Kada čitalac naleti na naslov kratke vesti iz Foneta: „Žarko Paspalj spasao 1.500 ploča“, makar delić sekunde pre nego što pohita i klikne na pomenuti link, mora da se nađe u blaženom Božićnom zbuntu.

Dan pre, tj. juče, konceptualni umetnik iz Hrvatske Siniša Labrović, pre početka tzv. tradicionalnog Božićnog domjenka u Srpskom nacionalnom vijeću u Zagrebu, valjda jedinom takvom gde se orthodox wizardsi ne roguše što se „najradosniji hrišćanski praznik“ čestita i na latinici, pa i na engleskom jeziku, svojeručno je razbio 11 ploča sa dvopismenim, ćirilično-latiničnim citatima iz dela zajedničkih pisaca: Ive Andrića, Arsena Dedića, Ćosića, (ali Bore, ne Dobrice), Sime Matavulja, Vladana Desnice, Mirka Kovača, Danila Kiša, Dragana Velikića, Sime Mraovića, Grigora Viteza i Branka Miljkovića. Da bi po tim razbijenim pločama, svojevrsnim replikama onih višekratno razbijanih uličnih tabli iz Vukovara kojima se obeležavaju nazivi ulica ili državnih ustanova, dostojanstveno hodale svečane zvanice: stari i novi premijer, Crni Marko i ne manje crni Porfirije, i, razume se, M. Pupovac. Eto, reklo bi se da u Hrvatskoj sve može: i da konceptuala cveta, i to na najvišem nivou, budući da joj, možda i nevoljno ali ipak, sekundiraju i SPC i HDZ, i da se podseća na revanšistički vandalizam spram ćirilice i da novi premijer protivustavno ponavlja da za ćirilicu još nije vreme u Vukovaru... To je valjda ta demokratska idila i tolerancija: svako na svojoj strani rova, premošćavanje je okončano, ionako deluje kao da je MOST sve vreme bio trojanski konj, i svi uskličemo s ljubavlju gazeći po krhotinama pločastih mudrih misli.

Ko je autor?

Eto, da nije Žarko Paspalj kojim slučajem pokupio od Labrovića 1.500 ploča, ne dozvolivši mu da ih polupa u Hrvatskom domu novinara? Tu bi me zanimalo kako bi Labrović napabirčio iz obe istorije nacionalnih književnosti hiljadu i po imena, uprkos akademičarskim fantazijama o njihovoj hiljadugodišnjoj protežnosti. Doduše, i sam Labrovićev izbor je indikativan, mogle su se tu naći bar dve autorke koja na svoj način povezuju dve sredine: Daša Drndić, oterana iz Beograda na isti ili sličan način kao i Mirko Kovač početkom 90-ih, i Dubravka Ugrešić, koja ne daje ni pet para za domovnicu, pasoše i male nacionalne zastavice koje prikače uz ime pisca. Jer to je tako lekovit a nedostajući stav koji povezuje obe sredine, a posebno za takvim kosmopolitskim sarkazmom vapi Srbijica koja se pod nušićevskom upravom lažnih doktora i univerzalnih analfabeta valja ka dobu ako ne sorokinovskog prosvećenog srednjevekovlja, onda bar uživa blagodeti doba tabloidnog cezaro-provincijalizma.

Ili je možda Paspalj nekako došao do ogromnog broja ploča (pločica) iz Palmire, iz Libije, Egipta, Tunisa, drugih mesta Iraka i Sirije, gde isfrustrirane grupe naoružanih lunatika prizivaju Apokalipsu i imitiraju rad termita čisteći milenijume istorije u zamenu za jedan vandalski promo snuff tube?

Da kliknemo na vest, konačno.

Aha, tu smo. Reč je dakle o gramofonskim pločama, takozvanim longplejkama, čija je mitologija preživela čak i pokušaje, istina neuspele i više muzeološke nego komercijalne, da se pločama da mogućnost za novi tržišni život preko specijalizovanih prodavnica.

Šta još veli info?

Hajmo odmah na suštinu, braćo i sestre po česnici.

Država se povukla iz medija, ili je bar na dobrom putu da to totalno sprovede (nećemo sad da kenjkamo da sa 150 din za pretplatu Javni servis neće moći da se finansira, pa će opet, obrni-okreni, pare morati da se prelivaju iz budžeta a ko drži državnu finansijsku slavinicu, taj haznadar će biti i siva eminencija uređivačke politike srbijanskog BiBiSija). Na taj su je korak navukle briselske birokrate sve liberalno dumajući: što bi se činovnici zamajavali funkcionisanjem medija, kad su em nesposobni ko menadžeri, em uzalud troše javni novac, em u konstantnoj šizofreniji da budu i nezavisni od političkog uticaja i da sprovode partijske naloge. Dakle, što kaže drug Rambo: sve privatizovat! Jer, privatnik je domaćin čovek, vodiće računa o urodu i letini, setvi i prihrani, đubrivu i merama zaštite, on će racionalno rezati suvišno, krpiti gde curi a nagrađivati gde treba.

Foto: www.vice.com; Ono što je za nekoga đubre, za drugoga je blago

I, koji je rezultat posle nekoliko meseci privatizacije gradskog javnog servisa Studija B?

Ukidanje skoro svih autorskih emisija (Radio Studio B je bio poznat po muzičkim emisijama koje su emitovane u večernjim i noćnim časovima), invazija programa Rusija danas, plasiranog tako da prethodi i dezavuiše program Radija Slobodna Evropa, komercijalizacija izbora muzike tokom dnevnog programa, kao da je muzički urednik postao softver za muziku u liftovima i dens barovima, folk reklama za nastup Ane Bekute za Novu godinu u nekom restoranu&hotelu i hiljade ploča vinilske ostavštine izbačene iz skladišta na deponiju. I spasitelj, diskofil, građanin Paspalj, koji se ovim činom kandiduje za upravnika buduće Jugoslovenske diskoteke, jer kada svi mediji budu privatizovani, a daće bog da ni Javni servis ne pretekne, poteći će dosta crnog i prašnog vinila niz mutno Dunavo.

I kad podvučemo crtu, gospodo briselske birokrate i domaći nacional-liberalni poltroni, šta je bolje? Jesu nam radio programi bili bolji dok su bili na opštinskim, gradskim i republičkim budžetima ili danas u rukama privatnika? Koliko ih uopšte i dalje postoji, odnosno nisu ugašeni? Koliko ima iole profilisan program koji nije sveden na degutantno beskrajni DJ sat, ili na shuffle melasu, začinjenu voditeljskim mudrolijama, pozivima taksi službama, hidrometeorološkim zavodima, deljenjem besplatnih karata i drugim dovijanjem da se nekako zalije pustinja medijskog vremena? Koliko uopšte od preostalih, koji rade, koji imaju kakav-takav program, ima informativne emisije sa kritičkim pristupom prema nosiocima izvršne vlasti, koliko ima stručne zaposlene i saradnike kojima isplaćuje honorare, koliko vodi računa o različitim segmentima društvene zbilje, kulture, nauke, umetnosti, pitanja ljudskih i manjinskih prava...?

Rezultat teži nuli, izuzmemo li bedne ostatke tzv. Javnog servisa ili, recimo, stanica koje se i dalje usuđuju da prenesu emisije Peščanika.

I šta je bolje: medij na budžetu koji se rve sa „alama i vranama“ partijskih aparatčika ili privatizovani medij čiji renomirani program polako ali sigurno ode na doboš a kolekcije i arhive vrednih stvari završe na deponiji?

Gospodo iz Brisela i iz Vlade Republike Srbije, jebala vas privatizacija!

Privatizacija svodi kulturna dobra na beskorisno đubre a svako ko to omogućava je zločinac prema vlastitoj kulturi.

To što se desilo arhivi Studija B, dešava se svake godine sa svakom bibliotekom u Srbiji koja se oslobađa "viškova" "nečitanih" knjiga, kada u kontejneru završavaju brojna vredna dela iz različitih oblasti od nauke i teorije do beletristike.

Zaštitnici baštine moraju početi svakodnevno da kopaju po kontejnerima. Ili da naprave dil sa ljudima koji to godinama rade. Mesto kulture nije u kontejneru nego na policama posvećenih čitalaca i slušalaca. Sve dok se na mesto privatluka i neovarvara ne vrati prosvećena država.