S vremena na vreme, kada se raspišu lokalni izbori u glavnom gradu Srbije, neki ih nadahnuti medij obavezno nazove „bitkom za Beograd“. Opet smo, dakle, „u bitkama, i pred bitkama“, ali to bi u demokratiji trebalo da bude regularna ciklična stvar. Jedino izraz bitke bode oči, mada su ratni tropi odavno zaposeli novinarski žargon, namenjen sportu koliko i politici. Ovaj put, istina, fajterski žargonizam ima smisla, jer se po prvi put posle 2012. godine, više nego na predsedničkim izborima prošle godine, javila nijansa neizvesnosti u pogledu rezultata lokalnih izbora. Ta nijansa je daleko od toga da označi uvertiru u ravnopravnu „bitku“ između prorežimskog i opozicionog bloka, ali može da znači da Vučićeva popularnost neće dovesti do toga da SNS glatko počisti svoje konkurente, da bi se zajedno sa neizbežnim satelitima ustoličio na vlasti u Beogradu u još jednom mandatu. Taman da započnu još koju kulu i šoping mol na vodi, da raskopaju zemljište u Makišu za metro, da se bace na paralelnu restauraciju recimo kneza Miloša, Autokomande, Gazele i na izmeštanje starog železničkog mosta, da poseju nekoliko tuceta bronzanih Nemanjića po parkovima ili da pobodu onaj megalomanski jarbol od 120 metara na Ušću, naporedo sa nekoliko desetina drugih, patuljastijih, koekude po opštinama u Beogradu.

Od trenutka kada su izbori raspisani, utihli su lamenti o prokockanoj šansi za opozicioni nastup u jedinstvenoj koloni, ali se zato koalicioni miš-maš zapatio po pojedinačnim usitnjenim kolonama opozicije. I upravo su ti bizarni predizborni savezi jedno od glavnih obeležja lokalnih izbora u Beogradu, tačnije opozicionog nastupa, budući da su dve glavne režimske stranke pravilno procenile da će im odvojeni nastup doneti više glasova nego zajednički.

Drugu bizarnost, koju posebno oličava lista naprednjaka, doneo je providan trik zamazivanja očiju birača marketinškim „regrutovanjem“ javnih ličnosti kao manekena ili električnih zečeva koji treba da posluže i kao mamac za naivne birače i kao fasada za nepopularne kandidate, koji će se šlepati iza njih, da bi posle izbora zaseli umesto njih u gradski parlament. To što dobar broj javnih ličnosti pilatovski pere ruke da nisu članovi vladajuće stranke, niti im pada na pamet da se prihvate odborničkog posla u slučaju da budu izabrani, pokazuje zavidnu dozu njihovog i opšteg transparentnog licemerja i političkog nemorala.

Treću bizarnost oličava retro-ideološka reestetizacija, ili prostije rečeno šminka, nominalnih socijalista, ili socijal-nacionalista, manjinskog prirepka crveno-sive režimske koalicije. Uz petokraku, sada se uz prezimena lidera (Dačić, Palma, Antić) štanca poster najpopularnijeg beogradskog gradonačlenika, Branka Pešića i otvoreno uzurpira nasleđe socijalističke države, koje je upravo SPS, u trenutku kada je K otišlo u P, nepošteno prisvojio (materijalno nasleđe), a simboličko devastirao prigrlivši maligni nacionalizam i započevši rat za teritorije susednih ju-republika. To može da svedoči da je oslabljena antikomunistička stigma u javnom mnenju prema simbolima i akterima levičarske tradicije, dok sa druge pokazuje da je ta tradicija i dalje u rukama bezobzirnih uzurpatora i klovnovskih falsifikatora.

Opozicioni nastup odlikuje očekivana kakofonija, neprincipijelni savezi, neshvatljive popularnosti i štetni amaterizam. Predizborne ankete od opozicionih kandidata najveći procenat podrške birača daju bivšem gradonačelniku, bivšem predsedniku DS-a i bivšem oličenju arogancije, koji nastupa pomirljivo, kao da je shvatio svoje greške i u ime koalicije građanske desnice i desnog centra. U takvu „desnjikavu“ koaliciju je tako „prirodno“ upao, kao u živo blato, i mladoliki Pokret slobodnih građana, čiji lider već sada može da dobije Oskara za najbrži gubitak poverenja nekih od najbližih saradnika i najbrže izneverene nade. Đilasova nekadašnja operativna desna ruka u stranci i predsednik najmnogoljudnije opštine u Srbiji, Aleksandar Šapić, neznano kako, samostalno uživa podršku veću od koalicije koju predvodi njegova bivša stranka, a obojicu odlikuje otklon od ideološkog opredeljivanja i surovi tehnokratski pragmatizam: mogu sa svima koji žele da vide leđa naprednjacima i koji žele boljitak građanima Beograda, makar to bio i Šešeljev sin, član Šapićevog „kabineta“ na Novom Beogradu.

U tom smislu istinski hit ovih izbora nije povratak opskurnog tata Brade u ulozi velikog monarhiste, pojava Ruske stranke bez Rusa, kamikaza solo nastupi LDP-a i novog DSS-a, koji je uspeo da bude „dešnji“ od onog Koštuničinog, već kontradiktoran tehnički savez dva pokreta, Dosta je bilo i Dveri, pod istinski poetskim naslovom, dostojnim aforizma u Večernjim novostima: „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“. Velika antisistemska predizborna koalicija je izostala, jer su poziv Saše Radulovića odlučno odbili i Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd i Ljubiša Preletačević Beli, avatar koji se posvađao sa svojim nosiocem Lukom Maksimovićem, i koji nije prihvatio ni poziv Inicijative za njihov zajednički duo nastup. Savez DJB i Dveri ipak pokazuje ne da je idelogija suspendovana na lokalu, ili odložena za postizborno vreme, već da klerošovinistička desnica nema problema da se privremeno odrekne svojih antidemokratskih načela, a da tehnokratsko-proreformski politički centar nema nikakav problem da nastupa zajedno sa onima čiji ciljevi potkopavaju vrednosti modernog sekularnog društva. Taj savez podseća na poznatu basnu o škorpiji i žabi koja je prenosi preko reke. Ko ne zna kraj basne, može da pita Sašu Radulovića ili Dušana Pavlovića.

U zbiru, istinski različit pristup (mikro inicijative na nivou mesnih zajednica i njihovo kapilarno povezivanje u nekoj formi gotovo neposredne demokratije) nudi Inicijativa NDBG, sa novim licima bez mnogo političkog iskustva, bez formirane infrastrukture i uz izvestan zazor prema jasnijem ideološkom profilisanju. Istinsku šansu za antivučićevski uspeh imao bi novi postizborni DOS, zapravo još heterogeniji konglomerat stranaka i lidera dokazane političke potrošenosti. Istinsku prednost za opstanak na vlasti ima postojeća gradska vlast, posebno ako radikali preskoče cenzus. To bi smenu republičke vlasti odložilo na nedefinisani period, jer je ostatak Srbije kudikamo više dezorijentisan, ucenjen i konformistički orijentisan od Beograda, koji je uvek služio kao poluga za promene u celini.

Idealan scenario bio bi onaj u kome sve opozicione kolone koje preskoče cenzus procentualno nadjačaju postojeću vlast, uključujući to da cenzus preskoči i Inicijativa NDBG koja donosi nov pristup bavljenja politikom, sličan onom koji je pokazao pokret Zagreb je naš. Šanse za takav scenario postoje i one nisu male, što ne znači da će se i ostvariti.

Beogradski izbori će pokazati čekaju li nas godine postepenog demisioniranja naprednjaka i jačanje demokratije u Srbiji ili dalje okoštavanje SNS-ovog populističkog autoritarizma. Ne treba biti optimista na suvo, biće dovoljno izaći na izbore i zaokružiti one koji donose suštinsku promenu.