Eto nama novih prevremenih parlamentarnih izbora. Nikome nije baš jasno šta će nam, uz lokalne i pokrajinske, ali neka idu, valjaće nekome. Recimo premijeru Srbije da nevaljalu atmosferu učini boljom. Ispada da je društvena atmosfera neki klip u točkovima napretka naprednjačke Srbije koja ide napred i stalno mora ići napred. A zašto je rđava postojeća atmosfera u kojoj ne samo da koalicija oko naprednjaka ima gotovo apsolutnu vlast, nego joj se svi sve vreme umiljavaju a predstavnici opozicije čas nude, čas mudro ćute a čas se utrkuju ko će prvi poslati poziv ostalim opozicionim strankama za neku vrstu zajedničkog nastupa? Pa, malo je imati skoro apsolutnu vlast kad se može imati apsolutna vlast i zašto bi se čekalo još dve godine, kad se može šnjur pokupiti već sada, na pola mandata, slažu se u tolkovanju premijerovih misli svi, od Marka Somborca do Vesne Pešić.

Jasno je da je raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora čist i nepotreban premijerov hir. Nevažno je čime je on bio neposredno motivisan: neočekivano horskim zvižducima na bazenu ili polugodišnjim najavama izbora na svim nivoima (od predsedničkih se, eto, odustalo) i nakon dvogodišnjeg jalovog trubljenja o rekonstrukciji Vlade. Mora se priznati, ova prva čisto Vučićeva Vlada, polumandatska, bila je Vlada kratkoročnih i još kratkoročnijih obećanja, takoreći Vlada TV programa: poštovani gledaoci, tj. birači, sledeće nedelje ćete gledati sledeća hapšenja itd. Teško da će se sa tom naopakom i iritantnom navadom stati i u narednom mandatu. Kao što je teško videti koja to kadrovska rešenja Premijer, hrabri prepolovljač mandata, ima u rukavu za ministre sa lažnim doktoratima, seksiste, analfabete i poltrone. Nema ni najava da će se lišiti usluga ministra u crnoj uniformi kome ništa ljudsko nije strano, lopata za sneg ni džakuzi u Hajatu, ili srpskog Šojgua, koga ni televizijske kamere nisu videle na zadatku, ili možda Rasima, The ministra, mirođije u svakoj Vladi, koji je zaslužio da mu u fotelju ugraviraju inicijale, kao u pehar, pa da mu trajno pripadne u vlasništvo. Nema najava, niti će ih biti, da će se odreći postizbornog partnerstva sa koalicijom oko SPS-a, koja režimski hrabro odoleva na drugom mestu u anketama.

Elem, biće ovo izbori naprednjačke pohlepe: uzeti još više vlasti i učvrstiti se na svim nivoima.

Pokaži nam put i daj nam danas. Ili bar posle izbora.

Ilustracija: Diskoteka 3D

Dva pitanja bez odgovora: koliko vlasti treba naprednjacima da bi se odrekli usluga patuljastih satelita i koalicionih saveza: 80% ili 96,5%? Šta će naprednjacima koalicije: zbog vlastitog očajnog kadrovskog sastava, zbog mešetarenja sa podelom odgovornosti, zbog nesigurnosti kuda su krenuli?

E sad zvrčka: svaki izbori do sada bili su rizik za one koji su ih raspisali, posebno za one koji su iz kalkulantskih razloga skraćivali svoj mandat, i na svakim izborima rezultat se nije poklapao sa predizbornim anketama. Izbori od pre dve godine su počistili iz parlamenta neke stranke, koje sada obodreno jurišaju u novouspostavljenim savezima. Koliko je Vučić raspisao parlamentarne izbore da pospeši rezultat svoje stranke na lokalu i u Vojvodini, toliko je širom otvorio vrata vanparlamentarnim strankama za skok uvis preko cenzusa. Tadić, Jovanović i verovatno Čanak čuče u jednom kokpitu, Dverjani i DSS u drugom, Šešelj solira u trećem, Demokrate verovatno opet sa Živkovićem u četvrtom i svi su sigurni da će im vrata Narodne skupštine biti otvorena posle izbora. Ko kaže da su izbori beskorisni: izmerićemo težinu zvižduka sa bazena i raširenost tihog građanskog nezadovoljstva Vučićevim polumandatom i videćemo koliko su ojačale radikalne antievropske snage a koliko ostaci razbijenog DOS-a, u prvom redu izbori će izmeriti puls Pajtićevog DS-a i pokazati da li je sunovrat ove stranke dotakao dno.

Za kraj dve utopijske projekcije.

Vučić osvaja koliko osvaja, manje ili više isto, pročišćava atmosferu, elektriše je, daje šut kartu socijalistima i kreće sam u oštar reformski kurs, ili, čak, menja partnere, uzimajući neke od onih što sada blanko potpisuju da neće posle izbora sa njim u koaliciju i hrli ka Evropi, vodeći zemlju kroz novi demokratski preporod. Ministri načitani i sa pravim diplomama, puna podrška regionalnoj stabilnosti, Dodik očajan, Briselski sporazumi doživeli punu implementaciju, šeikova kula se ogleda na Savi, stanovi već preprodati za duplo veće pare. Ide se hitro dva koraka na zapad a jedan na istok, a ne kao do sada korak napred korak nazad.

Vučiću neočekivano pada podrška ispod 45%, na lokalu i u pokrajini katastrofa za naprednjake. U delirijumu neverice i gorkog jeda Aleksandar Vučić se povlači sa trona i odlazi u manastir, stranku cepaju na tri dela regent Radomir sa ocem Tomislavom, Zorana Mihajlović koja formira proameričku frakciju Napredna stranka Srbije i Stefanović i Mali koji zajednički pišu platformu za vojno-duhovnu obnovu Srbije i srpskog visokog školstva. Gašić postaje počasni predsednik UNS-a. D. Vučićević se kao Jan Palah javno spaljuje kod Tošinog bunara uvijen u arhivske primere Informera. Boris Tadić ulazi u predsedništvo a vrata mu se sama otvaraju uz glas iz ogledala: dobro došli, predsedniče. Svi koji su nekada bili deo Demokratske stranke ponovo postaju deo Demokratske stranke, kao što se tečni likvid vraća terminatoru novije generacije. Biraju Mirka Cvetkovića za predsednika stranke a Vuka Jeremića za premijera i sekretara Ujedinjenih nacija. Željko Mitrović farba kosu u žuto a Draganu Đilasu predaju ključeve grada od platana i jednu gumenu loptu za kancelariju. Ugričić je na čelu NBS i stalni je kolumnista Politike. Velikiću su uručene dve NIN-ove nagrade (druga za roman u najavi) i mesto ambasadora na Kubi (dobro je za reumu). Vida Ognjenović postaje predsednica svetskog PEN centra a Gojko Božović v.d. predsednika srpskog PEN centra i šef kafeterije centra i internih nabavki.

I sve je opet ko nekad.

Za koju opciju glasate?

Koja opcija vam uliva nadu a zbog koje biste išli na „salevanje strave“?

Zašto mislite da od utopije „nema vajde“?

Pesnici su davno rekli: Srbija je jedna velika tajna...