Beton br.141
Subota 05. decembar 2015.
Piše: Jelena Ćeriman

JESU LI ŠKOLA I PORODICA NA ISTOM ZADATKU?


Da. О nekim stvarima za koje smo mislili da su beznačajne ispostavilo se da dugoročno imaju veliko značenje, jedna je od opaski roditelja koje ilustruju razloge za pokretanje seminara o rodnoj tematici.


Kada smo pre tri godine krenule sa osmišljavanjem Svih naših identiteta, namera nam je bila da povežemo porodicu i školu. Želele smo da proširimo fokus sa pitanja roditeljstva na razmatranja koja povezuju društveni kontekst obrazovanja i vaspitanja kako u porodici, tako i u školi, kao i u zajedničkom javnom prostoru. Unutar-porodične odnose i opažanja koja uzimaju u obzir rodnu dimenziju vaspitavanja dečaka i devojčica, proučavale smo u Srbiji i sa partnerskom organizacijom u Crnoj Gori, 2012. godine. Dobijeni rezultati su nas naveli na zaključak da je potrebno uporediti ono što podrazumeva rodnu socijalizaciju unutar porodice sa socijalnim kontekstom škole i školskog okruženja. Ko i na koji način prenosi ili razgrađuje rodne stereotipe? Roditelji? Stručni, nastavni kadar? Sama deca? Koliko smo svi svesno ili nesvesno skloni rodnim hijerarhizacijama koje vrlo često postaju ključne u vaspitnom i obrazovnom razvoju dečaka i devojčica?


Razloge i učinkovitost seminara moguće je predočiti na osnovu zapažanja koja smo beležile nakon svakog održanog seminara i povratnih informacija o njegovoj primeni u školskoj praksi. Tako je jedna učiteljica iz Kikinde rekla da je “pre seminara bila mišljenja da se rodna ravnopravnost u većoj meri poštuje i  podrazumeva, jer sam i sama u tom pravcu vaspitavana, ali i zbog toga što su moja iskustva takva. Međutim, dokle god postoji potreba da se o toj temi razgovara, postoji i problem u prihvatanju rodne ravnopravnosti.“


Mi, učitelji, provodimo sa decom veći deo dana. I tako četiri godine. Mnogo razgovaramo, učimo, često ne videći rezultate odmah. To ne znači da ih nema. Sve što smo radili pokaže se vremenom u najboljem svetlu i tada s ponosom puštamo „velike“ đake da nastave dalje da rade na sebi. A kako počinje? U prvi razred polaze deca od 6,5 - 7 godina. Od prvog školskog dana postoji niz situacija gde upoznajemo decu i „njihove stavove“. Veoma su interesantna njihova razmišljanja o tome kako doživljavaju ženski i muški pol – uglavnom: mama kuva, pere, sprema kuću i čuva decu, a tata ide da radi, pere auto i slično”, govore zaposleni u osnovnoj školi u Kikindi.


Kako je moguće napraviti osvrt na nešto što intimno zadire u naše živote i na koji način se ukazuje da teme o muškom i ženskom, lepom i ružnom, korisnom i manje korisnom, mekom i tvrdom, oštrom i blagom..., dugoročno formiraju ne samo konkretne odnose među nama već generacijski utiču na to da se toleriše nasilje, skriva povređenost i neupitno prihvata autoritet? Kakav je autoritet sa kojim se ne rađa strahopoštovanje, već se odnosi među ljudima grade i razumeju drugačije i spremno se utiče na zastrašivanje i povlađivanje bilo roditeljima ili nastavnom kadru? Možemo li učiniti da se sa razumevanjem prihvata razlika u dobi, rodu? Mogu li politike zajedničkog življenja u sebe uključiti upoznavanje sa drugačijim, neprilagođenim? Koji tip autoriteta u školi, porodici, pa i u široj zajednici može omogućiti razvoj potencijala koji otvara prostor za prevazilaženje osnovnih okvira institucija? Roditelji upravo kao i nastavno osoblje se svakodnevno nalaze u situacijama u kojima potvrđuju sopstvene pozicije. Ne znači da će u tim situacijama bilo nastavnik, bilo roditelj želeti i uspeti sebe da nametne kao nosioca autoriteta, naprotiv, reklo bi se da je to jedan od težih zahteva koji se danas stavljaju pred aktere vaspitanja i obrazovanja dece i mladih. Prvenstveno stoga što ovaj proces zahteva izgradnju stalnog otvorenog transfernog odnosa, angažovanja, koje egzistencijalno obavezuje sve: i zaposlene u školama i roditelje i decu, mlade.


kroll_gender_equality_homepage

Ilustracija: Kroll, Gender equality, ec.europa.eu


Da li škola i porodica nužno bivaju na suprotnim stranama u tom procesu ili je saradnja neizbežna i neophodna?


Razgovaramo o ravnopravnoj podeli poslova u kući (u školi, na poslu...), kako na relaciji žena-muškarac, tako i na relaciji odrasli-deca. Svako treba da dobija različita zaduženja i da ih obavlja najbolje što može. Ovo je veoma važno u životu uopšte. Deca se uče da budu samostalna i pripremljena na sve što ih čeka, a ne da nemoćno čekaju da neko sve radi za njih, zaključuju zaposleni u osnovnoj školi u Kikindi.

Sa temom rodne ravnopravnosti ne susrećemo se prvi put i pored toga izuzetno sam zadovoljna što sam u ovom projektu jer je tema obrađena na zanimljiv način i što nam otvara mogućnosti za još plodotvornije partnerstvo sa roditeljima. U našoj školi sam potpisnik protokola o međunarodnoj saradnji sa srpskom gimnazijom "Dositej Obradović" i "Banatskim koledžom" iz Temišvara (Rumunija). Saradnju smo uspostavili i sa roditeljima ove dve škole, bili su naši gosti i učesnici debate "Razmena iskustava o roditeljstvu“. Planiram da decembra meseca (kada mi odlazimo kod njih sa roditeljima) uvrstimo u program i temu: Rodna ravnopravnost - razmena iskustava (škola, porodica). Iskoristili bismo i vaš film „Roditelji o roditeljstvu, zaključuje stručna saradnica iz osnovne škole u Kikindi.


Vodeći se idejom da je emancipacija aktera u obrazovnom sistemu nužna i višesmerna, tokom realizacije seminara nastojali smo da obuhvatimo dva nivoa: nivo razmišljanja i nivo delovanja. Prvenstveno smo se služili metodom refleksivnog razmišljanja, neophodnog za osvajanje autonomije subjekta. Pokazalo se da to učesnike i učesnice seminara može navesti na razmišljanje i kritičnost:

Mislim da i kolege u drugim školama nemaju svest koliko zanemaruju ovu temu, a kroz radionice na ovom seminaru oni u stvari osvešćuju sebe i ideje i dolaze do novih zaključaka o potrebama, pre svega đaka, i učenika i učenica, a potom i dolaze do ideja o unapređivanju svog rada, primećuje nastavnica srpskog jezika i književnosti iz Kikinde.


Možda će biti „moralno uzdrmani“:

Ponovo sam pogledala vaš film i još sam više šokirana! Zastrašujuće je kakvi su stavovi ispitanika! Da li su isti stavovi ljudi u mojoj okolini? Ili ne govorimo previše o tome? Ili ne govorimo uopšte? Šta da se radi?, pita se nastavnica istorije i građanskog vaspitanja iz Beograda.


Možda će ih, dugoročno gledano, usmeriti ka pluralizmu, kritičnosti i imati integrativno dejstvo:


Ako sebi postavim pitanje koji to nastavni predmeti daju mogućnost za realizaciju sadržaja vezanih za rodnu ravnopravnost, mogu reći da su to, neki više a neki manje, svi nastavni predmeti, kao i ostale vannastavne aktivnosti. Mislim da sam baš zahvaljujući ovom seminaru shvatila da deca mogu veoma često da budu stavljena u situacije gde će i nesvesno kroz igru, priču, međusobnu saradnju i slično, razvijati rodnu, kao i ostale vrste ravnopravnosti, zaključuje nastavnica iz Kikinde.


Te će se možda na taj način otvoriti prostor u kojem će biti moguće učiti i misliti drugačije o svim monolitnim i fiksiranim kategorijama, poput roda, nacije, identiteta kao takvog, prostor u kojem inicijativa, krivica i odgovornost neće biti na Drugom, prostor koji je zajednički i u kojem smo u zajedničkom odnosu, a ne na distanci, zaštićeni od Neprijatelja i novih perspektiva koje nam on donosi i koje zahtevaju preispitivanje i „nas“ i svih naših identiteta.


Konferencija za štampu i okrugli sto:

http://www.celap.edu.rs/en/konferencija-za-stampu-i-okrugli-sto/
Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.