Beton br.186
Sreda 16. avgust 2017.
Piše: Adriana Sabo

Hoće li Alisa preživeti ovu Zemlju čuda?


Odavno su ljudi primetili da Srbija više liči na Zemlju čuda iz Kerolovog romana o Alisi, nego na (pravnu) državu – gore je u stvari dole, levo je desno, veliko je malo, svuda oko nas Lude Šeširdžije koje slave najrazličitije (ne)praznike, a ljudi sve češće gube i glave (metaforično, ali i bukvalno). Doduše, jedna bitna razlika između Kerolove i naše Zemlje čuda, leži u činjenici da je Alisa njena čudesa samo sanjala i iz sna se probudila, na livadi, okružena cvećem i drvećem. To na žalost, nije (niti će biti) slučaj sa stanovnicama i stanovnicima ove zemaljske i sasvim stvarne Zemlje čuda. Nema cveća, nema livade, nema sunca. Jedna od tipičnih odlika naše zemlje jeste i to da su stvari mahom postavljene naopako – ne uvek, jer bi to značilo da neko pravilo postoji, već samo ponekad, tek toliko da nikad ne znate šta će da vas snađe i kada ćete upasti u neki od paralelnih (ali svakako čudesnih) svetova koji postoje u različitim aspektima državnog sistema – administracije, politike, prava (ili, “prava”), zdravstva, obrazovanja itd.


Srbija je čudesna i po činjenici da se zvanična “priča” koja dolazi od vlasti, preko medija i neprestnih konferencija za novinare sa jedne i realnost u kojoj građani/ke zemlje žive sa druge, temeljno i suštinski razlikuju. Plate su, na primer, “povećane” ali je sve više onih koji žive ispod granica siromaštva. Privreda nikad bolje nije stajala, a radnici masovno štrajkuju zbog nehumanih uslova rada. Demokratija cveta, a svu vlast u zemlji ima jedna politička partija. Lezbejka je premijerka – i ona se nikada nije susrela sa problemima diskriminacije jer je žena i lezbejka – a žene ubijaju ispred državnih institucija. U ovoj Zemlji čuda žive ljudi kojima se često čini da im je loše, dok im država i njene institucije ne kažu kako to u stvari nije tačno. U ovoj Zemlji čuda, nad građanima i građankama se vrši sistemsko nasilje koje je često simboličko, a često sasvim realno i fizičko.


Čudesni svet nasilja


Kako je to formulisala Adriana Zaharijević u tekstu objavljenom na Peščaniku, već decenijama u Srbiji živimo okruženi nasiljem “koje prožima naše živote i formira naš pogled na svet, naša osećanja, naše svakodnevno ponašanje u gradskom prevozu, na kolovozima, u čekaonicama, školama i porodilištima. Svuda.”[1] U priči Luisa Kerola, stanovnici i stanovnice Zemlje čuda su bili/e manje ili više ludi i šašavi, ali većinom nisu bili agresivni (izuzev Kraljice Srca koja je volela da skida glave za svaku sitnicu, ali to je metafora za neku drugu priliku). U našoj Zemlji čuda, svi su agresivni – od dece koja maltretiraju i ponižavaju vršnjake/inje, do penzionera koji su više nego spremni da se potuku za mesto u gradskom prevozu ili litar zejtina (u zavisnosti od toga koliko su im zakinuli u procesu fiskalne stabilizacije) – i imaju puno pravo da to budu. Problem je u činjenici da svoj bes usmeravamo u pogrešnom smeru, mahom jedni prema drugima, a ne prema stvarnim uzročnicima naše bede.


Adriana Zaharijević u pomenutom tekstu prepoznaje tri dominantna i isprepletana oblika nasilja u kojima živimo – ratno nasilje (jer Srbija početkom devedesetih nije bila u ratu, pa samim tim ni oni koji su zbog rata propatili u stvari ne postoje i njih pokušavamo da zaboravimo), nasilje koje proističe iz sve temeljnije, strukturne nejednakosti među pripadnicima različitih društvenih slojeva i “nasilje privida, nasilje nad zdravim razumom”. Upravo ovo poslednje, nasilje koje nije uvek lako prepoznati kao nasilje, spaja sa jedne strane, činjenicu da je Srbija postala prva zemlja sa autovanom lezbejkom na premijerskoj funkciji i, sa druge strane, prečeste slučajeve ubistava žena od strane bivših/sadašnjih/nevenčanih supružnika, i obavezno krivljenje žrtve koje sledi za inicijalnim zgražavanjem javnosti – spaja ružičast privid i krvavu stvarnost.


Nasilje nad realnošću


 

Kada lezbejka – autovana lezbejka – postane premijerka jedne zemlje, pa još jedne balkanske zemlje, inače u svetu poznate po ubicama, kriminalcima i koljačima, ono što bi se moglo nazvati zdravim razumom, kaže: “ovo mora da je zemlja u kojoj nema diskriminacije nad ženama i/ili LGBTIQ osobama, zemlja koja se uspešno menja i napreduje na polju ljudskih prava i slobode govora”. Ja (u ovom kontekstu izgleda, protivnik zdravog razuma) kažem “to je privid. Ovo je zemlja u kojoj žene ubijaju na nedeljnom nivou, a onda ta ubistva pravdavaju praznim argumentima, ovo je zemlja u kojoj svi oni koji nisu strejt nisu ni normalni, pa lako mogu da dobiju batine”.


Nakon što je ozbiljno počelo da se govori o tome ko će biti novi premijer Srbije, i kada je Ana Brnabić istaknuta kao sasvim realna mogućnost, a zatim i imenovana za mandatarku, pojavile su se različite reakcije, od onih (očekivano) homofobnih, do onih koje su isticale pozitivnost izbora lezbejke za premijerku. I zaista, da me je pre godinu dana neko pitao koja je verovatnoća da lezbejka bude bilo šta – a kamoli premijerka – u političkom sistemu Srbije, verovatno bih istu (verovatnoću) ilustrovala nekim brojem koji se bliži minus beskonačnom. Ali eto, nisam ni znala koliko smo u stvari napredno društvo. Osim što nismo. Jer, da podsetim, gore je u ovoj zemlji dole, veliko je malo, pa su tako i plate visoke, mediji slobodni, a radnici ne nose pelene u fabrikama. A u stvari nisu. Po sličnoj formuli premijerka lezbejka zapravo nije dokaz naprednosti društva već upravo suprotno – dokaz da ono što većina (a u ovom slučaju suštinski homofobna i seksistička većina) oseća i proživljava, nema gotovo nikakvog uticaja na sistem u kome ta većina živi, a da je vlast u zemlji potpuno centralizovana i odlučuje o svemu. I paradoksalno, umesto osećaju da je društvo otvorenije, i spremnije da prihvati različitost, Premijerka (makar u mom slučaju), doprinosi produbljenu osećanja da kontrolu nad našim životima ima neko drugi.


Ana Brnabić je, baš kao i Hilari Klinton, Angela Merkel ili Tereza Mej, dokaz da su Tradicija i Patrijarhat živi i zdravi i da još uvek vladaju svakim aspektom naših života, te da činjenica da žena zauzima visoku poziciju u sistemu moći, ne mora da znači ništa pozitivno za, u ovom slučaju, feminističku borbu (koja, da naglasim, uvek mora da podrazumeva borbu za sve manjinske grupacije). Aktuelna Premijerka Srbije je, čini se, na tu funkciju izabrana pre svega zbog svoje bliskosti (surovim) neokapitalističkim idejama koje u potpunosti dominiraju tržištem u Srbiji, a koje profit postavljaju kao jedini cilj koji opravdava svako sredstvo. To što će njeno imenovanje biti još jedan dokaz o naprednosti srpskog društva, poseban je šlag na torti iluzija koje se svakodnevno proizvode i plasiraju. Njeno lezbejstvo, tako, nikada nije moglo biti garancija da će se boriti za one obespravljene, niti bilo šta u njenoj biografiji upućuje na to da je okrenuta borbi za socijalnu pravdu ili prava manjina, baš naprotiv. Često se ističe da ona jeste lezbejka, ali da nije aktivistkinja (pripada, valjda, grupi “OK lezbejki” ili “bezopasnih” lezbejki i nije tako dosadna kao ove aktivistkinje). Takođe, tokom okvirno dva meseca, koliko vrši funkciju Premijerke Srbije, zauzela je jasan stav protiv radnika u štrajku – koji svojim postupcima direktno ugrožavaju napredak zemlje i odbijaju strane investitore – i nije se oglasila povodom ubistava žena u Srbiji. Prva žena-lezbejka-Premijerka na ovim prostorima, dokaz je nasilja koje se nad nama i zdravim razumom svakodnevno vrši. Jer u zemlji koja krupnim koracima grabi prema EU, u kojoj se ljudska prava poštuju, u kojoj je sloboda govora zagarantovana svima i koju vodi autovana lezbejka, ubijanje žena je postalo normalno, a opravdavanje tih ubistava očekivano i čak poželjno. Ona može biti premijerka, ali se ne može venčati sa svojom partnerkom, jer je brak za nas još uvek “zakonom uređena zajednica života muškarca i žene”.


I dok nam je na televiziji tako lepo...


Postoji nekoliko stvari koje mogu da razbude kojekakve “stručnjake”, ideologe, demagoge i ostale duhove tradicije, pravih vrednosti i “normalnosti”. Jedna od njih je nasilje nad ženama, odnosno potreba da se ono opravda i racionalno objasni. Početkom jula dogodila su se dva ubistva ispred centara za socijalni rad u Beogradu – na žalost, u toku ovog i prethodnog meseca, desilo ih se još, ali su ova dva dospela u žižu javnosti jer su se odigrala u prestonici, ali i tik “ispred nosa” državnih institucija, te su na eksplicitan način posvedočila o sistemskoj nezainteresovanosti države da stane na put nasilju nad ženama, ali i nasilju nad decom. Tom prilikom smo bili svedoci odigravanja već dobro poznate predstave, u kojoj se javnost najpre zgražavala nad “tragedijom” (kao da je to nešto što se dogodilo gotovo slučajno, poput saobraćajne nesreće, a ne redovna pojava), a zatim krivila ženu jer je ubijena, pronalazeći sve njene mane i nalazeći razloge zbog kojih je bilo opravdano da bude ubijena. Već po nekom pravilu, saznali smo kako su ubijene žene naljutile svoje muževe time što su ih zbog nasilja ostavile, i kako su, što bi rekao narod “tražile đavola”.


U slučaju drugog ubistva, život je oduzet i detetu, pa je žrtvi na savest prikačeno i čedomorstvo. Ovaj poseban “začin” u papazjaniju je dodao “stručnjak” za vaspitavanje dece, Zoran Milivojević (inače poznati zagovornik floskule da je “batina iz raja izašla“) u tekstu “Medejina osveta” koji je objavljen u Politici. Prema njegovim rečima, trebalo bi zapamtiti da su za čedomorstvo uvek odgovorne žene (“gotovo nikad muškarci”), te je stoga najveći deo teksta potrošio na dokazivanje činjenice da je u stvari žena kriva što je otac ubio rođenog sina. Odnosno, da jeste strašno to što je ovaj čovek učinio, ali nije on kriv, izazvala ga je ona svojom neposlušnošću. A to je kao i da nije počinio dvostruko ubistvo.


Situaciju u kojoj ne samo tabloidi, već i “ugledni” listovi napadaju žrtvu ubistva a zatim i “agresivne feministkinje” koje zahtevaju od države da reaguje, već su temeljno prokomentarisali mnogi. Detaljnu analizu (najblaže rečeno) nelogičnosti Milivojevićevog teksta, dala je Ana Jovanović, u tekstu “Formule ubijanja”, ističući po ko zna koji put da veliki deo srpskog društva nema problem sa ubijanjem žena i nastoji da ga opravda i racionalizuje krijući se iza objektivnosti “stručnjaka” ili pak iza skretanja sa teme upotrebom već oprobanih i potpuno praznih i nelogičnih floskula poput “nasilje u porodici vrše i žene” ili moje omiljene “muškarci su diskriminisani zbog lobija feministkinja, pa se za njihovu patnju i ne zna”. A o tome koliko je važno da se nasilje nad ženama opravda, govori i činjenica da Politika, najstariji srpski list i “bistri potok srpskog novinarstva”,[2] izmišlja nepostojeće stručnjake koji onda dižu hajku na žene i feministkinje.


            *


Sve u svemu, jedna stvar je konstantna u ovom začaranom krugu u kome pronalazimo Premijerku, kao simbol naše naprednosti i ubijene žene, kao našu realnost – nasilje. Bilo da nam se govori da to što znamo i osećamo u stvari nije tako, ili da nas tuku, ubijaju i, kada dignemo glas, napadaju i vređaju (a često opet tuku i ubijaju), nad nama se vrši sistemsko nasilje, protiv koga se, uzgred, država svim snagama bori. Možda bi u tom svetlu borbe za ravnopravnost žena trebalo posmatrati i najavu Ministra odbrane, da ćemo i mi morati da prođemo obaveznu obuku. Da svi budemo naoružani, agresivni i besni, pa ko živ – ko mrtav.


[1]     http://pescanik.net/melanholicni-nejednaki-i-liseni-zdravog-razuma/

[2]     http://www.politika.rs/scc/clanak/385450/Pederusi-micite-svoje-odvratne-pipke-sto-dalje-od-Politike

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.