gnev mi boginjo pevaj, premijera, karlobaškog sina,

sa bulevara mladića ratka, đenerala,

štono ga hiljadu zadesi jada, od stihije vodene blatne

do tihe medijske cenzure i plagijata ministra sile

Pitanje od milion dolara u Srbiji je zašto se premijer toliko naljutio na OEBS i Peščanik, da su od siline njegovog gneva, kao ahajske čete onomad Bredu Pitu zvanom Ahil(ej), sajtovi ovih organizacija počeli da se ruše kao kule od karata? Svašta se tu ponudilo kao razlog: od domaćeg njet evropskim sankcijama Rusiji do OEBS-ovog opanjkavanja demokratije u naprednjačkoj Srbiji i glupave analize nazovi naučnih istraživača from England, ostrvljene na Megatrend doktorat aktuelnog ministra policije. Pritisak da se Srbija upodobi (što bi rekli preambulobranitelji) jedinstvenoj evropskoj politici prema Rusiji je izgleda toliko jak da je premijer u carstvujućoj Vijeni, po kojoj lutaju mile seni i plaše gospodu, morao da da odušak vlastitoj iskrenosti i potvrdi da Srbija priznaje suverenitet Ukrajine. Policija je opet stavljena u stanje pripravnosti (policajci postaće nam pripravnici!) i bataljoni odseka za borbu protiv e-kriminala češljaju svetsku mrežu u potrazi za hakerskim kanalima diverzije, dok je sajt Peščanika (najčešće ili sasvim) van funkcije. Na kraju operacije nas nesumnjivo čeka istina, zdravlje pacijenta ionako nije prioritet patolozima istine.

Preostaje da premijer po povratku u Beograd, a pre istorijskog odlaska berlinskoj kancelarki, brzinski obnovi svoje pravničko znanje sa osnovnih studija i pozabavi se optužbom za plagijat, recimo tako što bi podržao formiranje nekakvog stručnog komiteta koji bi ispitao navode naših a engleskih stručnjaka ne samo o plagijatu, već i o metodologiji naučnog rada, profilu argumenata i stručnom doprinosu doktorata ministra policije. A mogao bi malo nesrećnog ministra i jednog od mladih lavova narednjaka, u koje premijer očito polaže dosta nade, da oslobodi tenzije inicirane odgovorom na pitanje a šta ako se dokaže da je plagijata bilo (i ovde se u drugi plan gura zapravo još važnije pitanje: a šta ako se pokaže da taj rad ne zadovoljava ni minimum kriterijuma da bude prihvaćen kao disertacija). Premijer je, naime, zagrobno hladnim glasom odgovorio – zna Nebojša šta onda treba da čini – i svima nam je u glavi proletela scena ministarskog harikirija ili CZ-ejca sa jednim metkom u cevi i rezervisanom čituljom u Politici. Jer, možda je „Nebojša“ (ah, ta intimnost obraćanja premijera članovima svog kabineta kao spoj saradničke bliskosti i Jovovske superiornosti) izneverio „svog premijera“, kao što su neki sajtovi i pojedinci izneverili „svoju vladu“, ali je ipak veća šteta načinjena naučnoj zajednici i visokom obrazovanju u Srbiji. Možda bi u tom slučaju bilo primerenije i pravednije da rektor Univerziteta Megatrend, Mića Jovanović, popije cif ili domestos umesto deficitarne kukute, i to u naručju starleta koje su diplomirale na Megatrendu, ispraćen nešto modifikovanim Njegoševim stihovima: nijedna ga učenija i estetskom hirurgijom dopadljivija usta lepše ne ožališe.

 Sad nam lepo reci ko je rušio sajt Peščanika (Fotomontaža: Mrtvi albatrosi)

No, šta se to iza premijerove brige za medije i, razume se, demokratiju u Srbiji, valja, u trenutku kad su i tradicionalni antirežimski mediji ušli u fazu razumevanja poteškoća sa kojima se vlast suočava i simpatije za njihov iskren preobražaj? Direktor Studija B je skinut iz poslovnih razloga dok ova kuća iščekuje degradaciju sa gradskog javnog servisa na komercijalni medij; RTS-om posle Tijanićeve smrti upravlja v.d. direktora a nedavno su se čule i packe iz redova naprednjaka za nekonstruktivan pristup wanna be javnog servisa prema vlastima. Sluti li to na uvod u režimsku čistku i dodatnu pacifikaciju medijskog prostora, iza koje bi usledila ne samo nova informativna uređivačka politika, već i novi kulturni kurs, može biti petkovićevsko potpaljivanje utuljenih kandila, ili navijačkih baklji, revizionističke tradicije, lelečućeg patriotizma i palanačke samodovoljnosti? Sudeći po „nadgrobijima“ (Sterija) ili posthumnim glorifikacijama tzv. oca nacije, koji je put večnih lovišta krenuo uz zvuke mutne i divlje Morave, a posebno sudeći prema nadahnutom slovu prvog čoveka naše kulture, nema potrebe strahovati od regresivnog kursa kulturne politike, budući da je postojeći kulturni model čvrsto zacementiran u umovima koji ako nešto i čitaju, em „krive stvari čitaju“ (Džoni Štulić) em nisu u stanju da ih pročitaju kako valja. Sudeći po kukavičluku ministara, nauke i prosvete, koji se ne oglašavaju ili se drže nenadležnim za doktorat, pitanja plagijata, naučnog metoda i akademskog morala, možemo zaključiti da su ulaskom u ovakav konglomerat vlasti odlučili da svojim ličnim kredibilitetom podrže jedan osoran i samovlastan tip vladavine svadljivog mladog gospodara.

Biće da se u međuvremenu struka u Srbiji toliko srozala da smatra da domaći standardi prirodno zaostaju za onim razvijenih zemalja, pa je kod nas legitimno prepisivati bez navođenja izvora ili nedostatak literature krpiti anketama. To se sasvim nadovezuje na jedan skorašnji slučaj kada je Aleksandar Jerkov, kritičar nekadašnji, univerzitetski filolog ovdašnji, direktor Univerzitetske biblioteke odskorašnji i, najzad, urednik izdavačke delatnosti Vulkana (ko to kaže, ko to laže da je ubermensch mrtav), postupak Miloša Latinovića, pisca koga je objavio i naprednjačkog direktora Bitefa, koji je ne navodeći izvor preuzeo i inkorporirao u svoj roman Sto dana kiše tekst Bojana Ljubenovića, kolumniste Večernjih novosti, promotivno ga metnuvši i na korice romana, objasnio kao poetički legitiman, takoreći Kiš-olik, poručivši kolumnisti da bi trebalo da mu služi na čast što ga je Latinović nesebično počastio svojom slavom laureata nagrade i tako učinio da se i njegovo efemerno pisanije vozdigne na viši nivo estetske tekstualnosti. Moralno i profesionalno slepilo ili tek korumpiranost domaće stručne elite, sasvim (nam) je svejedno.

Ne za****vaj se sa svojom vladom! (Premijer 2 u epizodi: "Mali na čelu Beograda", Fotomontaža: Mrtvi albatrosi)

Naprednjačka vlast u oba navrata je bila gotovo bez opozicije, navikavši se na visok stepen popularnosti i na upotrebnu podatnost režimskih tabloida. Štaviše, na svako saopštenje opozicije reagovalo se promptno i žestoko, kao da je predizborna kampanja (uvek) u toku. Ova iznenadna rasrđenost zbog sitnih uzroka budi sumnju u samopouzdanje i psihičku stabilnost nosilaca vlasti. Jesu li oni dorasli tome da išta od najavljenog probaju da sprovedu u delo, poštujuću demokratske procedure i ostavljajući na miru opoziciju i medije da rade svoj posao kontrole vlasti, ili se sva sposobnost naprednjaka iscprljuje u rušenju opozicionih opština i odašiljanju strelica epistolarne srdžbe?