Beton br.128
Utorak 16. oktobar 2012.
Piše: Kristina Rac

Daleko mi lepa kuća

Tamaš Bako (inspirisan tekstom: Olje Savičević Ivančević)

EMANCIPACIJA U MRKLOM MRAKU

Jedna od prvih stvari koje sam naučila za svoje tri nedelje života na selu jeste da se treba bojati mraka. Zapravo, mrak je tek drugi strah po redu u ovom selu gde sam trenutno u samovoljnom izgnanstvu. Prvi je daljina. Ni u kom slučaju nisam sportski tip, pešačenje, pogotovo tzv. šetnju, besciljno hodanje smatram izrazito dosadnim, ali način na koji meštani ovog sela poimaju fizičku distancu od tačke A do tačke B je i za mene preterivanje: hodati sama do svoje prijateljice koja živi u poslednjoj ulici u selu, tj. oko 12 minuta peške iz centra, meštani smatraju provokativno smelim činom. Uzalud moje pravdanje da nemam auto i da sam u Budimpešti navikla da hodam mnogo više od ovog, na licu im vidim da misle kako to što radim nije normalno. Na prijateljicu, kod koje sam pošla peške, gledaju kao na čudaka: samohrana majka koja živi na kraju sela, i to ne bilo gde, nego iza groblja – i ne boji se da svaki dan, pa i uveče, prolazi pored kamenih krstova, a ponekad, bože oprosti, čak prekrati put i krene prečicom kroz groblje.
Emancipovana žena, nema šta. Za razliku od moje druge ovdašnje prijateljice, koja nije ovako smela. Odlazimo zajedno kod ove prve, prijateljica broj dva traži od muža ključ automobila i priča mi kako se boji pijane omladine koja pravi haos po selu. Podsećam je da je omladina, pijana ili trezna, upravo predmet mog istraživanja i povod mog boravka ovde i da smo pre samo nekoliko godina i same „pravile haos“, i pitam je kad se poslednji put desio incident da su dve tridesetogodišnjakinje napadnute od strane pijanih srednjoškolaca u 8 uveče usred sela. Smeje se, ali ne odustaje. Idemo autom, daleko je. Iz mene iskače antropolog, počinjem da tražim tabue koji blokiraju slobodno kretanje seoskih žena u večernjim satima. Posle samo nekoliko sekundi dolazim do odgovora, možda netačnog, ali prvog koji mi pada da pamet: patrijarhat. Šta ima žena da se šeta ulicom posle mraka? Logično je da se ili skriva, ide negde gde ne bi trebalo, najverovatnije kod svog ljubavnika, ili sama traži da joj se neko zlo desi, da je napadnu, siluju.
Žene u Budimpešti, kao i u drugim gradovima sveta svake godine organizuju SlutWalk, upravo da bi dokazale da „izazovno“ odevanje ili ponašanje nije i nikad ne sme da bude tumačeno kao provokacija i ujedno opravdanje za seksualno nasilje. Čini se, međutim, da je malo od toga doprlo samo nekoliko stotina kilometara južnije, do vojvođanskih sela u kojima se čak govori isti jezik kao u matici. Ovde se ipak vodi računa ko s kim, kada i kako, i nije svejedno da li ću svoje večeri provoditi u ženskom ili muškom društvo – jer druženja možda i započinju kao rodno mešovita, ali se muškarci ubrzo prebacuju za drugi sto da bi na miru igrali karte. Zna se gde je kome mesto.

 

SAVEZ ŠPORETA I STOLA ZA POROĐAJ

Tako i poslanik Fidesa u mađarskom parlamentu Ištvan Varga veruje da treba da se zna da je ženama mesto za šporetom i na stolu za porođaj. Izrazio je svoje mišljenje da je rađanje dece najbitnija profesija mladih žena, što one zbog emancipacije sve više zapostavljaju, i zbog toga opada broj stanovnika u domovini. Izjavio je i sledeće: „Možda bi trebalo da se povrate status i uloga porodice, odgajanja dece. Možda bi majke trebalo da se vrate prvenstveno vaspitanju dece, i prvenstveno se bave time da se u ovom društvu rodi ne jedno dete ili dvoje dece, nego troje, četvoro ili petoro dece. I tada bi imalo smisla da se više poštuju međusobno (sic), i pitanje porodičnog nasilja ne bi ni postojalo.“ ¹ Oto Kavalič iz KDMP (Demo-hrišćanska Narodna Partija) takođe je izrazio svoje uverenje da porodice prvo treba da pokažu kako živeti u miru jedno pored drugog, i tek onda bi žene trebalo da grade karijeru. Kao šlag na tortu, Ištvan Savai iz Jobika izrazio je svoje negodovanje što u pokretima za emancipaciju žena borba za jednakost na kraju uvek prelazi u mržnju prema muškarcima.
10. septembra u sitne sate skupština Mađarske (oznaka „republika“ izbačena je iz zvaničnog naziva zemlje novim Ustavom koji je stupio na snagu ove godine), u prisustvu šačice poslanika i nijedne poslanice iz redova Fidesa raspravljala je ne samo o porodičnom nasilju (što je već samo po sebi teška tema), već više ili manje implicitno i o ženskoj emancipaciji. Naime, na inicijativu 103.159 građana i građanki Mađarske postalo je nužno pozabaviti se tim pitanjem, ma koliko ono bilo neugodno za neke (zašto je ovo pitanje nekome neugodno je posebna tema), ali su poslanici učinili sve što je bilo u njihovoj moći da tema ostane ispod tepiha – nije slučajno sednica zakazana za noćni termin.

Međutim, bez obzira na vreme održavanja sednice, obelodanilo se (figurativno rečeno) da nije samo porodično nasilje bolna tačka mađarskog društva, već i emancipacija žena, kao i to da su ova dva tabua u glavama mnogih povezane stvari – iako statistike ne pokazuju jasnu korelaciju između stepena emancipacije i učestalosti porodičnog nasilja.

 

PARTNERSKO ILI PORODIČNO NASILJE

U Mađarskoj je na kraju, izgleda, bar delimično, prevladao zdrav razum: demonstracije i medijska hajka, ali i sam Fides i narodni poslanici u njegovim dresovima, svojim izjavama su zapravo doprineli tome da se neke tabu teme pojave u javnom diskursu. (Zanimljivo je inače da se Kristina Morvai, predstavnica ultradesnog Jobika u Briselu već preko deset godina bavi temom porodičnog nasilja i u svojoj advokatskoj praksi neretko brani žrtve.) Iako naglašavajući da zakonski okvir porodičnog nasilja neće uticati na njegovo smanjenje, poslanik Varga se ružom izvinjavao damama iz liberalne stranke LMP (Politika Može Biti Drugačija) - kao da ovaj patetični gest može uticati na učestalost porodičnog nasilja i stepen emancipacije. Iako žene iz Fidesa ne smatraju da porodično nasilje treba da bude samostalno definisan i kažnjavan prekršaj u krivičnom zakoniku, Fides se ogradio od izjave poslanika Varge – ako to ikome išta znači. Iako se ne pominje „porodično nasilje“ jer bi se povezivanjem te dve reči u okviru zakona dala negativna konotacija svetinji porodice, mađarska skupština je osnovala radnu grupu za izradu predloga zakona o posebnoj zakonskoj regulativi partnerskog nasilja - kako bi se zvao.
Priča, nadamo se, ovim dobija pozitivan kraj. Čitaocu iz Srbije možda i nisu šokantne izjave mađarskih poslanika, čuli su i gore. Međutim, i ako se rodi novi zakon koji će jasnije regulisati i time kažnjavati nasije u porodici, pitanje je koliko će on uticati na odnos žena i muškaraca i na fleksibilnost, čini se, zabetoniranih polnih uloga. Možda će u Budimpešti doći do nekih promena – ali kako stoje stvari izvan glavnog grada? Kako stoje stvari u susednim zemljama, na primer u Srbiji? U Vojvodini? U vojvođanskim selima? Da li će se žene ovde i dalje plašiti mraka

 

¹ Prevod autorke

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.