Notingem je ovih dana izgledao kao pravi bliskoistočni ili, daleko bilo, balkanski grad. Razbijeni izlozi, bombe postavljene u dve policijske stanice, cirka sto ljudi uhapšeno od prekjuče, grad je prepun policije a rotaciona svetla svetle mi pod prozorom kao da sam u diskoteci, ili kao nekad u Beogradu. Nimalo džentlmenski sa njihove strane, moram reći. Ja dođoh ovde na privremeni doktorantski rad da se odmorim od takvih prizora, a ne da obnavljam gradivo. Što reče Saša Matić, neke ptice zaista nikad ne polete. No dobro, bar mi se prepiska sa prijateljima intenzivno obnavlja; svi bi da znaju šta je to trulo u državi Engleskoj, ko je ovde zli šerif od Šervuda, a ko dobri Robin Hud. E pa, dakle, uz uobičajeno podsećanje da je uvid očevica najnepouzdaniji oblik analize, evo mog skromnog priloga poznavanju lokalne flore i faune.

Notingem je, kao i svaki engleski grad, oštro podeljen na bolje i lošije četvrti, i znanje urbane geografije je od velikog, a u ovakve dane gotovo od životnog značaja. Ima delova grada koji su ozloglašeni kao stanište ‘šljakera što loču ko pesi’ (Johnny Štulić), žive od skromne socijalne skrbi i/ili sitnog kriminala, i četvrti koja su prikladna za srednju klasu kojoj, jelte, težimo. Tako, kada čujete da je bomba postavljena u policijsku stanicu Sent Ens (Saint Annes), to zvuči dakako alarmantno, ali ni izbliza dramatično kao sličan napad na postaju Kaning Srkus (Cunning Circus), u nešto boljem kraju. Pretpostavljam da je raja iz obližnjeg Ratforda (Radford) i Hajson Grina (Hyson Green) takođe želela da ostavi pečat i pokaže da nimalo ne zaostaje za Sentenovcima. Otprilike, kao kada Radovci (Blue Union) nastoje da naprave makar onoliko štete koliko i Grobari.
Lokalnom posmatraču, stoga, nedavne paljevine i ne izgledaju tako dramatične kakvim ih medijska halabuka čini, uz standardno preterivanje i montažu-atrakciju. Paljevine koje su privukle pažnju svetskih medija dogodile su se pretežno u ponedeljak i utorak. U subotu, međutim, u istom tom centru grada, grupa huligana na moje oči razlupala je u sred bela dana jedan pab u dobro organizovanom, efektnom šezdesetosekundnom naletu. Prolaznici su ih mlako propratili pogledom, i rutinski se vratili tekućim aktivnostima. Drugim rečima, ništa posebno; vikend, nogometni dan, kočnice malo popustile. Sledećeg dana, u nedelju, dečica starosne dobi između sedam i trinaest godina gađala su me kamenjem dok sam biciklom prolazio kroz Lenton. Kamenje krupno, preciznost velika, rekao bih da redovno vežbaju. Biće od njih dobri artiljerci. Srpske snage suzdržano su reagovale na provokacije i nisu odgovarale na paljbu.

Hoću reći: razlike između prethodnih iliti „normalnih“ i tekućih ekscesa, dakako ima, ali je ona pre kvantitativna negoli kvalitativna. Gnev koji se ovih dana izliva na ulice Notingema i drugih gradova u Engleskoj postoji odavno, i dolazi pretežno od određenog društvenog sloja. Nije reč o ljubaznim, uglađenim engleskim džentlmenima koji, u spontanom izlivu gneva, zamenjuju kišobrane i polucilindre za kamenice i kapuljače. Ovo je društvo, kako se obično kaže, klasno. Ja preferiram izraz strukturirano. To će reći, socijalne pozicije i mogućnosti su fiksirane, a reprodukcija društvenih položaja sprovodi se sa zastrašujućom doslednošću. Srednja klasa vodiće svoj srednjeklasni život, japijevska deca nastaviće japijevski posao, a vlasteličići će naslediti srednjovekovne posede. Deca iz boljeg kraja ići će u bolje škole, raditi bolje plaćene poslove; njihov govor, stil života, socijalni univerzum biće drugačiji. Klinac iz Lentona, dakle, uz svu svoju veštinu u rukovanju kamenim oružjem niskog dometa, možda će jednog dana postati kabulski Boško Buha ili tripolijski Sirogojno. Ali lentonski Pinki neće videti Tita, niti dobiti halu u prestonici. Svakako, njihovo će nezadovoljstvo povremeno prerastati u ispade, s vremena na vreme ponešto će se razbiti, zapaliti, opljačkati i slično. Sve je to nekako obuhvaćeno društvenim ugovorom, i sistem to uspešno podnosi i upija.
Ono što je, ipak, drugačije, jesu dimenzije nedavnog nasilja. I ranije su huligani razbijali izloge, ali grad nikada nije bio tako frontalno napadnut. Biće da nezadovoljstvo, samouverenost i drskost izgrednika eksponencijalno rastu sa ekonomskom krizom, koja iz vanrednog sve više prelazi u redovno stanje. Novo je, zatim, a to posebno uznemirava lokalnu zajednicu, što se učesnici u nemirima ne mogu jednostavno identifikovati sa dežurnim krivcima tj. šljakerima što loču ko pesi. Dramatično je učešće maloletnika, poput jedanaestogodišnje devojčice, bogataške dece, kao i zaposlenih tridesetogodišnjaka. Pitanje „zašto oni?“ tj. „deca iz dobrih kuća“, kojim se ponajviše bave lokalni, a bogami i nacionalni mediji ovih dana, čini mi se, maskira temeljnije pitanje – zašto ovo, mojim emigrantskim očima viđeno i dalje bogato društvo, uporno nastavlja da proizvodi milione gnevne dece iz „loših kuća“?
Da budem sasvim jasan, moj je stav da zajedljiva Ahmadinedžadova poruka britanskoj vladi da probleme rešava isključivo dijalogom u suštini zapravo ima više smisla od trenutne politike „Imperija uzvraća udarac“. Ok, policija je zaposela strateške tačke u gradu u rekordnom roku, ljudi koji su uhapšeni u utorak i sredu već u četvrtak su izvedeni pred sudije i osuđeni, radnje su mahom zastakljene već istog dana, a na njima osvanuli plakati „Business as Usual“. Sistem funkcioniše, posao ne sme da trpi. Ali krajnji domet te strategije jeste proterati nezadovoljne mase natrag na društvenu periferiju, u neprimetnost i nevidljivost. A to, bojim se, znači da će kada sledeći put odluče da rasteraju mrak oko sebe, to ponovo izvesti užarenim bakljama.