Beton br.150
Sreda 20. avgust 2014.
Piše: Adriana Sabo

EH, TA (VRAŽIJA) SLOBODA IZBORA



Ništa, izgleda, ne uznemiri kojekakve duhove po zemlji i regionu od slika „golišavih“ devojaka, čija je „moralna posrnulost“ idealna za preispitivanje u vreme kad utihnu priče o političarima, aferama, kriminalu i drugim sumornim temama. No, pošto, kako kaže naš narod „svako čudo – tri dana“ i ova se brzo zaborave, i kreće se u potragu za novim senzacijama – i to nije posebna novost. Ipak, činjenica da se naga (ne samo) ženska tela nalaze svuda oko nas i da su kao takva pogodna za „proizvodnju“ senzacija i skandala, kao i to što su ona „trn u oku“ moralistima, tradicionalistima, ali i feministkinjama, dobar su povodi za razmišljanje o tome zbog čega ne možemo da, pojednostavljeno rečeno, izađemo na kraj sa golotinjom. Na primer, dve takve, relativno skore senzacije koje su se ticale malopre pomenutih „golišavih“ ženskih tela – preciznije, pokazivanje istih na Facebook-u – dobra su ilustracija problema na koje nailaze diskursi koji o takvim temama raspravljaju. Mislim na „vesti“ o savetnici u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ili, kako je Blic u svojoj neizmernoj dosetljivosti nazivao, „golišavoj savetnici“, a zatim i na priču o skadaloznim grupama koje su osvanule širom „regiona“, naime o „Najvećim droljama osnovnih i srednjih škola“. Vraćajući se vestima o ovim dešavanjima sada, nakon nekoliko meseci, vidim da se komentari – da ne kažem, reakcije javnosti – formulišu uglavnom na sličan način: neki, zabrinuti za moralno zdravlje našega društva, osuđuju golišavost (tu ulogu najčešće preuzima upravo medij koji plasira „vest“), neki je brane tezom da žene imaju pravo na izbor (da budu „golišave“ i da taj svoj izbor dele sa celim svetom), a neki naglašavaju da su ove žene žrtve patrijarhata. Tako izgleda da se glavni problem svih koji su se našli pozvani da ove vesti komentarišu, nalazio u toj „nesrećnoj“ slobodi izbora i govora koju nam garantuje liberalno društveno ustrojstvo, odnosno u onome što se čini praktikovanjem te iste slobode. Ili, pošto je ovde u pitanju pravo žene da sa svojim telom čini šta hoće – a što je jedan od temeljnih zahteva feminizma – radi se i o takozvanoj seksualnoj revoluciji koja se možda jeste, a možda u stvari i nije desila, i koja je možda ipak, kao i druge revolucije „pojela svoju decu“.


8372325-information-sign-against-nudism



 

Ja ću da radim šta ja hoću


Da podsetimo, priča o savetnici u Ministarstvu, „potresla“ je javnost krajem prošle godine, a ona o fotografijama maloletnica u Facebook grupi je plasirana u aprilu ove godine, taman kada se ona prethodna zaboravila. Savetnicu je napao Blic, koristeći njene „golišave fotografije“ objavljene na društvenoj mreži, kako bi u pitanje doveo njenu stručnost i kredibilitet, a u drugom slučaju su se brižni novinari dali u borbu za čistotu maloletnih učenica čije su fotografije objavljene u sklopu „skandaloznih grupa“. Obe priče mogle su biti povod za ozbiljnu raspravu o statusu ženskog tela u društvu, ali su obe, nakon što su se oglasili i „napadači“ i „branioci“, pale u zaborav. Glavni kamen spoticanja za sve učesnike/ce u navedenim debatama (da ne kažem medijskim hajkama), bila je činjenica da su se „golišave“ slike devojaka na internetu našle „njihovom voljom“. Ma šta to značilo. Priča o učenicima pokazala se nešto složenijom, jer su u pitanju bile maloletne devojke, te se sa tvrdnji o njihovom izboru vrlo brzo prešlo na traženje krivca. Odgovornost je prebačena sa mladih devojaka na „pedofila“ i/ili „manijaka“ (kako napisa Telegraf) koji je slike sakupljao i objavljivao, na njihove roditelje, profesore i celokupno društvo koje je, uostalom, ionako glavni krivac za sve naše probleme. Na taj način je njihova „slobodna volja“ u diskursu medija iskorišćena kako bi se sprovela viktimizacija. Sa druge strane, u slučaju Vanje Hadžović, bivše savetnice u Ministarstvu, činjenica da je svojom voljom postavila „provokativne fotogafije“ na društvenu mrežu, viđena je kao dokaz njene nesposobnosti da obavlja poslove na ovoj funkciji. Ili, da pojednostavim, došlo se do zaključka da je sama kriva što je „razvlačena po novinama“ – niko je nije terao da se se slika polu-gola i te fotografije postavi na Facebook.

I, kada pokušamo da sagledamo činjenicu da neko želi da svoje „golišavo“ telo, fotografisano u „provokativnoj pozi“ podeli sa svetom, dobijamo niz oprečnosti koje je veoma teško raspetljati. Sa jedne strane, živimo u demokratskom društvu (ili pre, težimo da u njemu jednog dana počnemo da živimo), te je svakome od nas ustavom zagarantovana sloboda, ta mistična kategorija koju možemo definisati jedino preko ograničenja. Sa druge strane, kako nas je učio feminizam, sve što činimo je političko – čak i ono što se obično smatra privatnim – i sve što činimo ima određene (političke) posledice. Dakle, slobodni smo da činimo šta želimo, ali to delanje ima određene posledice, po nas i po druge. Tako je očito da imamo i nekakvu predstavu o tome da ipak postoje dobri i loši izbori, tj. dobri i loši načini za praktikovanje slobode. U slučaju devojaka od kojih sam počela priču, one svojim praktikovanjem slobode govore da žene jesu „seksualni objekti“ i da se nekima to čak i dopada jer „same“ takve slike čine dostupnim javnosti. Tome treba dodati i to da ovo nije 1950. godina i da nago žensko telo nije više sramotno. Ali, sada je postalo veoma poželjno i ekploatisano u najrazličitije svrhe. Sa treće strane, postoji i ono što zovemo patrijarhatom, a što je habitat svih nas, okruženje koga nismo uvek svesni/svesne, što znači i da je najveći deo naših izbora učinjen u odnosu na patrijarhalne društvene konvencije i norme (kako nas je učila Džudit Batler), te samim tim, on (izbor) ne mora nužno biti odraz naše slobode odlučivanja. Ovo, naravno, sa sobom povlači i pitanje, jesu li onda „golišave devojke“ žrtve patrijarhata? I ko smo mi (ili u ovom slučaju, ko sam ja), da im oduzmemo moć (slobodu?) delovanja i izbora time što ćemo ih obeležiti kao žrtve? Takođe, a opet u skladu sa patrijarhalnim ustrojstvom u kome postojimo, treba priznati i činjenicu da obnaživanje, odnosno svojevoljno svođenje na seksualni objekt, može imati i izvesne benefite i ženama (između ostalog) obezbediti, na primer, finansijsku sigurnost. Ono, dakle, može biti sredstvo kojim se postiže određeni cilj. U tom slučaju postaje problematično govoriti o ženi kao o seksualnom objektu budući da taj termin podrazumeva pasivnost, a u slučaju svesnog „igranja“ takve uloge, teško da može biti reči o bilo kakvoj pasivnosti ili nemogućnosti delovanja. Drugim rečima, može se postaviti i pitanje o tome šta se čini ovakvom, možda samo prividnom objektivizacijom ženskog tela i može li se ona na taj način opravdati?


post-136549-1277170750

A moj profil vam nije dobar?


I, šta sad?


Stvari su očito veoma složene. A ono što ih, za mene, čini posebno zapetljanim jeste upravo (neo)liberalni, kapitalistički sistem u kome postoje, a koji je u Srbiji na poseban način začinjen raznim drugim, ne uvek jasno definisanim oblicima društvene organizacije. Kako je pisala Nensi Frejzer, feminizam (a ja bih tu dodala i druge ideje o borbi za prava i jednakost) je postao služavka kapitalizma.[1] Autorka je, naime, izrazila zabrinutost između ostalog i zbog toga što, kako kaže, „naša kritika seksizma sada snabdeva opravdanjima nove oblike nejednakosti i eksploatacije“. Treba podsetiti da je feminizam kao pokret – koji ovde uzimam kao centralan zbog teme o kojoj pišem – formulisan otprilike u vreme kada i kapitalizam. Dakle, u trenutku kada je započeta organizacija društva po principima slobode, bratstva (što ćemo u ovom trenutku zanemariti) i jednakosti, i kada se postepeno formiralo tržište, privatno vlasništvo itd. Tako se možemo pitati, da li je feminizam, zapravo, od samih početaka predstavljao onu vrstu kritike koju liberalni sistem dopušta – a koja se, na sreću, često kretala i tamo gde joj nije bilo dopušteno – čime je domet njegovog delovanja u startu bio ograničen? Sa ove tačke u kontinuumu  prostor/vreme, čini mi se da je upravo to razlog zbog kog feminizam, uprkos svim nastojanjima, ne uspeva da nađe rešenje za problem o kome svedoče i „golišave fotografije“ devojaka, i da raspetlja mrežu koju sam pokušala da predočim. Ono što se makar pred mojim očima kristališe, jeste činjenica da sistem u kome živimo počiva na različitim oprečnostima, i da diskursi koji su se ticali ova dva slučaja promašuju svoju metu pre svega zato što ciljaju u posledicu, a ne u uzrok. U tom smislu se kao posebno „nezgodna“ pokazuje pozicija feminizma koji, izgleda, ne uspeva da opravda svesnu i namernu objektivizaciju sopstvenog tela u svrhu postizanja nekog cilja, jer, kako se pokazalo, fokusiranje na samo jedan aspekt naših identiteta – na našu ženskost – rezultira i svojevrsnom nemogućnošću razumevanja specifičnosti drugosti žene u društvu. Konačno, „fenomen samoobnaživanja“ može dovesti u pitanje i sposobnost samih, nama poznatih feminističkih diskursa da zastupaju ženska prava i slobode, jer ono svakako predstavlja jedan vid njihovog praktikovanja – iako možda ne onaj koji su naše prethodnice imale u vidu kada su zahtevale pravo glasa, pravo na jednako obrazovanje i jednake plate. Tako, nije moguće razumeti „problematiku“ nagog ženskog tela bez uvida u njegov položaj u kapitalističkom sistemu proizvodnje. Ono nije samo seksualni „objekt“, već je, kao i sve drugo uostalom, roba. U tom smislu bi snagu koju trošimo na insistiranje na činjenici da ono ne bi trebalo da bude roba, možda trebalo usmeriti i na kritiku i promenu sistema koji trenutno kontroliše razmenu dobara.


[1] Nancy Fraser, “How feminism became capitalism's handmaiden - and how to reclaim it”, The Guardian, 14.10.2013. http://www.theguardian.com/commentisfree/2013/oct/14/feminism-capitalist-handmaiden-neoliberal.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.