Beton br.141
Ponedeljak 10. februar 2014.
Piše: Saša Ćirić

HOBSOV OPOZICIONI TANGO

 

 

 

 

 

Od raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji, temperatura u jednoj od najtoplijih zima u poslednjih ko zna koliko godina se podigla za koji stepen predizbornom opozicionom kombinatorikom: ko će s kim a ko nipošto ne bi sa ovim ili onim. Čini se da su predizborne koalicije definisane, kao i solo nastupi i trka može da počne, trka koja ima dva osnovna cilja: osvojiti drugo mesto ili preskočiti cenzus. To famozno drugo mesto, posebno ako na njega zasedne jedna od najfunkcionalnijih koalicija za prikupljanje različitih glasova, ona oko so called socijalista, nosi posebno težinu čak i u slučaju da naprednjaci osvoje dovoljno glasova da mogu samostalno da formiraju vladu. Razume se, zbog (mantre) političke stabilnosti ili preraspodele odgovornosti zbog nepopularnih mera koje je najavila prethodna, samoukinuta vlada, u prvom redu ministar privrede. Gotovo iz istog razloga je važno preskočiti cenzus: vanparlamentarni status ukida mogućnost da se bude ikakav kandidat za udavaču SNS-u kada „velikodušno“ bude potražio nekog patuljastog partnera da zapuši usta kritičarima – ako se usude, ili budu imali gde, da popuju o opasnostima po fragilnu demokratiju koje prate koncentraciju velike moći u malo ruku.

 

 

 

Preskoči i preživi

 

Ovi parlamentarni izbori za opoziciju znače ono što je podijum za igru značio 30-ih za učesnike plesnog maratona prikazanog u filmu Konje ubijaju, zar ne? – priliku za goli opstanak, kao i za kopernikanski obrt i ulazak u vlast. Pitanje predizbornih saveza, u načelu, uvek je nalik dilemi iz tamnog vilajeta gde je u oba slučaja garantovano jedino kajanje. Dogovor stranačkih vrhuški ili organa ne mora nužno da prati prosti matematički zbir čak ni sigurnih glasača pojedinačnih stranaka koje su ušle u savez, a opet, moguć je pozitivan kumulativan nus-efekat da savez privuče bivše, razočarane, neopredeljene ili nove birače. Ipak, mogućnost postizanja kumulativnog efekta je bitno smanjena zbog ideoloških i programskih kontradiktornosti članica novih opozicionih mini koalicija, dugog istorijata međusobnog pljuvanja, naglašene distance potencijalnih partnera ili zbog već ustaljene atmosfere da „svi mogu sa svima“ da legnu u postelju vlasti, bilo pre bilo posle izbora, što obesmišljava opozicionu kritiku koliko i programske principe za koje se stranke (navodno) zalažu.

 

image

                                                                          Teško do cilja: ne ljuti se, glasaču

 

Utisak je da su solo nastupi pojedinih stranaka, uključujući i stranke tvrde desnice, više iznuđeni time što ih neko drugi nije hteo, nego što je to bila posledica njihovog principijelnog opredeljenja. To u prvom redu važi za Dinkićev URS, koji ni u ovakvoj situaciji nije lišen pragmatizma, pa na prvo mesto svoje liste1 stavlja gradonačelnika Kragujevca, onog grada na čijem vas ulazu sa autoputa najpre sačeka poveći betonski krst a na drugom kružnom toku polusavijena metalna elipsa Fijata, dakle, Bog i auto-industrija. Ni LDP ne stoji bolje, budući da im „ultimatum“ vojvođanskim ligašima nije prošao, te su ostali sa čovekom iz parlamenta za koga je rezervisan irnamentalni mandat na njihovoj stranačkoj listi. DSS je na strani ne-u-EU krstaša možda i najživahnija, budući da je glatko odbila dverjane i radikale, pokazavši „vaskolikom serbstvu“, pošto (nažalost) za cenzus ne brinu, da im je draže da osvoje manje mandata ali da ih ne dele ni sa kim, nego više pa da kasnije strepe od „mandato-razvodne parnice“. Radikali čekaju (Godoa pa) vojvodu, u međuvremenu su se „bratimili“ (nov politički fenomen) sa Obrazom, usinivši Mladena Obradovića na svojoj poslaničkoj listi; dok mlade dverjane niko neće u koaliciju, iz bojazni ili skepse, neka ih sa njihovih dva do tri posto, možda im iznikne i Četvrta i Peta Srbija posle one fajgeljovske Treće u Novom Sadu.

 

Sa druge strane, ni novosastavljene opozicione zajednice ne ulivaju mnogo više poverenja u uspeh. Za demokrate predstojećih mesec dana umesto da budu poslednji test Đilasovog kriznog predsednikovanja, zahvaljujući jedinstvenom potezu bivšeg počasnog predsednika, svejedno da li prorežimski kalkulantskom ili narcisoidno egocentričnom, postaju test opstanka stranke kao relevantno jake stranke, koju je upravo ex-počasni svojevremeno video kao nacionalnu instituciju. Na drugoj strani, Tadićevi regionalisti, bez URS-a, ta predizborna ad hoc skalamerija, nasrnuće na cenzus, koji pojedini mediji anketno već poklanjaju Tadićevoj stranci u osnivanju. Za demokrate, stare i nove, izbori će biti još jedan test da se pokaže ne toliko gde su se sklonili tajkuni iz „žutog preduzeća“, već da li će ovaj rascep, koji više liči na paranje po svim šavovima duboko podeljenog tela stranke, uspeti da filteriše podršku obema opcijama, čak i da je uveća time što bi privuklo bivše glasače ili apstinente koji nisu ljubili jednog ili drugog predsednika (ili njihovo okruženje). U stvari, izbori će biti jasan indikator da li za bivšeg predsednika Srbije i DS-a ima ikakve nade na političkoj sceni u Srbiji, tj. da ima dovoljno onih koji ga drže uramljenog u sećanju kao „mudrog državotvorca i faktora političke stabilnosti“, ili mu je pametnije da batali zamajavanje javnosti i posveti se pisanju (tankih) memoara.

 

i-am-right-600x340

 

 

Za sada bez dobre levice

 

Da je reč tek o silom prilika predizbornom prestrojavanju a ne o promišljenom i dugoročnom strateškom nastupu, svedoči i to da su ideje sa kojima se nastupa ostale u dubokom drugom planu. Početak kampanje je obeležen nadmetanjem oko toga ko je prava i jedina opozicija, odnosno ko neće ni po koju cenu pristati na postizborni brak sa SNS-om, što bi, paradoksalno, mogao da bude i najjači argument Đilasovim starodemokratama, u situaciji kad sve veći broj ljudi zazire od Vučićeve megalomanije i silnih PR najava, od istraga i hapšenja do stranih investicija, na kopnu, u vazduhu i na vodi, koje samo što nisu.

 

U toj konfuziji i refleksu stranačkog samoodržanja, jasno je zašto ideja o zajedničkom nastupu, ili budućem udruživanju stranaka leve orijentacije, deluje kao udžbenička lekcija o Utopiji (mesta koga nema). Ako SPS i Pokret socijalista tek mute vodu ideološke klasifikacije svojim imenom (ili svojom nominalnom fiksacijom), šta je problem da se udruže ostali koji preferiraju prefiks socijaldemokratski: SDU, LSV, SDSP, DS, te da pokažu šta pod tim opredeljenjem podrazumevaju, pre svega na planu ekonomske i socijalne politike: šta sa perspektivom daljih privatizacija javnih preduzeća, brojem zaposlenih u državnoj administraciji, strategijama zapošljavanja mladih bez stranačke knjižice, izdržavanjem armije penzionera, ruiniranom zdravstvenom zaštitom gde se za svaku ozbiljniju intervenciju, lek ili operaciju odlazi kod privatnih lekara i plaća puna ekonomska cena, te šta bi bila leva alternativa daljem kreditnom zaduživanju zemlje i strategiji vabljenja velikih stranih investitora sa stabilnim kapitalom. Ako stranke nemaju ili ne žele da sastave svoj odgovor, pravi je trenutak da im neko drugi, mlađi i promišljeniji, formuliše tu platformu.

 

 

Informacija da će gradonačelnik Kragujevca biti prvi na listi URS-a pojavila se u nekim medijima kao vest. Ipak, u inetrvjuu Danasu, to je demantovao predsednik ove stranke, potvrdivši da će on zauzeti počasno lidersko mesto na svojoj stranačkoj listi: http://www.danas.rs/danasrs/politika/tadic_mi_dao_nepristojnu_ponudu.56.html?news_id=276110

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.