Čini se da pitanje o uslovima promene postojećeg društvenog modela nije sporno, i finalizuje se u tvrdnjama o nužnosti ukidanja klasne strukture i proizvodnih odnosa koji garantuju sistem temeljne eksploatacije na svim razinama. Istovremeno, pitanje preduslova za takvo ukidanje iscrpljuje se u lamentiranju nad dosadašnjim revolucionarnim potezima, srazmerno broju njihovih istorijskih poraza, kao i u neminovnom odustajanju od uplitanja u simulaciju demokratskih mehanizama kakve poznajemo u ovom našem najboljem od svih svetova. I dok pratimo ishode, više ili manje svesni svojih uloga u poretku koji reprodukujemo, nameće se pitanje mogu li i na koji način promene poteći iz mikropolitičkog opsega, ako je makropolitički već uzurpiran, te se pomaci ne mogu očekivati u razumnom roku. Možemo li promenom bazičnog ljudskog odnosa subvertovati sistem eksploatacije? Kakve su pretpostavke odnosa koji može uticati na društvenu restrukturaciju?

Teorije prijateljstva nisu brojne, mahom su normativnog karaktera, a modeli koji se razmatraju tokom poslednjih par vekova ustoličeni su u dijalozima grčkih filozofa iz klasičnog perioda, da bi potom bili testirani kod sledbenika stoika i epikurejaca. U ranim teoretizacijama razlikuju se tri fundamentalna principa koji uslovljavaju prijateljski odnos, i određuju njegove ishode: utilitarni, hedonički i etički. Principi su stepenovani i hijerarhijski vrednovani tako da prijateljstvo može imati različite vidove i motivacije.

Odnos zasnovan na korisnosti, pa čak i onaj koji služi isključivo prijatnosti, sučeljava se sa idealima savršenog prijateljstva utemeljenog u vrlini (teleia philia), koje je po prirodi retko, nerazorivo i trajno - može biti i prijatno i korisno, ali se uspostavlja pre svega zbog dobrote druge osobe.[1] Prijateljstvo je, dakle, ono što je korisno, prijatno i dobro – mada je sporno kome, ili se pak odgovor nadovezuje na vrhovni princip koji upravlja svim odnosima u okviru filije (philia) da „prijateljima treba činiti dobro, a neprijateljima zlo“.[2] I dok se prvi elitisti klanjaju idealu muškog prijateljstva povlašćenih, grčka filija u helenističkom periodu okreće se zajednici, delimično pod uticajem stoika i filozofa iz Epikurovog vrta. U najčuvenijem spisu o prijateljstvu, i pod snažnim uticajem stoičkog osećanja zajedništva, Ciceron izoštrava razliku između političke lojalnosti koja povezuje društveno jednake ljude zarad uticaja i javnog delovanja, i odnosa zasnovanog na moralnoj vrlini. U definiciji se osvrće na ”naklonost prema nekome koga volite, koju vam ta osoba uzvraća istom merom”[3], ističući pritom da politička prijateljstva u krugovima moći favorizuju uzajamnu korisnost koja nije uvek vezana za lična osećanja. I zaista, uslov reciprociteta se nameće u svim daljim teoretizacijama koje pretenduju da tumače udruživanje bliskih u javnoj i privatnoj sferi, bez obzira da li se razmatraju pragmatični aspekti odnosa zasnovanog na razmeni usluga, što se može prepoznati u tekovinama srednjeg veka, ili se preispituju klasični ideali prijateljstva, koji ponovo preuzimaju primat u renesansi. Kao uslov prijateljstva razmatra se i jednakost, skoro isključivo u odnosu na pripadnost istom društvenom staležu, uz retke asimetrične izuzetke kraljevskih naklonosti.  Jedino unutar klase omogućen je razvoj bliskosti, uzajamnosti i prepoznavanja zajedničkog. Stoga iskaz koji Erazmo pripisuje Pitagori “prijateljima je sve zajedničko”[4],  mada se isprva odnosio na deljenje i prepoznavanje sličnosti, po značenju ostaje zarobljen u okvirima klase koja odnos omogućuje, određujući ga pre svega kao klasnu tvorevinu. Sve do danas se to nije promenilo.[5]

Ljudski odnos u neoliberalizmu, u kome apoteoza tržištu prikriva sve vidove porobljavanja i nove puteve fašizma, izvesno perpetuira postojeći poredak. Sistem indukuje fragmentiranost, jer je to uslov njegovog opstanka, te je socijaldarvinistička pretpostavka da je čovek čoveku (svakako ne drug, dok god može biti) vuk – dogmatizovana kao ideološki konstrukt u funkciji atomizacije društva, sledstveno i daljeg ukrupnjavanja kapitala. Lako je primetiti kakvi su prijateljski odnosi u eri postfordističke hegemonije. Kupoprodajni dakako, i usklađeni sa mogućnostima i limitima klase koja ih uokviruje. Zasnivaju se na principu korisnosti, davanju i primanju različitih usluga, vezanih za zajedničke interese onda kada dolaze iz pozicija moći. Udruživanja radi delovanja u javnoj sferi koje je Ciceron nazivao političkim prijateljstvima, a Seneka građanskim, imaju svoje skaredne replike u partijsko-interesnim ortaklucima povlašćenih. Oni koji su, pak, potpuno razvlašćeni zajedničke interese ne prepoznaju u svakodnevici zasićenoj teretima i mnoštvom neizvesnosti, jer se svako Drugi percipira mahom kao takmac i otimač već ugroženih resursa, ili se odnosi svode na trivijalne razmene koje donose kratkotrajnu prijatnost i neku vrstu utehe u rasterećenju. Piše precizno o tome From pred kraj života, i u osvit novog poretka: "Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o vlastitim nadama da će biti prodana po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?“[6] Nalikuju takvi odnosi prijateljstvu pretpostavljenih utilitarnih i hedoničkih vrednosti, mada dominira konzumentski aspekt u njihovom izvođenju, kojim se dodatno pocrtava partikularnost,  a sledstveno i usitnjenost potreba i interesa:

Ako susret posmatramo kao uzorak ljudskog odnosa, jasno je da principi na kojima se zasniva reflektuju društvenu strukturu u kojoj nastaje, pretpostavke te strukture i potrebe koje se  nameću. Stoga egoizam o kome piše From nije crta koja spontano dolazi do izražaja u određenim okolnostima, već očekivano ponašanje koje je deo društvenog ugovora, dok naizmeničnost ispovesti u jednom prijateljskom dijalogu otkriva liniju razgraničenja na koju su akteri pristali. Kao po pravilu linija se ne prekoračuje, izuzev kada je neophodno, jer složenija razmena zahteva viši stepen rizika i odgovornosti, kao i više očekivanja na koja nijedna strana nije u potpunosti spremna.

U svom uskom klasnom opsegu prijateljstvo ostaje jedna od poslednjih privilegija srednje klase u propadanju – svih onih koji za odnos još imaju vremena, ne mnogo doduše, ali svakako više od imovine koja bi mogla biti odmerena i ugrožena.

Proklamovana jednakost u susretu omogućuje doživljaj usaglašenosti i gotovost da resursi budu ustupljeni uz adekvatnu nadoknadu, bez obzira da li su ulozi materijalni ili ne. Upravo kod nematerijalnih uloga reciprocitet se očekuje i izvodi prećutno. I kao što se vreme, znanje, pažnja, veština, usluga, informacija, savet, ili kapacitet za slušanje mogu posedovati i naplaćivati u komodifikovanoj stvarnosti, mogu se i ustupati u ličnoj razmeni. U onome što se smatra bliskim prijateljstvom, kakvo nastaje usled poverenja u kvalitet druge osobe, i rezultuje učestalim i intenzivnim susretima, sve može postati zajedničko ako se deli na jednake delove, i  ako uzajamna konzumacija funkcioniše po merilima reciprociteta: koliko daješ, toliko ti se i vraća. Reciprocitet je implicitan sve dok se balans na neki način ne poremeti, sve dok jedan ne daje upadljivo manje ili uzima upadljivo više. Tek kada je sprega narušena dolazi do svesti o njenoj neminovnosti, kao i do teških osećanja srazmernih stepenu narušavanja. Ovaj drugi, svedok nepravde i lično uvređen, izvesno odstupa i, kao po automatizmu, počinje da poredi ulaganja. Do debalansa ne dolazi slučajno, nije to presedan već pravilnost koja se pojavljuje svaki put kada deljenje ugrožava privilegiju, kada se ono što je prećutno i naizgled zajedničko selektivno prisvoji. Najčešće je reč o povlastici koja sačuva ekskluzivni status privatnog poseda, dakle nečeg što se ne deli, i time postaje upadljivi izuzetak. Uočavanje tog selektivnog prisvajanja rezultuje doživljajem nejednakosti, dok oštećena strana računa prihode i rashode u strepnji od deficita. Tako svojina ponovo menja status: Ako je tokom odnosa postala prividno zajednička preko noći se vraća u privatni posed i počinje da se čuva sa daleko više opreza no ranije. Menja i odnos svoju vrednost, postaje skuplji i manje dostupan, a samo polazište odnosa čini se sporno, jer bezinteresnost koja se ogleda u deljenju sa prijateljem zarad kvaliteta tog prijatelja, ili samog odnosa, ima svoje granice. Odnos je bezinteresan samo uslovno, dok se neguje reciprocitet. Njegova očiglednost, kada je narušen, pokazuje do koje mere bi prijateljstvo moglo biti instrumentalizovano, do koje mere bi moglo biti u funkciji obrta uloženih resursa. Ekonomija prijateljstva u neoliberalizmu brutalna je zbog krajnje devaluacije odnosa koja je proporcionalna idealizaciji na početnim pozicijama. Pokazuje kako ideologija deluje na mikroplanu, i do koje mere privilegija ukida svaki odnos, te klasna struktura dobija još čvršće utemeljenje u realnosti.

Više je okidača u ovom obrascu koji omogućuju neoliberalno mahnitanje i njegovu reprodukciju. Klasna pripadnost pruža mogućnost za susrete i povezanost koja se zasniva na doživljaju jednakosti.  Zapravo jednakost je privid jer se odnosi isključivo na istovetnost uskraćenosti: jednaki su mali građani samo po tome što nemaju, mada istrajno veruju i svojski se trude da sačuvaju ostatke nekadašnjih privilegija. U oskudici i neizvesnosti, prisvajanje privilegije je logična posledica i neka vrsta navike; građanin je uvežbava svakog dana kada odlazi u prodavnicu da kupi hleb i kusur potom ostavlja beskućniku na stepenicama, kratkoročno korumpirajući savest ili časteći sebe doživljajem velikodušnosti. Normalizacija privilegija koja daje legitimitet društvenom raslojavanju garantovana je manjkom ekonomske i političke moći pojedinca da bilo šta promeni, kao i samom habituacijom. Stoga postupak selektivnog prisvajanja u odnosu koji se doživljava kao blizak i prijateljski, pocrtava diktat privatnog poseda, i odustajanje od zajedničkog, što se čini sa neobičnom lakoćom, jer zajednička svojina već nosi stigmu ozloglašenih tekovina.  Samo ono što je privatno može biti sačuvano i korisno, ponavlja se kao mantra u revizionističkim ofanzivama, dok se podgrevaju strahovi građana da će im i ovo malo što imaju svakako biti oduzeto. Stoga ad hoc pokušaji konstituisanja zajedničkog, mada se mogu negovati intimnošću i refleksivnošću, propadaju upravo na pitanju imovinskih odnosa. Rascep je neminovan i nepopravljiv, jer posedovanje kontroliše dalju dinamiku odnosa. Odgovornost se u krajnjem ishodu pripisuje ličnosti: krivac za učinjenu nepravdu je sebični čovek (nekada prijatelj)  koji ne ume Ili neće sa drugima da deli, što je klasična greška atribucije, jer se kontekstualna uslovljenost ljudskog postupka pripisuje dispoziciji. Time se rascep produbljuje, a poredak je zaštićen i sakriven iza mehanizama koji sistematski indukuju društvenu fragmentiranost.

Odoleti ovim okidačima značilo bi transponovati odnos u praksu otpora. Kratkotrajne bliskosti u kojima se hvata predah između dve runde izrabljivanja pretvoriti u stožer javnog delovanja. Prijateljstvo kao prostor tetošenja, koje opstaje sve dok ne postane replika sistema, zameniti savezom: prepoznati njegovu političku snagu u vremenu dokolice koje se oduzima od kapitaliste, u bliskosti koja se ostvaruje zbog zajedničkih potreba, u ukidanju granice između partikularnog i zajedničkog jer se prvo ostvaruje kroz drugo, u spremnosti da se misli na potrebe drugog uz uverenje da će i neko drugi najpre misliti na tvoje, u sposobnosti da se disonanca pretpostavi aklamaciji, da se sačuva čak i netrepeljivost iz koje se političko izoštrava, u smelosti da se odustane od privilegija, konačno i od one poslednje koja je buržoaziji preostala. Odustati od prijateljstva, dabome, jer je sistemski uzurpirano, kao i svi drugi klasični ideali u zapadnoj distopiji.

Vratiti u igru drugarstvo, u njemu je jezgro novih revolucija.