Beton br.142
Četvrtak 05. decembar 2013.
Piše: Filip Balunović

Da li je poražen antifašizam na Balkanu?

 

 

 

 

Dobro je da je Boris Dežulović pred referendum u Hrvatskoj podsetio na pesmu Friedricha Gustava Emila Martina Niemöllera i to da svako pripada nekoj manjini i da ako jedni drugima ne stanemo u zaštitu, uskoro nikog više neće biti. Dobro je i da je na portalu Miljenka Jergovića, hrvatski reditelj Nikola Strašek oterao Džoa Šimunića u pičku materinu. Dobro je i što je Boris Buden sa naslovnice "Arkzina" uz fotografiju Šimunića poručio "Ne, ne volim Hrvatsku", kao i to što uprkos pobedi homofoba u Hrvatskoj jedan značajan deo ljudi ustao protiv sada već izglasanih ustavnih reformi. Lepo je i što su se neki humani ljudi angažovali oko sakupljanja odeće za azilante u Srbiji, koji su se pre nekoliko dana smrzli pred prizorom razjarenih antiazilantski (ne)raspoloženih meštana (rasističkog) dela Obrenovca i još nekolicine mesta u kojima im je onemogućeno da se privremeno nastane. Takođe je ohrabrujuće to da sve više ljudi putem društvenih mreža i, koliko im se dozvoli, medija, javno kritikuju emitovanje serije "Ravna Gora" i pokušaj rehabilitacije kolaboracionističkog pokreta iz vremena nacističke okupacije. Dobro je i da je jedan mladi Sarajlija reagovao pismom na odluku, valjda kantonalnih vlasti Sarajeva (ko će znati više o kom se tačno nivou vlasti radi), da se u Sarajevu na mestu atentata na Franca Ferdinanda izgradi spomenik austro-ugarskom prestolonasledniku. Dobro je.

 

Ono što ipak nije dobro, to je da pokušaj apstrahovanja svih ovih događaja iz šireg konteksta društveno-političke stvarnosti i njihovo svođenje na slobodu govora / demokratiju / istorijsko pomirenje. Ovakva praksa za cilj nema ništa drugo do pokušaj normalizacije otpora antifašizmu.

 

Protest-protiv-azilanata-u-Obrenovcu-4

                       Blokada za azilante: "tradicionalna" srpska gostoljubivost pod snegom 

 

Naravno, ništa od ovoga se nije naprosto desilo. Iza svih  ovakvih vidova izražavanja "slobode mišljenja" itekako stoji sistemska pozadina. Nakon kraja realno postojećih socijalističkih režima u Istočnoj Evropi, politička elita, uključujući i bivše pripadnike partijskih nomenklatura, otpočeli su proces legitimizacije političke moći putem manipulacije nacionalnim. Ono što je otpočelo pokušajem nasilne legitimizacije kroz ratove početkom devedesetih, nastavljeno je kao nenasilno nametanje novog dominantnog diskursa. Kao što piše Mišel Fuko, novi vidovi vladanja počeli su da  funkcionišu ne kao pravo, već kao tehnika, ne kao zakon, već kao normalizacija, ne kao kazna, već kao kontrola (Znanje i Moć: 63). Tako se prilikom opšteg zaokreta kada se radi o izvorima političke legitimizacije, u našim post-jugoslovenskim društvima otpočelo sa normalizacijom pomirenja nacionalnog i anti - fašističkog. Pošto ovo nije bio nimalo lak zadatak (s obzirom na to da proces nije bio utemeljen na istorijskim činjenicama već na istorijskom revizionizmu), u formulu je uvršćen i anti-komunizam. Pošto se u proteklih nekoliko decenija KPJ u značajnoj meri legitimizovala uz pomoć anti-fašističke tradicije, novonastale političke elite počele su sa stvaranjem nove budućnosti uz stvaranje nove prošlosti. 

 

Tako je primera radi ustaštvo u Hrvatskoj umnogome bilo sistemski rehabilitovano uz pomoć narativa o domovisnkom ratu. U slučaju Srbije sa rehabilitacijom četništva takođe se otpočelo devedesetih - ali od strane opozicije. Tako je u jednom intervjuu 1996. godine, Vojislav Koštunica kroz afirmativne stavove o Dimitriju Ljotiću (čoveku na čiji je predlog Milan Nedić postavljen na čelo kolaboracionističke vlade u vreme Drugog svetskog rata) odškrinuo vrata onome što će nakon 2001. uslediti u Srbiji.

Nakon "petog oktobra" usledila je dakle sveopšta klerikalizacija javnog prostora (npr. uvođenjem veronauke u škole, ili  uvođenjem obavezne poštanske takse za obnovu Hrama sv. Save), te izgradnja i osnaživanje  nacionalnog kao sveprožimajuće kategorije. Pošto to nacionalno nije moglo, kao u slučaju Hrvatske da bude pomireno sa anti-fašističkim na temeljima domovinskog rata, "sprem'te se sprem'te" je imalo drukčiji rehabilitacijski put od "za dom spremni". Hrvatske elite nisu dakle morale da rehabilituju Antu Pavelića da bi rehabilitovali ustaštvo. Njihove srbijanske kolege ipak su morale da se vrate malo više unazad, do Draže Mihajilovića. U oba slučaja i ovi što su bili "za dom spremni" kao i ovi koji su bili samo "spremni", a dok bi i uz jedne i druge kroz istoriju bolje stajao  slogan na sve spremni - pa i na genocid, nekako su zaobilaznim putem, preko antikomunizma, postali prijatelji antifašizma. S obzirom na to da je ovakav narativ već uveliko na našim prostorima zaživeo, promenu stanja u praksi verovatno ćemo malo pričekati, ali ono što možmo da uradimo odmah, je da praksu makar na koncepcijsko-teorijskom nivou sahranimo i to u samo nekoliko rečenica.

 

Protest-antifasisti

 

Naime, kako piše Todor Kuljić u svom tekstu o antifašizmu, dosledni ili univerzalni antifašizam je brana svakom nacionalizmu. Kada se radi o onom tipu antifašizma koji je na post-jugoslovenskom prostoru ovaj naziv na prevaru prisvojio, važno je reći da se radi o konceptu koji se nominalno suprotstavlja totalitarizmu i da se on bavi izmeštanjem težišta sa antifašizma na antikomunizam. Ako je reč o Srbiji, preusmeravanje težišta antifašističke borbe sa antifašizma na antikomunizam, a sve u cilju legitimizacije nekakvog "modernog nacionalizma", predstavlja ništa drugo do konceptualnu pogrešku. Ovo iz prostog razloga što su antifašizam i šovinizam koji je imanentan svakom nacionalizmu, konceptualno jedan drugom suprotstavljeni. Otuda niti jedan antifašizam, a pogotovo na području bivše Jugoslavije, nikada nije bio, niti ikada može da bude, podveden pod plašt nacionalnog jer u sebi sadrži najmanje jednu osobenost koja je nacionalizmu antipodna.

 

Zato je hrvatski ustav i bez klauzule koja je  izglasana na referendumu a koja je eksplicitno fašisoidna, odraz pobede koncepta koji je u tranzicijsko vreme postao poznat kao koncept zvan anti - antifa. Naime u tom ustavu se u tački 141. naglašava da je svako obnavljanje jugoslovenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku kažnjivo zakonom (Kuljić:11). Raskid sa komunističkom prošlošću nije zapravo ni imao pred sobom mogućnost drukčijeg scenarija. Jer ako raskinete sa jedinom antifašističkom prošlošću koju imate (nadnacionalnom), onda ste prisiljeni da uspostavite kontinuitet samo sa "pogodnom prošlošću" ili da se u slučaju anti-antifašizacije sa ciljem svođenja antifašističke borbe na nacionalni nivo i razračunavanjem sa komunističkom prošlošću, bavite čak i njenim izmišljanjem (vidi: Hobsbawm, The Invention of Tradition). Nikakav drugi scenario dakle nije bio moguć ni u slučaju Srbije do onog koji povremeni četnički otpor Nemcima, njihovu kolaboraciju sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima (...) na silu podvodi pod opšti pojam antifašizma (Kuljić: ibid).
 
Otuda smo valjda i svi postali antifašisti a ujedno "za dom spremni", ili samo "spremni sa apostrofom"; otuda dižemo spomenike Francu Ferdinandu, otuda i tražimo nazad teritorije koje su nam nekada davno "nepravedno" oduzete (kao što to čini bugarska Ataka poslednjih dana); otuda nećemo tamnopute azilante u komšiluku jer se plašimo da nam takvi divlji ne siluju ćerke; otuda smo zaboravili Sartra ili Volfganga Fric Hauga i otuda i ne znamo da "onaj ko ne želi da napada antikomunizam treba da ćuti o fašizmu"; otuda i ne čitamo Todora Kuljića koji je modifikovao ovu izjavu rekavši da "ko neće da govori o nacionalizmu, trebalo bi da ćuti o antifašizmu". Otuda smo valjda i nesvesni opasnosti normalizacije pro-fašističkog istorijskog revizionizma ili rasističke svakodnevice. Otuda se s pravom možemo zapitati: je li fašizam kusur koji smo dobili kada smo na buvljaku pazarili falsifikovanu prošlost?

 

 

                  (tekst je prenet sa autorovog bliga: http://filipbalunovic.blogspot.com/)

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.