Beton br.132
Utorak 19. februar 2013.
Piše: Bojan Tončić

Bestidna koljačka nevinost

Politika pomirenja: Srbija pod teretom dve agresije

Kada je 29. novembra prošle godine nekoliko desetina pripadnika zabranjene fašističke falange Obraz i srodnog bašibozluka, na Trgu Republike u Beogradu, usred govora harizmatičnog i sudski nevinog Mladena Obradovića, zavapilo „Oružje, oružje!“, u želji da povrate Kosovo, te, kad bi se nekako moglo, i srpske teritorije u Hrvatskoj, zapravo sve oteto, zloslutno se događao narod, a atmosfera je podsećala na vreme u kojem su njihovi roditelji tražili, ali i dobili pozive na klanicu i sredstva za rad.
Nesputani je narod, preko ad hoc predstavnika, zaurlavao svoju frustraciju haškim presudama o nevinosti hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača za zločine u operaciji „Oluja“, tek malo burnije od državnika koji je namah bio blizu nervnog sloma (ne upravljati motornim vozilom, građevinskim mašinama... državom). „Ovo je čas kada iz Haškog tribunala treba da izađu svi Srbi, zato što, ako ‘Oluja’ nije bila zločin i ako Haradinaj nije počinio zločin, gde će se naći zločin kod političara, komandanata vojske i policije, Srba, koji se nalaze u Haškom tribunalu“, izgovorio je istog dana srbijanski predsednik Tomislav Nikolić. Zahtevajući nedvosmisleno slobodu i za realizatore srebreničkog genocida, opsade Sarajeva i punjenje kosovskih asanacionih hladnjača, zapravo masovnih grobnica u komšiluku.
Beogradskim reakcijama na haške presude Gotovini i Markaču započela je, po svemu sudeći, nova etapa lagodnog baškarenja bliske zločinačke prošlosti u Srbiji, zapravo, ono što je trebalo da bude suočenje poprimilo je, preciznije - pokazalo, reverzibilni karakter, budući da je mržnja dosegla usijanje; navrla su sećanja na neprežaljeno tenkovsko iscrtavanje granica, na neobjašnjivo kolebanje posle pada Vukovara, oproštene živote, sela, televizore. Kolektivni snovi nacionalista koji drže do sebe nikad nisu bezazleni, ponekad, kao u Srbiji danas, postaju spoljna politika. Na javi im je ostala utešna sudska nekažnjivost za ono što su učinili ili prizivaju, bezobzirno i neljudski ponižavajući žrtve.

 

DOGODILO SE TO

Odsustvo svesti o težini zločina i njihovog opravdavanja/slavljenja i ne treba da čudi, ako se prisetimo šta je još 2001. suočenje značilo za ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića, prvog postmiloševićevskog srbijanskog zvaničnika koji je o tome konfuzno, vređajući domaćine, progovorio u Zagrebu: „Izražavam iskrenu žalost zbog svega što se dogodilo na ovim prostorima. Toponimi poput Vukovara, ili drugih mesta stradanja ostaće zauvek upisani u srcima Hrvata. Na istoričarima je da objasne zašto se dogodilo to što se dogodilo, a na političarima je da učine korak ka pomirenju, što neće biti lako i za to će biti potrebne godine“.
Svilanović se tada još zaplitao, te zatražio i „razumevanje“, zbog straha i sećanja; teorijski ne baš konzistentno i uobičajeno, praktično kontraproduktivno: „U sećanjima Srba su Jasenovac i neka druga mesta i to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine“.
Dugo očekivani susret, koji je trebalo da označi kraj krvavih hegemonističkih, većinski neupitnih i podržanih, avantura Slobodana Miloševića, umesto da bude prvi korak ka pomirenju, podsetio je na ratnohuškačku propagandu u kojoj je opravdanje za sva zlodela nalaženo pod geslom „a šta su tek oni nama radili“. (Cit. prema Šokantno žaljenje, Danas, 17. decembar 2001, Dudov Svilanović, Feral Tribune, 22.12. 2001).
Pravo ćosićevski, nešto se dogodilo kao elementarna nepogoda, nesreća, neka sude istoričari o tenkovima cvećem zasutim nedaleko od glavnog beogradskog ratnog štaba, bilo je iz straha od genocida. A to što se dogodilo u Hrvatskoj, potom i u Bosni i Hercegovini, je, po definiciji Generalne skupštine UN, agresija, „invazija, napad ili okupacija, bez obzira na trajanje, bombardovanje, blokada, napad na oružane snage druge države, nedozvoljena upotreba vojnih snaga stacioniranih u stranoj zemlji, dopuštanje da druga država koristi teritoriju za agresiju i upućivanje naoružanih bandi i sličnih grupa, u cilju izazivanja agresije, ili učešća u njoj“ (Leksikon ratnih zločina, priredili Roj Gutman i Dejvid Rif, Samizdat B92, Beograd, 2003).

betonbr132_armatura

SRBI I PRIZNANJE, NADREALISTIČKA FAZA

Haške presude kojima su Gotovina i Markač oslobođeni krivice za ratne zločine i komandnu odgovornost u njima tokom „Oluje“ i posle nje (prema podacima Hrvatskog Helsinškog odbora 677 ubijenih civila, najmanje 200.000 prognanih) bile su i prilika za obnovljenu ratnu propagandu; horski je ponavljano da je reč o „najvećem progonu posle Drugog svetskog rata“, uprkos činjenici da je već nakon prve godine pobune Srba pod beogradskom komandom, Hrvatska imala više od pola miliona izbeglica i prognanika. I da je sa Kosova 1999. Srbija proterala 716.000 Albanaca, zverski ih mučeći.
Aleksandar Vučić, ministar u Vladi koja je realizovala taj državni posao, potpredsednik aktuelne, slagao je ne trepnuvši: „Mi Srbi smo nekako uspeli da kažemo da osuđujemo zločince koji pripadaju našem narodu. Jedino što tražimo je da budu osuđeni zločinci koji su to činili protiv pripadnika našeg naroda. Ovo prvo mi smo uradili, svoju obavezu ispunili, a ovo drugo nekako nam pokazuje da svi nisu imali ni iste mere, ni iste aršine koje smo imali mi“.
Ponovo konfuzija iz koje se naslućuje da se to svakako dogodilo, ali ne i koju su obavezu Srbi ispunili i kako. Izvesno je, valjda, jedino da su se Srbi samokaznili, ali sa tim će se mazohističkim sportom, najavljeno je sa merodavnog mesta, odmah prestati. Zamenik tužioca za ratne zločine Srbije i portparol Tužilaštva Bruno Vekarić ukazao je, naime, na prirodu specifičnog srbijanskog odnosa prema pravdi u tranziciji i pravičnosti uopšte, prema pravičnom suđenju koje će, dok nakazni tužilački mutant iz Ustaničke daje znake života, najviše voditi računa o nacionalnosti osumnjičenih. Komentarišući polovinom januara Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji u 2012, koji je sačinio Fond za humanitarno pravo, i obrazlažući činjenicu da je Tužilaštvo za ratne zločine u prošloj godini podiglo najmanji broj optužnica od osnivanja (sedam), Vekarić je otkrio, udvarajući se nacionalno obnevidelom državnom vrhu, suštinu višegodišnjeg izmišljanja, pretvaranja, falsifikovanja, laganja, nadasve zataškavanja, u navodnom progonu zločinaca: „Reći će nam naša javnost: ‘Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine’“.
Nema pravosudnog gonjenja visokih oficira, navodno zbog manjka dokaza, tvrdi Vekarić, iako zločinci velikog kalibra, kakav je, recimo, bio Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA u vreme Vukovarske operacije, nisu ni ispitani; Adžić je umro marta prošle godine u Beogradu, poslednji ministar vojni SFRJ Veljko Kadijević odšetao je u Rusiju, iako ovde nikome nije bio interesantan; Borisav Jović, poslednji potpredsednik Predsedništva SFRJ, ima, čitali smo, viziju rešenja kosovskog problema, a Veselin Šljivančanin širi se kao metastaza po televizijskim kanalima i opskurnoj tiražnoj štampi.

 

AKO VEĆ KOLJEŠ - ĆUTI  

Boris Tadić će, nakon poraza na predsedničkim izborima, izraziti bojazan da će nova vlast upropastiti sve za šta se izborio („Apelujem na lidere crveno-crne koalicije da budu suzdržani i da ni po koju cenu ne poništavaju dostignuća u regionu“), umišljajući da se izborio za nešto, a nije postojalo ništa za poništiti, tek neproduktivna i duboko uvredljiva retorika, na radost šupljoglavog puka, te brižljive pouke sagovornicima da i oni priznaju štagod, a potom i Tomislavu Nikoliću da ode u Vukovar i Srebrenicu. Kao, ništa ne košta a puno znači, podmuklo i profiterski.
„U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda. Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu. Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja“, rekao je, ne Tadić, već Tomislav Nikolić za Corriere della Sera, septembra prošle godine. Mesec dana kasnije Tadić je u emisiji HTV Nedjeljom u dva zadržao svoju umišljenost: „Što se priznanja da je u Srebrenici počinjen genocid, o tome ne mogu govoriti, jer BiH pokreće novi proces, pa ću pričekati da se završi čitava pravna procedura. Dok se ne završi taj proces, ne treba pitati političare u Srbiji o tome je li bilo genocida“.
Neko će, možda, ovde pronaći razliku, neko uplašen za nepostojeći spoljnopolitički rejting Srbije. Suština navodnih pokušaja suočenja sa ratnim zločinima i zločincima, ipak, jasno je vidljiva: poricanje i laž, užasavajuća hipokrizija, kontinuitet u nameri da ova država ostane nasred druma kao gomila đubreta, nacionalno ispunjena i srećna zbog toga što drugi moraju da je zaobilaze.
A Srbija je, po presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, kriva zbog toga što „uprkos policijskom, vojnom i finansijskom uticaju na bosanske Srbe, kao i informacijama koje je posedovala, da do genocida može doći, nije učinila sve da ga spreči“.
Poriču bivši i aktuelni predsednik, zločinci se baškare u bezbednosnom, obrazovnom, sistemu uopšte, zaštićeni koljačkim kodeksom; pomirenja jednostavno nema, ni želje za njim.
Čarls Simić u eseju Otpadnik pruža briljantnu sliku zločinačke sabornosti Srbije i ozbiljno upozorenje: „Nespremnost da se suoči s prošlošću učinila je od Srbije društvo koje zaostaje, nesposobno da se okrene sadašnjosti, a još manje da se uhvati u koštac s teškim problemima današnjice. To je malo kao obitelj koja svaku večer sjedi zajedno oko stola praveći se da nitko ne zna da je baka zaklala poštara škarama, a tata pokušao silovati jednu od svojih malih kćeri u kupaoni. Najgore što vam se može dogoditi je da ste u pravu u vezi sa svojima. To se nikad ne oprašta. Bolje je biti u krivu stotinu puta. Oni će to kasnije objasniti velikom ljubavlju prema vlastitom narodu. Nacionalisti bi nas vjerojatno više cijenili da smo se fotografirali kako koljemo neko dijete, nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili“. (Peščanik, 22.jul 2012).
Ko je odabrao svoje mogao bi da razmisli.

 

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.
Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.