Beton br.141
Četvrtak 05. novembar 2015.
Piše: Redakcija Betona

Godine tmine

 
   

Naprednjaci su dokazali da ima života posle smrti. Posle tihe smrti političkog pluralizma, a ni demokratija se ne oseća najbolje.


Poslepetooktobarski radikali, lišeni autoironije i zazora prema patetici, kakve ih je već Bog ispustio, gebelsovski su sejali azbestne grafite svuda po gradu i zemlji: DOS je najgori. Kao da nas je nakon petnaestak godina stigla ova kletva niskog intenziteta. Posle Miloševića nema gore vlasti od naprednjačke. Kako stoje stvari, potrajaće to stanje beskonačne rđavosti, pobratim onog iz 90-ih, stanja rđave beskonačnosti.


Desnica buja kao u vlažnom terarijumu, tabloidi slavodobitno telale kako „Šešelj razbija Pajtića“, Vučić deluje nepobedivo kao da svakodnevno oralno prima proteinsku infuziju od Konana i Supermena a partija barona, poltrona i levičarskih karikatura prilepila se za doglavničko mesto kao pliskavica kraj otpadnih voda. Bar nas tako hrane Faktori plus i minus, dok oponenti, sem što verglaju da je reč o naručenim i friziranim istraživanjima, ne nude one verodostojne a utešne.


A zašto je tome tako nije lako reći.


Jeste se SNS razbaškarila u gnezdu političkog centra kao izleglo kukavičje jaje, pokupivši sve što je padu, otimanju i transferu bilo sklono: od programa EU-integracija do bivših Đinđićevih saradnika, da ne pominjemo tajkune i jeretičke nekad medije. Jesu mu se svi poklonili do crne zemlje, ko nojevi, toliko da ono što im viri iznad zemlje može da posluži kao parking za bicikle. Šta su ti tehnokrate, na stranu preletači i revanšisti: Đilas se uspešno baškari na čelu košarkaškog saveza, pošto se javno iscelivao na otvaranju kineskog mosta sa onima što mu uz gušt satiru stranku, čiji je još (valjda) formalni član, dok se dr Šapić, sada samostalac, smrtno uvredio što ga bivša stranka nije uzela u zaštitu, njega i njegovu originalnu tezu, kao što je Vučić majčinski prigrlio Stefanovića i Malog. Veća glupost od plagijata nije ni ova: šta će nekom 24 stana a svi na istom mestu. Skoro kao mesečni izbeglički ciklus – svake noći u drugom stanu.


150817_Dacic

Diskoteka 3D - Samoreciklaža je moguća, ne odustaj!


Zauzeli su sve poluge vlasti, zastrašuju, ponekad premlate, ali samo kad su izbori, najavljuju više od TV programa i obećavaju bolju budućnost po diskontnim cenama, proklet bio ko ne poveruje. Ali ni to nije dovoljno objašnjenje.


Predsednik i premijer se igraju stare igre: dva oka u glavi. Ona su namerno razroka, ali samo dok se slikaju za javnost, inače su dubinski komplementarna, tako da prepokriju ceo politički spektar i pacifikuju ga a inkognito trljaju ruke.


A ni konjuktura ne ide na ruku. Rusi prete preko Crne Gore, daruju ajfone i bratsko mada defanzivno naoružanje, šalju zaslađene pohvale i Sputnjik propagandu, pa program privatizovanog Studija B izgleda kao iks-oks iza Gvozdene zavese, pola sata „mi govorimo ono što ostali prećutkuju“ a pola „mi vas nikada nismo izneverili, proverite zašto“. Traži se dr Strangelove.


Jadnici drhte po javnim preduzećima, ne zna se kada će ni koliko njih na ulicu. Tabloidi reže a provladini mediji opet postaju režimski.


Nacionalizam je moneta koja iznova ima zlatan sjaj i državnu podlogu, jer je na talonu po ko zna koji put najskuplja reč koja nikako da devalvira. Crkva prkosno diže svoj autistični srednjovekovni barjak, blagosilja Srpsku i njenog referendumskog palikuću, kreće u ofanzivu za obaveznu veronauku, patrijarh srpski ni silu ne isključuje u vojevanju protivu UNESCO-a. Ribari ljudskih duša, nezasiti crnorisci, krenuli su u lov u mutnom.



Šešelj i Vučiću treba kao Godzila nasušna i ultimativno zlo, a karaoke potpredsednik valja kao večiti kandidat za rekonstrukciju Vlade.


Pa eto, SNS je najmanje zlo i jedina brana pred propašću, to je rešenje zagonetke o njihovoj mega-popularnosti; ironija za nekadašnje krstaše protiv belih listića i vodeće intelektualce DS epohe. Pad Vučićeve Vlade vratio bi nas deset godina unazad, veli novopečeni aktivni političar, preporučujući se za službu spreman ili tek javno strepeći.


Zapravo, nije samo vlast najgora od pada Miloševića, najgore je stanje u kome smo. Bez alternative, tako tačerovski, sem one viđene. Ima li ciničnijeg vica od sojuza dvojice očajnih bonvivana Tadića i Jovanovića, ili od DS sapunice o nezačešljanoj babi ili natezanju konopca Pajtića i Stefanovića? Kad će, majku mu, ta srpska Siriza, jer budućnost opozicije leži samo na toj strani – u sistematskoj i kontinuiranoj kritici crkve, nacionalizma, servilnosti prema Rusiji, nastavku bezglave privatizacije, politike štednje, zaborava nasleđa socijalizma i jugoslovenstva.


Sajam knjiga u Beogradu bio je odlična ilustracija trenutka. Nisu se vratile devedesete, živimo u novim devedesetim. Akteri su isti, mada stariji, kalašnjikove i kame su posakrivali, ali ih nisu reciklirali, govore ono što stranci žele da čuju, satirući svaku kritiku. Preostaje im da se bace na obrazovanje i na kulturu, tu i tamo su već počeli. Da se konačno u duhu ustroji gubernija i domaćinska džamahirija, da škole postanu kasarne, da novi kapitalisti, strani i stranački, zavedu radnu disciplinu u ono malo preostalih fabrika i javnih preduzeća.


A onda, drumovi će poželeti Sirijaca a Sirijci će nas sačekati s druge strane šengenske žice i na tečnom nemačkom će nam reći: Willkommen, Halt und Raus!

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.