Ko bi mogao da pomisli da će predsednik SANU postati kopljonoša istine i generator antimitomanskog mišljenja. Nije ovih dana bilo lako stanovniku Jelisejskih polja srpskih, Dobrici Ćosiću. Mada, ko zna, možda bi se i složio s Kostićem, stari je to bio otporaš.

Možda je Vladimir Kostić bio nepromišljeno hrabar, možda je rekao ono što Vučić misli a ne sme da kaže, a možda zaista živimo u doba posle istorije gde svako može da kaže šta god poželi i da ostane živ, kako je napisao predsednik Srbije, izvesni magistar ekonomije i neostvareni d(r)on, T. Nikolić.

No, ne lezi vraže, čim je prvi među akademicima obznanio ono što svi vide ali usta očima ne veruju, krenula je bujica instant patriotizma na zadatu temu: Kosovo je herac Srbije. Uz ulično sasluženje nacionalno samosvesnih studenata. Na protestima omladine serbske nije viđen ajatolah Nikolić, te se ne zna da li je njegovo čuđenje bila providna fatva i opomena ako se uvaženi akademik usudi da ostane na čelu ustanove koja nije nikad usvojila Memorandum, koji nije nikad imao nikakve veze sa programiranjem softvera za velikodržavne bitke. Ne zna se ni da li je njegovo čuđenje prešlo u spokojstvo nakon trilaterale plus (Vlada-SPC-SANU-prezidijum), kojem je kao poslušan đačić morao da prisustvuje i predsednik SANU.

Eto, bilo je dovoljno tek da jedan starac u radio intervjuu konstatuje da je Kosovo izgubljeno, pa da histerija političkih profitera nečiste savesti i krvavih ruku za tili čas dostigne klimaks. Jasno, nije njima zasmetao stručnjak, neurolog, za koga do juče nisu ni čuli, njima smeta oreol fotelje u koju je seo. Ta je fotelja sveta koliko i patrijarhov tron ili prestolonaslednikov englesko-srpski rečnik, na stranu sad bankrotirana Zvezda i Politika, koja će konačno od režimske udvorice postati tabloidni kurir.

Istina, pomenuo je građanin Kostić i Republiku Srpsku, nekako baš na tragu stava patrijarha SPC da je RS “srpska država”, da je tokom rata dva meseca proveo na Kosovu kao načelnik specijalnih jedinica saveznog MUP-a (zanimljivo), da su mu i deca bila mobilisana i da su branila stvar za koju će mu nakon petnaest godina biti sasvim jasno da je komplitli izgubljena, te da se treba “i noktima i zubima” boriti za srpsku kulturnu baštinu (da zagrizemo Dečane i Gračanicu i zarijemo negovane kandže svoje u Pećku patrijaršiju da ih prištinski vihor ne oduva u UNESCO kao kosovsko nasleđe?)…

Kosovo ne može u UNESCO, jer ne bi imalo svog para

Istup akademika Kostića kao građanina privatnog jeste predstavljalo iznenađenje, ali nije tu bilo političke hrabrosti ni neke vidovitosti. Činjenica da je odmah sutradan organizovan sastanak kaznene trilaterala plus Vlada Srbije-SPC-SANU, može biti i da se magistar tu negde umuvao sa ponekim svojim poklisarom, pacifikovala i pomela je istup građanina-akademika Kostića. Saopštenje trilaterale plus bilo je blazirano pomirljivo, dopuštajući sebi da pomene i poboljšanje odnosa Srba i Albanaca. No, dominiralo je tvrdo opredeljenje da Kosovo i Metohija ne može biti “Kosovo”, o da, tako su ga naveli, pahuljica se promitarila u navodnike za “lažnu državu Kosovo”, pa samim tim Kosovo sa sve navodnicima ne može biti član ni beton lige u boćanju a nekmoli UNESCO-a.

Saopštenjem je, po običaju, profitirala Vlada i njen prvi dušebrižnik. Od SPC je dobio podršku za evropsku politiku, od SANU obećanje da se neće mešati u Vladino dalje mešetarenje i otežavanje života Kosovu, a od kuma (Voje) – televizor, tj. umivena TV-pitanja u tzv. “Teškoj reči” (nek crkne BBC sa “Hard talkom”, i mi imitatorskog konja za medijsku trku imamo). I na kraju, mantijaškii šlag na tortu: usklik s ljubavlju saborno-akcionom jedinstvu svetovnih, duhovnih i naučno-umetničkih vlasti.

Šio mi ga Đura u čaši vode.

Mada, budimo optimisti iako smo Srbi, možda je u SANU krenula tiha perestrojka. Saznaćemo uskoro u piščevim posthumnim dnevnicima.