno na koje kompromise je spreman Tadić sa socijalistima a na koje sa LDP-om pri formiranju Vlade ili kreiranju skupštinske podrške, odnosno šta će čija uloga biti od partnera u Tadićevoj koaliciji: šta će dobiti politički zombi, vazda nepouzdani Vuk Drašković a šta pragmatični pijanista Nenad Čanak.
Svejedno, 11. maj je zaista bio repriza Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom (nad 90-im). To pruža osnovu za umereni optimizam. Barem kao prvi utisak.

betonbr45_armatura

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.