Beton br.141
Nedelja 12. oktobar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

DECENIJE KOJE SU ASANIRALI ZLOČINCI

Bojan Tončić: Slučaj Topčider – anatomija državnog zločina (Žene u crnom, Beograd, 2014)

 



Knjiga poznatog nezavisnog novinara srednje generacije Bojana Tončića (1967) Slučaj Topčider – anatomija državnog zločina predstavlja potresan, brutalan dokument o krvavom događaju od kojeg nas deli decenija – ubistvu gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Petog oktobra 2004. godine je neidentifikovana osoba, ili više njih (protiv koje ni dan danas nije raspisana poternica), lišila života Jakovljevića i Milovanovića u krugu kasarne u Topčideru a nedaleko od vile Mir u kojoj je za vreme NATO bombardovanja 1999. godine (kao i u sistemu skloništa ispod nje) živeo bračni i liderski par Milošević&Marković. Usledila je vojna a potom i civilna, nezavisna istraga.


Po vojnoj istrazi, pogibija dva vojnika je bila posledica njihovog međusobnog animoziteta, s tim što se kao potencijalni ubica, u toku cele istrage, spominjao i Jakovljević i Milovanović. Nalazi članova nezavisne, civilne komisije kao i veštaka iz FBI-ja su bili potpuno suprotni. Oba vojnika su ubijena od trećeg lica iz neposredne blizine. Moguće i nekog iz samog osoblja objekta koji su čuvali. Vojska je poricala ovu priču, insistirajući da svi zaposleni rade u VBA (Vojnoj bezbedonosnoj agenciiji) ili su njeni saradnici. Neki od njih su u vreme atentata, što vojska nikad nije objasnila, bili deca gardijskih oficira ili s kriminogenim ili ovisničkikim backgroundom, pri čemu ono prvo nije isključivalo drugo ili treće. Vojska nije do dana današnjeg objasnila prisustvo vozila bez registracije nedaleko od mesta zločina, vezivanje kasarne za kriminogene radnje, te često prisustvo vojnika Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. O sakrivanju generala Ratka Mladića u spomenutom objektu i da ne govorimo. Mladić je, navodno, u vreme ubistva boravio u stanu na Novom Beogradu (kako su ocu ubijenog Jakovljevića rekli Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine i Bruno Vekarić , tada viši savetnik tužioca za ratne zločine), što je prilikom saslušanja pred Tribunalom u Hagu, Mladić i potvrdio.

files


Ono što je sigurno je da su Jakovljević i Milovanović ubijeni zbog nečeg što nisu smeli da vide. Celokupan državni aparat, s akcentom na vojsku, policiju, pravosuđe, obaveštajne službe (i vojnu i onu u “civilu”), kao i tadašnju državnu vrhušku Srbije, dao je sve od sebe da slučaj gurne u zapećak ili da ga potpuno ignoriše. Tončić je, uz pomoć saradnika, Dušana Komarčevića i Bojana Cvejića, uspeo da intervjuiše gotovo sve protagoniste događaja s izuzetkom bivšeg predsednika Borisa Tadića. Ispod Tadićeve slike su, budući da je odbio da govori o slučaju, ostala "gola" pitanja koja se odnose na Tadićevu navodnu prezaposlenost u danima nakon dvostrukog ubistva, te na odsustvo njegovih reakcija na izveštaje veštaka. Autor je ovu kratku, ali informacijama bremenitu knjigu, koncipirao kao niz intervjua kojem prethodi kratka izjava Florens Artman, bivše portparolke Tužilaštva Haškog tribunala i istorijat zbivanja nakon ubistva vojnika. Ovo korisno podsećanje sadrži i nekoliko danas skoro zaboravljenih podataka.


Po Artmanovoj, tadašnji premijer Zoran Đinđić je na jedvite jade isposlovao kod Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika SRJ, ukaz o penzionisanju Mladića u junu 2002. godine, dočim su sredstva za Mladića uskraćena na insistiranje Đinđića koji je pretio da se u suprotnom sredstva Srbije neće slivati u saveznu kasu. Duga borba za uskraćivanje sredstava Ratku Mladiću (o izručenju nije bilo ni govora), rečito je govorila o tome koliko su (bile) jake bezbedonosno-obaveštajne strukture i sive eminencije koje ih vode. Naredne, 2003. godine na Đinđića izvršen atentat i Mladić, koji se brojnim Beograđanima “javljao” na različitim lokacijama, iščezava iz radara javnosti. Radikali, “patri(j)ote” i Momo Kapor mu šalju redovne ušećerene pozdrave preko medija i uzdaju se u njegovu žilavost ili bodar i borbeni duh (K. Čavoški).

gardisti03102014


Iznutra, iznutra!


Ono što  je moralno i ljudski najodvratniji deo priče iza kojeg stoje obaveštajne službe, jeste medijsko spinovanje koje je usledilo u danima posle tragedije. Tako su se pojavljivali novinski natpisi u kojima se spekulisalo o mentalnom zdravlju obojice vojnika pa su lansirane i storije o tobožnjoj homoerotskoj vezi. Nalazi vojne komisije su uzimani zdravo za gotovo, zaboravljalo se na istraživanje podzemnih prolaza (zapravo čitavog subterestrijalnog Zabranjenog Grada), parafinske rukavice za otkrivanje baruta i DNK analize za koje su visoki zvaničnici tvrdili da “postoje samo u Dosijeu Iks”.  Zanemarene su i, tobože, neispravne bezbedonosne  kamere, namenjene za čuvanje najobezbeđenijeg objekta u zemlji, za koje se nisu mogli naći rezervni delovi(?!) Tajni prolaz nedaleko od mesta zločina, kod srušene trafo stanice, otvoren je tek na insistiranje političara i advokata Vladana Batića.


Da je nešto trulo u državi Srbiji očito je i iz svedočenja starijeg vodnika Kovačevića koji je bio pored ranjenog Dražena Milovanovića, koji je, kako svedoči Kovačević, rekao: „Iznutra, iznutra!“, što može upućivati na to da je neko iz objekta ili iz samog obezbeđenja, pucao na dvojicu gardista. Kovačević je, predvidljivo, posle svog svedočenja dobijao česte prekomande u zabite delove zemlje, u koje se ide jedino po kazni. Posebna je storija vezana za hitnu pomoć koja je stigla čak 45 minuta nakon što su gardisti, a među njima i Kovačević, začuli pucnjeve. Posebno su somnabulne reči tadašnjeg ministra odbrane SCG, Prvoslava Davinića (poznatog po aferama Pancir, Barkasa, Satelit...), koji je izjavio da je ubistvo gardista bilo u interesu „onih koji su smatrali da je vojska činila zločine u ratovima u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu“, a taj stav su zastupale “nevladine organizacije (…), na kraju krajeva, i razni političari iz demokratskih snaga koji su osuđivali Vojsku.” Davinić, baš kao i vojni istražni sudija,  Vuk Tufegdžić, ostaje pri zvaničnoj verziji: nije bilo trećeg lica. Štaviše, Tufegdžić iza svega vidi navodnu zaveru koja je pomogla da se 31. decembra 2004. godine ukinu vojni sudovi.

480E8F2E-0F54-4A7F-8112-21ED3707AC82_mw1024_s_n

Bojan Tončić


Otvoreni kraj


Tončićeva knjiga od šezdesetak strana se, iako je krcata podacima vezanim za slučaj Topčider, čita brzo i lako, kao izvrstan politički triler. No, tu sva sličnost s ovim žanrom prestaje. Ne postoje heroji, žilavi, nepotkupljivi policajci, domišljati obaveštajci, svedoci kojima su čast i istina na prvom mestu pa odlučuju da progovore po svaku cenu, drski novinari koji bi, pre Tončića, uspeli da se uvuku u ”trbuh zveri”. Nema čak ni trulih, potkupljenih političara koji u napadu iskrenosti priznaju da su bili plaćeni da zažmure onda kada je to traženo od njih. Samo tupo, mehaničko, providno izvrtanje činjenica i minhauzenovske sage o nestalom dokaznom materijalu. U ovom trileru, koji smo živeli, živimo i verovatno ćemo ga još dugo živeti, nema onih utešnih sirena policijskih kola i crveno-plavih svetala koja najavljuju hepiend. Srpski triler je onaj s otvorenim krajem. Onaj bez rešene misterije.


Svi smo bili sigurni, mnogo pre nego što je trapavo vođena istraga završena, da Jakovljević i  Milovanović nisu digli ruku jedan na drugog. Bilo je logično da je u ubistvo bila umešana treća osoba, ili više njih, s „nakanom tamnijom od noći“ i da su učinili ono što ubice uvek rade – uklonivši neželjene i neugodne svedoke. Igrom slučaja, dve poslednje (ili među poslednjim) žrtvama su čuvale Vučju Jamu nekadašnjeg tiranina, mesto odakle je, simbolički gledano, sve i krenulo. Zver je opisala pun krug (ratnih) zločina, vratila se u svoj brlog i uradila ono što je u njenoj biti – ubila nevine ljude a potom nestala, kao da je nikad bilo nije. Ali, ne zavaravajmo se, i to je glavna poruka i pouka Tončićeve knjige, bestijalni duh je tu, u srži samog državnog aparata. On spinuje vesti, prolongira sudske procese, daje zeleno ili crveno svetlo za sportske huligane, žbirove i pedofile u mantijama, blati i podmeće u tabloidima... Protiv njega, nimalo slučajno, baš kao ni optužnica protiv njegovih poslušnih egzekutora, NN ubica, nikad nije pokrenut postupak sudskog i političkog egzorcizma.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.