Kad vidim pop-ikonografsku predstavu Elvisa i pored nje istu takvu Adema Jašarija, i ne znajući umetnikove intencije, mišljenja kritičara i prođu slike u Prištini, samo na jedan način mogu da razmišljam o takvom delu:
Elvis je pop-kulturni fenomen koji na različite načine opstaje u svesti. Negde i dalje nostalgično traje kao kralj, negde je sublimni objekt, ili alter-ego, negde centralna figura benigne teorije zavere, a ponegde je nešto manje benigno živ i ukazuje se kao svetac. Ali uglavnom je svuda dosadio i bogu i narodu i teško da se iz njega može iscediti još koji dolar. Uništena slika je kosovskom društvu smelo postavljala pitanja: Da li je Adem Jašari pop-zvezda? Zar nemamo nekog benignijeg za tu ulogu? Da li neko iz njega cedi nekakvu korist?
Prilično nezgodna pitanja, čini se. I za srpske klerofašiste neočekivana, jer sami ne umeju da postave takva, kao i za sve njihove pokrovitelje, sve deblje i tanje strune kojima su povezani sa srpskom državom i crkvom srpske države. Na incident su reagovali poklonici umetnosti, koji su tek malo bolji biološki stepen od šiptara, i oni usamljeni glasovi koji uvek reaguju, i sami već debelo prokaženi i obeleženi. Od srpske države ne može se očekivati da se time u ovakvom trenutku bavi - misli se država sama za sebe. Kao što se od crkve ne očekuje da se ogradi od svoje pravoverne omladine, koja jeste ignorantska, ali bar nije ispolitizovana kao oni odvratni studenti. Od crkve se očekuje da se bavi državotvornim ambicijama vladike Iznoguda.
Sada postaje zanimljiva činjenica da je Če Gevara ovde odavno prihvaćen kao popikona. Niko nema ništa protiv da na bedžu ili upaljaču nosi jednog ratnika, iako je on tako opaki levičar, a mi tako seksi desničari. Svi vole Čeove postere, iako je Če uvek prikazan sam, a nikad sa Elvisom. A i čovek je sam priznao u svom govoru u Ujedinjenim Nacijama da je streljao masovno. Elvis je priznao samo da voli da jede čudne sendviče. Čemu onda cepanje umetničkih dela?
Šteta što umetniku Drenu Malićiju nije palo na pamet da u šteku drži i sliku kandidata Tome. On je na pragu da se pretvori u pop-ikonu, a bilo bi zanimljivo videti kako klerofašizam interpretira takvu instalaciju - hm, šta bre treba da cepam. Ne smem ni da pomislim na Boru i Ramiza, kakvu bi pometnju napravili u teološkim raspravama, i kako bi sludeli srpskog ministra za Kosovo i paralelne institucije.
Pretpostavljam da Jašari gleda sa svakog ćoška u Prištini. Pretpostavljam da se umetnik sučeljava sa aktuelnom vizuelnom stvarnošću, da istražuje kako se čovek tako brzo pretvara u ikonu, i kakav ga to vakuum pretvara u bezgrešnu ili bezopasnu pop-ikonu. Pretpostavilo bi se da će to zaintrigirati Srbe. Ali nije, Srbi su pocepali sliku, drugi Srbi su o tome ćutali, sve zato što i jedni i drugi brane Kosovo, valjda od samog umetnika. Nije to umetnost, kaže se, to je politika, i to šiptarska, i doviđenja. Dobru prođu imaju esencijalni performansi, poput onog „Jebanje zemlje“, ili poput gomile šumadinaca sa isukanim alatkama. To već ne sme da se cepa, to je estetika. Naguziš se i čekaš.
Baš kao na izborima. Čekaš da već sazrela pop-ikona Boris pobedi zlog Tomu, i da se onda poda starom momčetu Voji. A iskusni Voja samo digne prst, kaže Kosovo, pogleda značajno u Samardžićeve brkove, i još jednom ostavi Borisa posramljenog među prljavim čaršafima. I otpeva mu Adios, adios, my little darling. To je Vojin akcioni plan. Šta će Boris da otpeva svojim biračima, jer baš među onima na koje je dahćući apelovao ima toliko ljubitelja umetnosti? Šta je Borisov akcioni plan, u vezi sa napadom klerofašista? Ne, nije bio nepogodan trenutak za izložbu i uništena slika nema nikakve veze sa nezavisnošću Kosova (osim što verovatno ne bi ni mogla da nastane na Kosovu da teritorija odavno nije izvan srpske države). I da li Boris razume da će posle Šiptara, pedera, Židova, umetnika, Cigana... na red doći i on sam?