Beton br.141
Sreda 02. jul 2014.
Piše: Panos Petru (DEA, Siriza)

CRVENI KARTON ZA MERE ŠTEDNJE

Izlaganje na tribini NVO Marks 21 u Beogradu



Prvo bih hteo da kažem nekoliko stvari o neoliberalnim merama koje se sprovode protekle četiri godine i o njihovim razarajućim efektima na većinu stanovništva. Ponekad u ovim raspravama većinu vremena provedemo opisujući stanje u kom živimo, što često i nije od pomoći.


Dva su razloga zbog kojih počinjem odavde. Jedan je taj što je Grčka „laboratorija“ budućnosti cele Evrope. Zato cela Evropa mora biti upoznata sa rezultatima „grčkog eksperimenta sa merama štednje“. Ako išta dobro može da proistekne iz socijalne bede koja danas vlada u Grčkoj, to je podizanje svesti svih naroda o tome kakva ih budućnost čeka ukoliko joj se zajednički ne suprotstavimo.


Drugi razlog je taj što će sve mere koje su primenjene na Grčku, biti „institucionalizovane“ širom EU. Pretpostavljam da sve glavne partije u Srbiji tvrde da su evropske norme i zakoni važni, tako da će radništvu i mladima u Srbiji biti korisno da čuju šta evropska budućnost zaista predstavlja.


20140629_195909


Nakon četiri godine primene Memoranduma ( sporazuma potpisanih između grčke vlade i trojke – EU, Evropske centralne banke i MMF-a ), situaciju u Grčkoj opisujemo pomoću tri broja 30.


-30% smanjenja bruto domaćeg proizvoda (BDP). U mirnim vremenima, ovakav finansijski poremećaj nije   zabeležen niti u jednoj zemlji razvijenog kapitalizma. Zato ovo možemo porediti samo sa ratnim katastrofama ili kolapsom Istočnog bloka.


- 30% smanjenja prosečnih radničkih primanja. Bolje plaćeni radnici pretrpeli su još veća smanjenja zarada, po 50-60%.


- Oko 30% iznosi zvanična stopa nezaposlenosti. Među mladima, nezaposlenost je oko 60%. Kažem „zvanična stopa“, jer imamo ljude koji rade jednom nedeljno, odnosno četiri-pet dana mesečno, a vode se kao zaposleni.


Ovo je veliki problem u domenu radnih odnosa. Imamo nekakve vaučerske i trening programe, koji na po nekoliko meseci zapošljavaju mlade ljude na bazi probnih ugovora, nakon čega im se isplaćuju izuzetno male sume novca-ako ikakve. Šef bi po isteku tog perioda trebalo da odluči da li će vas zaposliti ili ne. Međutim, niko nikada ne dobije posao, a gazde samo recikliraju jeftine ili „besplatne“ radnike. Mi smo u džungli u kojoj se svakakvi trikovi koriste da bi se podrila radnička prava: part-tajm poslovi, fleksibilan rad, plaćanje „po komadu“ slobodnih stručnjaka, frilensera, iako ste zapravo radnik, autsorsing podugovaračima, itd.


Napada se pravo na kolektivno pregovaranje, sindikati se potkopavaju. Prvo su napali Nacionalni kolektivni ugovor (koji je garantovao minimalnu platu svim radnicima, čak i onima van sindikata) i zamenili ga sektorskim kolektivnim ugovorima. Potom su sektorske ugovore zamenili kolektivnim ugovorima na nivou preduzeća. Sada na mnogim mestima imamo individualne ugovore, oko kojih izolovani radnik pregovara sa gazdom.


Istovremeno, seča javne potrošnje dovela je do velike krize u javnom zdravstvu i obrazovanju. Bolnice i škole se zatvaraju (oni to nazivaju „spajanjem sa drugim jedinicama“). Tako su razredi sve brojniji, nastavni kadar dobija otkaze. Bolnice nemaju ni osnovna sredstva za rad, poput špriceva ili gaze. Iako su zdravstveno osigurani plaćanjem doprinosa kroz sistem socijalne zaštite, ljudi sada moraju da kupuju lekove i plaćaju veliki broj medicinskih intervencija.


Rušenje sistema socijalne zaštite otvorilo je put onome što nazivamo Pinoče sistemom. Država garantuje samo minimalnu penziju, u iznosu od oko 300 evra, a onda vas gura da plaćate privatnim osiguravajućim kućama da biste imali iole pristojnu penziju.


Za to vreme privatizacije uzimaju maha. Sve je na prodaju – od vode i struje (upravo u ovom času parlament raspravlja o zakonu koji bi trebalo da privatizuje delove Elektrodistribucije), preko luka, aerodroma, pa čak i plaža, što će omogućiti novi zakon čije se usvajanje očekuje ovih dana. Pirejska luka trebalo bi da predstavlja „uspešan“ primer ovog programa. Kineska korporacija COSCO kupila je neke njene važne delove i uspostavila kineski model radnih odnosa. Tako da je to ishodište na koje radni odnosi u celoj Evropi treba da stignu.


Tako izgleda socijalna beda koja se krije iza reči za koje sam uveren da ih i vaši mejnstrim političari izgovaraju: balansiranje budžeta, vraćanje javnog duga, fiskalna odgovornost, ispunjenje zahteva EU itd. Ovo je rat protiv radništva koji će izbrisati šta god da je preostalo od socijalnih dostignuća iz proteklih decenija.


Međutim, Grčka nije samo laboratorija za mere štednje, ona je ujedno postala i laboratorija otpora. Ovo će biti druga poenta koju hoću da istaknem. Jedna stvar koju smo naučili je da su neverovatne stvari moguće, stvari o kojima smo mogli samo da sanjamo. U protekle četiri godine imali smo preko 35 generalnih štrajkova (već smo se i zabrojali). Četiri-pet od tih štrajkova trajali su po dva dana, što je nešto što se u Grčkoj nije dogodilo još od pada vojne hunte 1974. Godine. Videli smo i grčku verziju Indignadosa, stotine hiljada ljudi protestovali su na Trgu Sintagma, ispred parlamenta, na najvećim protestima još od 1974-1975. godine.


Kratka napomena o ovom pokretu – ovo je bila velika stvar koja je radikalizovala i mobilisala ljude koji nisu u sindikatima, ali je u isto vreme pogurala sindikalne vođe u štrajkove. Međutim, upravo su ove štrajkačke aktivnosti i de facto savez između „pokreta trgova“ sa sindikalnim pokretom učinili stvar opasnom i većom od pukog kampovanja ispred parlamenta.


Pored velikih, centralnih konfrontacija, svedočili smo i svim drugim borbama. Neke sektorske borbe trajale su danima (poput zaposlenih u metrou i opštinama) i vlada je mogla da ih rasturi samo zavođenjem vanrednog stanja i tzv. „građanskim regrutovanjem“ štrajkača. Neke su trajale mesecima (poput administrativnog univerzitetskog osoblja, koje je prošle jeseni organizovalo neverovatan štrajk, sa komitetima, radničkim stražama, zajedničkim akcijama profesora i studenata, koncertima, itd ).


Tu su i borbe malobrojne radne snage koje su poslužile kao primer i inspiracija celoj radničkoj klasi, kao što je na primer bila borba metalurških radnika u fabrici izvan Atine, koja je trajala nekih osam-devet meseci, ili borba otpuštenih čistačica iz zgrada ministarstava koje, uprkos teškoj policijskoj represiji, već mesecima kampuju ispred Ministarstva finansija i čija borba i dalje traje, kao i drugi oblici borbe, nalik onoj u solunskoj fabrici Viorne, kojom sada rukovode njeni radnici, nakon što je gazda odlučio da je zatvori.


    siriza

- Uprkos debatama koje su pozivale na nove ili alternativne vidove borbi, ono što smo videli i što je najznačajniji razvoj iz ovih borbi je ponovna pojava nekih dobrih starih taktika koje je radnički pokret tokom prethodne dve decenije zaboravio. Radnička straža, štrajkački zborovi kako bi se dogovorili naredni koraci, izbori za štrajkačke komitete, okupacije (bilo radnih mesta, bilo javnih zgrada i prostora) vraćeni su u naš arsenal, kao i ideja istrajnih štrajkova, a ne samo jednodnevnih.


- Solidarnost je od suštinske važnosti. Ovo je bio glavni problem sa kojim su se suočile sve sektorske borbe. Iako su ih ljudi uglavnom simpatisali i podržavali njihove ciljeve, ponekad uz impresivne donacije štrajkačkim fondovima i sl., ono što nam je falilo je aktivna solidarnost, veština da se štrajk „otvori“ prema širim društvenim slojevima, uz zajedničke zborove, razmene ideja, itd. Nagoveštaj toga videli smo tokom štrajka u prosveti, koji je pokušao da „štrajkačke komitete“ transformiše u „narodne komitete“, otvorene i za druge sindikaliste, simpatizere i aktiviste, roditelje, itd.


- Bitna je i sindikalna solidarnost. Ideja solidarnih štrajkova koji mogu da prošire front i prodube sukob, nije se materijalizovala. Većina sektora ostala je usamljena u štrajku, dok su drugi sektori ćutke stajali po strani, čekajući na svoj red za štrajk u nekom trenutku u budućnosti, kada se nađu pod napadom. Da su svi ovi štrajkovi koje sam spomenuo uspeli da se ujedine u jedinstven štrajkački radnički front, imali bismo bolje šanse da u proteklim godinama izborimo neke pobede.


- Moramo da se suprotstavimo i etabliranom sindikalnom vođstvu. Klasno jedinstvo je od suštinske važnosti, a u Grčkoj nam je za početak štrajka i dalje neophodno zeleno svetlo Generalne konfederacije sindikata. Tu realnost ne možemo jednostavno da zaobiđemo. Međutim, najviši sloj sindikalnog vođstva predstavlja problem, jer koči štrajkačke akcije. Iz iskustva znamo da nisu imuni na pritisak. Pritisak odozdo ih je, na kraju krajeva i doveo do toga da pozovu na 35 generalnih štrajkova.


- Međutim, društveni i politički aktivisti, sindikalna baza, zajedno sa radikalnim sindikalnim vođama, moraju da pronađu način da se organizuju i pruže novi tip vođstva. Ja ne podržavam argumente koji govore protiv sindikata, a u prilog „novim vidovima borbe“. Uveren sam da moramo da iznova osvojimo naše sindikate, da učvrstimo one koji su već tu, tako što ćemo organizovati kampanje koje pozivaju mlade radnike da se uključe u sindikate, da izgradimo nove sindikate tamo gde ih nema, da izgradimo sloj radničkih lidera na radnim mestima, kroz organe samoorganizacije baze. Poenta je preokrenuti štetu do koje je došlo tokom devedesetih, sa opadanjem broja sindikalnog članstva, posebno među mladima i sa konzervativizmom koji je opstao u mnogim sindikalnim strukturama. Ovo je težak cilj, ali ako mislimo da u budućnosti pobeđujemo, moramo raditi u pravcu toga.


To me dovodi do treće tačke u mom izlaganju.


Ko bi trebalo da započne organizovanje tako velikih zadataka? U Grčkoj smo bili svedoci neverovatnih izražaja „spontanih“ akcija i radikalizacije, Ali, nakon četiri godine, možemo slobodno reći da to nije bilo dovoljno. Spontane akcije imaju svoja ograničenja. Kako bi se tako zahtevni zadaci organizovali, potreban nam je sloj posvećenih levičarskih aktivista i, u krajnjoj instanci, potrebna nam je radikalna leva politička snaga.


Ali to nije jedini razlog zbog koga nam je levica danas potrebna. Nije stvar samo u posvećenosti aktivizmu, već i u potrebi da se obezbede strategija i taktika, ali i alternativa etabliranim partijama. Usled ozbiljnosti ekonomske i političke krize, svaka ekonomska, sindikalna borba u Grčkoj automatski postaje i centralna politička borba.


Ovo smo naučili iz iskustva. Srušili smo dve vlade, održan je veliki broj štrajkova, pa ipak nismo ostvarili nikakvu opipljivu pobedu. Pitanje vlasti prirodno se postavilo, barem u smislu izbora, kao pitanje preuzimanje vlasti u zemlji. Tako je zahtev za „levom vladom“ koji Siriza ispostavlja od 2012. godine, zapravo rezultat nivoa klasne borbe u Grčkoj.


Međutim, čak i ako preskočimo izuzetak Grčke (budući da ne smatram da je u svakoj zemlji i u svakom trenutku ovo ispravan zahtev), lekcija ostaje ista. Ako hoćemo da pobedimo i poguramo borbu dalje, moramo da izgradimo političku alternativu mejnstrim partijama.


Mi moramo da stanemo na put celokupnom neoliberalnom planu izlaska iz krize i suprotstavimo mu potpuno drugačiji plan. Moramo da one koji se bore naoružamo drugačijim narativom od dominantnog koji nam poručuje da „nema alternative“. Poenta je da nam je neophodna politička snaga koja će promovisati pro-radničku političku agendu za plate, za radne odnose, za državu blagostanja itd. Posebno sada, u doba duboke krize, mi moramo da omogućimo antikapitalistički izlaz – brisanje duga, nacionalizaciju banaka i velikih preduzeća, bez ikakvih žrtvovanja u prilog bogatima ili međunarodnim bankama. Ovo je njihova kriza i mi ne planiramo da plaćamo njenu cenu.


Na kraju, sve se svodi na omogućavanje drugačije vizije organizovanja društva. Kada svi pričaju o izlasku iz krize, ali uvek u pro-kapitalističkom smislu, mi moramo da promovišemo ideju izlaska iz kapitalizma. Veze između radničkog pokreta i socijalizma prekinute su 90-tih godina. Glavni zadatak radikalne levice je ponovna izgradnja ovih veza i povezivanje borbi današnjice sa vizijom sutrašnjice. To je ono što Sirizu čini važnim eksperimentom i ono što je narodu ulilo poverenje da nam pruža izbornu podršku od 2012. godine pa sve do nedavne pobede na evropskim izborima. Siriza promoviše jedinstvo u različitosti, izgradnju levog fronta uz istovremeno zadržavanje strateških rasprava među njenim različitim strujama. Ona podržava drušveni otpor, čiji su najvažniji primeri bili pobuna mladih iz 2008. I grčki Indignadosi iz 2011. godine. Siriza je bila dorasla izazovu da ponudi odgovor na pitanje vlasti – i to ne tako što bi ponudila tradicionalni, razarajući savez sa levim centrom, kao nekada u Francuskoj i Italiji. Naprotiv, snaga Sirize je upravo u njenom odbijanju da sudeluje u takvim kompromisima i umesto toga promoviše cilj „leve vlade“, koja bi ovorila put ukidanju štednje.


Zbog toga izgradnja takve radikalno leve političke snage može biti veoma važna za našu borbu. Do toga ne može doći preko noći. Siriza ima desetogodišnju istoriju, uz mnogo uspona i padovai unutrašnjih nesuglasica. Isto tako, ona nije magično rešenje za sve probleme radikalne levice.


Sirizine vrline koje sam već pomenuo nisu bogom dane. Kako se približavamo poziciji vlasti, njih zapravo vođstvo partije sve glasnije dovodi u pitanje, popuštajući pred pritiskom da ublaži svoju politiku, da postane među vladajućom klasom prihvaćena i pošovanja vredna vladajuća snaga. Unutar Sirize vlada konstantna borba usled sve snažnijeg stavljanja akcenta na parlamentarizam, težnje da „ublažimo“ program, pa čak i spremnost na paktiranje sa snagama levog centra. Pre nedelju dana, Centralni komitet partije održao je sastanak. Ja sam član leve platforme, levog krila Sirize koje insistira na radikalnoj, antikapitalističkoj orijentaciji partije.


Do stvaranja ove platforme je došlo jer smo svesni da bi vođstvo Sirize moglo da ima drugačije planove. Ovo je ipak drugo pitanje, ali moja poslednja poenta je ta da je još jedno od ključnih pitanja našeg vremena to kakva nam je vrsta levice potrebna da bismo pobedili.Neke dobre stare, strateške rasprave, poput „reforma ili revolucija „ danas su nam veoma važne. Potrebno nam je jedinstvo levice, ali moramo i da radimo na zaoštravanju a ne zakopavanju rasprava …


Ove godine obeležava se stogodišnjica od Velikog masakra iz 1914. I verujem da će nam istorijska vremena u kojima živimo doneti slične istorijske dileme, za čije će razrešenje levici biti neophodni slični istorijski izvori.




Tribina je održana 29. juna 2014. godine u organizaciji NVO MARKS 21.


http://www.gradjanskisavez.rs/crveni-karton-za-mere-stednje-izlaganje-panosa-petrua-dea-siriza/

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.