Beton br.141
Četvrtak 30. oktobar 2014.
Piše: Saša Ćirić

BUDUĆNOST KONFUZIJE

Premijer Sunce (Le Premier Ministre de Soleil) i Srbija pod oblacima

 





Nekadašnja dilema da li je Vučić reformator ili autoritarista nije razrešena ni danas. Tačnije – jeste kao bizarna sinteza: on je i jedno i drugo u isto vreme. Prekrajanje lokalnih vlasti, pacifikacija medija uz gašenje pojedinačnih emisija i tabloidna eutanazija opozicije deo su neprekinute (post)izborne kampanje napredne stranke kojom se širom utire put ka obezvređivanju parlamentarizma i škopljenju protivrežimskog i kritičkog diskursa u medijima. I inače krhka i ne previše funkcionalna demokratija u Srbiji postaje fasada koja skriva Vučićev agresivni blickrig usmeren na naprednjačko potpuno osvajanje izvršne vlasti na svim nivoima državne uprave.


Bizarnost je odlika i spoljnopolitičke orijentacije Vladine politike, jednako kao i politike istorijskog sećanja, koja je vrhunila tokom obeležavanja sedam decenija od partizanskog oslobođenja Beograda od nacista i kvislinga. Bezrezervno težiti EU integracijama, težiti patronskim pohvalama iz Berlina i poltronski iskazivati privrženost bratskom narodu i najpopularnijem stranom političaru proizvodi mentalnu i ideološku konfuziju analognu obeležavanju oslobođenja zemlje bez pominjanja narodnooslobodilačke vojske i njenog predvodnika i bez razumevanja vrednosti i ciljeva antifašizma.


Kada je reč o merama prema domaćoj privredi stepen konfuzije je manji, jer je očit politički kontinuitet ne samo sa prethodnom Vladom, već i sa svim prethodnim od uvođenja višestranačja: sistem državnih subvencija je netaknut a politika zapošljavanja najproduktivnija u javnom sektoru, koji se i dalje doživljava kao partijski plen i izvor za uhljeblje nezaposlenog partijskog i rođačkog kadra. Ne čudi otuda nimalo da piramidalno smanjivanje plata i penzija viših od 25.000 dinara nije pratilo suspendovanje zakona i propisa o povećanju poslaničkih prihoda.


Posle one nekadašnje, aktuelna dilema je zašto Vučić teži totalnoj (izvršnoj) vlasti i monopartijskom hegemonizmu? Jedan odgovor nudi neprikosnoveni vladar naših severnih suseda Viktor Orban koji je i nedavno ponovio ono što izjavljuje već godinama, da je „era liberalne demokratije gotova“, da liberalna demokratija nije najefikasniji sistem i da su privredno znatno bolji rezultati koji se postižu u Erdoganovoj Turskoj ili Putinovoj Rusiji. Ide li Vučićeva Srbija na tu stranu? Moj utisak je da se i ovde nalazi u međuprostoru koji ne isključuje ni opciju daljeg gušenja medijskih sloboda i opozicione kritike, u perspektivi ni robusnijeg odgovora državne prinude na štrajkove i proteste onih profesija koje svoja prava traže blokadom ulica, institucija ili fabrika.


dan planete majmuna

"Druže moj, moj druže, alternativa nam je u čabru. A ni mi sami nismo bolje." (Montaža: Mrtvi albatrosi)

Ideološka konfuzija novih vlasti (bilo da je obnašaju dve godine ili svega pet meseci) najočitija i najpogubnija je na polju obrazovanja i rada prosvete u celini, odmah potom i na polju kulturne politike. Poruka o evropskoj perspektivi ili budućnosti Srbije je ili sadržajno isprazna ili sadrži duplo dno – vladajuća politička elita formalno izgovara sintagmatske floskule koje sadrže pridev evropski, ali svojom retorikom poništava vrednosti političkog dijaloga i tolerancije političke manjine, instrumentalizuje tabloide, odbija da zauzme stav prema prošlosti koji bi bio u skladu sa tekovinama antifašizma i višenacionalnog i višekulturnog društva u Srbiji. Iako su delimično releksirani tzv. regionalni odnosi Srbije, u prvom redu prema BiH i Kosovu, miljama smo daleko od dalekovide produktivne dobrosusedske politike koja bi napustila pitanja identiteta i teritorija kao centralna, vodila računa o podsticanju izgradnje funkcionalnije države u BiH i ekonomski samoodrživijeg društva na Kosovu čiji bi politički punoaktivni učesnici bili i kosovski Srbi.


Upravo intenzitet i masovnost ispoljene mržnje prema Albancima za vreme i posle utakmice Srbija – Albanija, na samom stadionu, u komentarima zvaničnika i običnih ljudi, u iracionalnoj odmazdi jedva punoletnih lica prema pekarama albanskih vlasnika u Vojvodini, više od organizacionih propusta i nespremnosti države da zaštiti sve svoje građane, pokazala je da je stepen etnički motivisane mržnje u Srbiji izuzetno veliki i da je dovoljan mali signal sa političkog vrha ili iz medija, preuranjenim i neodmerenim optužbama, pa da duh institucionalno stalno podsticanog i nikad zalečenog neprijateljstva oživi i pokaže svoju rušilačku glavu. Jer, kako će dobrosusedsku saradnju razvijati vlast u Srbiji koja o susedima misli u kategorijama rasnih i etničkih stereotipa, nesposobna da shvati da koren netolerancije leži u njihovoj nekadašnjoj ratno-šovinističkoj ideologiji koje se nisu javno odrekli, u nastavnim programima u kojima je začauren nacionalizam koji radioaktivno deluje, u njihovoj agresivnoj političkoj retorici koja ukida mogućnost dijaloga?


Oksimoronska je i kulturna politika, bilo da je sprovode odbornici grada Beograda koji bez konsultacija sa stručnom javnošću Oktobarski salon ukidaju kao jednogodišnju manifestaciju, bilo da je reč o ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Značajnih stranih gostiju i relevantnih tribina nema odavno, započeta regionalna saradnja je instantno prekinuta, dok se iza naoko privlačnih tema kriju razobličitelji regionalne kooperacije: o jugosferi govori profesor koji kudi tzv. duh samoporicanja tzv. Druge Srbije i unijatske pipke hrvatske kulturne politike, opet se govori o „srpskom književnom prostoru“ i to na fonu ugroženosti jezičkog i nacionalnog identiteta Srba u post-yu dijaspori, a o Skerliću govore oni koji bi da su njegovi savremenici bili njegovi žestoki oponenti, i to ne zbog Isidore Sekulić ili malodušnih simbolista. Kada je vlast Bracu Petkovića i njegov kratkotrajni konzervativni renesans u pozorištu zamenila neobičnom pojavom ministra Tasovca, pokazalo se da novoj vlasti više ne odgovara anahrono-pseudopatriotski kulturni program. Otuda maskota u liku umetnika-menadžera-frizure-sfinge koja je pragmatično sakrila pogled u njihovu „dušu“ lišene radikalskog svlaka, ostavljaući nas u dilemi da li unutra zjapi pustoš dekretom utuljenih neoromantičarskih kandila ili je muzika samo stišana a gosti privremeno zakarabuljeni.


Cik-cak ili napred-nazad politika treba da zbuni blagonaklone evropske partnere, lukavstvom zabavi pristalice a obeshrabri unutrašnje protivnike, čineći ih nedoraslim da razumeju da li je sve ovo samo veliki teatar samoustoličenja mladog Kralja Ibija ili najbolji reformski put do koga amateri na vlasti mogu da dobace. Lišenost alternative nas čini taocima ove nevesele dileme koja u uslovima blagog pojačavanja represija postaje poziv da se očiste pištaljke i počne sa pripremama za nove građanske proteste.

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.