Beton br.83
Utorak 03. novembar 2009.
Piše: Marko Matić

Jedan dan u životu Dmitrija Medvedeva

Beograd nakon još jedne istorijske posete

Poseta prvog Putinovog činovnika i ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu, praćena izlivima palanačke servilnosti začinjene ponižavajuće lošim ukusom i neprimerenim ponašanjem domaćih zvaničnika, suštinski je razvrgla oblande politike aktuelnog srbijanskog režima. Uprkos kozačkoj euforiji i prizivanju istorijskog značaja pod zastavom hinjenog jubileja, čini se da je, nakon odlaska ruskog karavana iz glavnog grada Srbije, na pozornici ostala gomila političkog otpada po kome sada svi prebiraju ne bi li našli nešto za dalju reciklažu.
Tri ključne tačke ili, modernim srpskim diplomatskim rečnikom, tri stuba rusko-srpskih odnosa, začinjena su novim elementima koji do sada nisu otvoreno pominjani. Pored energetsko-gasnih, političkih i odnosa oko odbrane Kosova od volje njegovog većinskog stanovništva, na dnevnom redu se našla i zamisao ruskog predsednika o bezbednosnoj prekompoziciji savremene Evrope, u kojoj je Srbiji namenio posebnu ulogu. Koliko god se glasnogovornici Tadićevog političkog klana, iz petnih žila trudili da preuveličaju rezultate posete, jasno je da su dobici Srbije jako mršavi u svim tačkma oko kojih su se složili najviši predstavnici dveju zemalja. Rusija se, kao i uvek, fokusirala isključivo na taktičke dobitke, koristeći emotivni trans svog minijaturnog partnera, kako bi opipala puls ključnih zapadnih aktera.

 

ČAROBNJAK IZ GASNE POLJANE

Opšte izražena saglasnost da bi dobre političke odnose trebalo dopuniti odgovarajućom ekonomskom saradnjom koja, bar kada je Srbija u pitanju, nije baš na zadovoljavajućem nivou, nije na adekvatan način pretočena u delo. Sporazum o formiranju preduzeća za izgradnju gasovoda Južni tok i obećanje ruske strane da će kapacitet biti višestruko uvećan, još uvek je samo na nivou lepih želja, pošto je teško izvoditi bilo kakve ozbiljne zaključke pre nego što bude gotova studija izvodljivosti čitavog projekta. Obećanja su, međutim, bila sasvim dovoljan razlog da se srpski zvaničnici javno pohvale kako će Srbija prihodovati od tranzitnih taksi za gas oko pola milijarde evra godišnje. Ono čega nisu udostojili radoznalu srpsku javnost jeste računica koja bi objasnila kako se došlo do te cifre. Dužina i trasa gasovoda još uvek nije poznata, kapacitet je na nivou političkih obećanja i kalkulacija, a nije poznato ni kako će izgledati finalni ugovor o čitavom projektu. S obzirom da su Rusi vlasnici 51 odsto gasovodnog zajedničkog preduzeća, može se lako dogoditi da Srbiji pripadne mnogo manje od tih 500 miliona evra koje bi zajedničko preduzeće eventualno inkasiralo. Visina prihoda, međutim, nije garant da će i dobit biti na tom nivou, pošto većinski vlasnik može, po već oprobanim receptima, veći deo tih prihoda jednostavno da izvuče iz zajedničke firme kroz razne fiktivne poslove sa povezanim preduzećima.
Dakle, ekonomski aspekt saradnje sveo se na dodatno cementiranje energetske zavisnosti Srbije, što obuhvata čak 80 odsto ekonomske razmene između dve države. Ključni problem koji ovakve posete ne mogu da reše jeste to što Srbija čak i kada bi imala potpuno otvorena vrata ruskog tržišta, nema tom tržištu šta da ponudi. Prirodne ekonomske potrebe za saradnjom između dve zemlje, strukturno posmatrano, izuzetno su nepovoljne po Srbiju i stoga nije razumno nastojanje zvaničnog Beograda da usiljenim političkim aranžmanima veštački kreira sliku da je saradnja u usponu, dok je suštinski na štetu Srbije koja sa Ruskom federacijom ima najveći spoljnotrgovinski deficit.

 

SRBIJA KAO OPITNI KUNIĆ

Pored gasovoda u fokusu posete bilo je i postizanje političke saglasnosti o tome da Rusija srpskom režimu odobri kredit pod navodno najpovoljnijim uslovima, koji prevazilaze čak i one koje je MMF ponudio Srbiji. Dogovorom u četiri oka dvojice predsednika odlučeno je da će kredit biti obezbeđen, a o uslovima će se naknadno dogovoriti resorna ministarstva finansija. Sa aspekta proklamovanih težnji Srbije da postane deo evropskih nacija, da gradi i unapređuje slobodno tržište i demokratske institucije, čitava procedura pregovaranja o uzimanju kredita od Putinovog režima obavijena velom tajne, potpuno je neprihvatljiva. Dva čoveka se u četiri oka dogovore o međudržavnom kreditu pod nepoznatim uslovima, koji će naknadno biti dogovoreni. Šta će se, međutim, dogoditi ukoliko finansijski stručnjaci ne postignu dogovor koji bi bio u interesu obe strane? Da li će tada logika političkih kalkulacija urediti i ekonomske interese dve države u tom poslu?
Koristeći potpunu netransparentnost čitavog posla srpski režimski glasnogovornici i njihovi medijski satrapi odmah su objavili kako stiže ogromno rusko ulaganje u Srbiju. Iako je reč o kreditu koji će, uvećan za iznos dogovorene kamate, biti vraćen, besramno se govori o ulaganju Rusije u srpsku privredu. Prema toj logici MMF i Svetska banka najveći su pojedinačni ulagači u Srbiju do sada. Nažalost, tokom posete nije bilo ni pomena o mogućnosti grinfild ulaganja ruskog kapitala u Srbiju, što je jedino za šta bi Srbija imala stvarni ekonomski interes u ovom trenutku.
U sličnom maniru, bez resornog ministra vojnog, razmatran je i predlog ruskog predsednika o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. Od svih evropskih država, Rusija je izabrala baš Srbiju da započne eksperiment koji daleko prevazilazi njene trenutne mogućnosti. Zanimljivo je kako ruski predsednik, za odašiljanje svojih poruka nije iskoristio neku drugu destinaciju, nego baš Beograd, čija se zvanična politika potpuno pretvorila, ne u neravnopravnog partnera, već u objekt na kome zvanični Kremlj isprobava svoje mišiće u međunarodnoj areni. Tako je Srbija svojevremeno bila jedina država koja je svojom energetskom industrijom i monopolisanim nacionalnim tržištem morala platiti ponižavajućih 49 odsto učešća u izgradnji gasovoda Južni tok na svojoj teritoriji. Svi ostali su, pod daleko povoljnijim uslovima, postali vlasnici tačno polovine akcija tog panevropskog projekta. Svi se dobro sećamo razgovora između ruskog ministra za vanredne situacije (zaduženog za sva pitanja u vezi Srbije) Sergeja Šojgua i Mlađana Dinkića koji nakon razgovora nije imao šta da odgovori na ultimativni zahtev ruskog „kolege“. Rusija je tada nastupila sa ponudom u stilu „uzmi ili ostavi“ a da, pri tome, niko srpskoj javnosti nije objasnio zbog čega je prihvaćena jedna tako nepovoljna ponuda.

 

KOSOVO JE RUSIJA

Jedino što je i tada i sada, nakon posete Medvedeva Beogradu, ostalo za utehu srpskom režimu jeste bezrezervna podrška Rusije u nadrealnom projektu pokušaja vraćanja Kosova u stanje pre NATO intervencije 1999. godine. Tako je otkrivena jednostavna formula koju svi mi naslućujemo već neko vreme da na listi prioriteta srpske spoljne politike, gde se navode članstvo u EU, „odbrana“ Kosova i najbolja moguća regionalna saradnja, ipak postoji određeni redosled, a da Jeremićev kosovski diplomatski boj predstavlja ključnu preokupaciju. To proističe kako iz izjava zvaničnika da bi u slučaju da se kao uslov za članstvo u EU pojavi priznanje nezavisnosti Kosova Srbija odustala od integracije u EU, ali i iz samih postupaka beogradskih političkih aktera, u kojima je sve teže prepoznati evropske vrednosti.
Pokušaji srpske diplomatije da sopstvenom nametljivošću i sveprisutnošću u razmatranjima svega i svačega na kugli zemaljskoj, pokuša da igra globalnu ulogu i direktno ulazi u aranžmane sa velikim svetskim igračima, unapred je osuđen na neuspeh i prihvatanje najnepovoljnijih mogućih ishoda. Umesto da prihvati jednostavnu činjenicu da je mala balkanska zemlja koja bi trebalo da, na zajedničkim interesima sa zemljama iz svog neposrednog okruženja, gradi zajednički regionalni nastup prema ključnim činiocima svetske politike, zvanični Beograd podstiče i insistira na produbljavanju antagonizama na području zapadnog Balkana, pozivajući se često na podršku zvanične Moskve u sporovima sa svojim susedima. Time direktno ugrožava nastojanje EU da se, kroz afirmaciju regionalne saradnje, države iz ovog dela Evrope što bolje pripreme za buduće članstvo u toj organizaciji.
Kao posledica takve politike srpskog političkog establišmenta, dogodilo se to da nam ključni partner postane država koja nema realnog uticaja na ona pitanja u regionu koja su za Srbiju najvažnija i čiji interesi se u značajnoj meri razilaze sa racionalno shvaćenim nacionalnim interesima Srbije. Umesto svesti o zajedničkim interesima država regiona, osnovno obeležje srbijanskog političkog sentimenta postao je opasan oblik negiranja realnosti praćen istrajavanjem na teatralnoj politici usmerenoj isključivo na domaću publiku, umesto na izazivanje učinkovitih realnih efekata, koji bi obezbedili prosperitet u narednim decenijama.

betonbr83_armatura

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.