Beton br.141
Nedelja 17. april 2016.
Piše: Aleksandar Pavlović

April u Bukureštu ili (ne)podnošljiva teskoba istovetnosti

 

Ako je smisao putovanja promeniti okruženje i videti nesto novo, onda Beograđanima ne preporučujem odlazak u Bukurešt. Sve je ovde, uglavnom, prepoznatljivo, uključujući tu i cene, standard, firme i stil života. Centar grada vrvi od poznatih nam banaka. Kao u Beogradu, i ovde su to samostalne firme za čije poslovanje centrala ne odgovara, pa vam je novac koji imate u njima jednako (ne)siguran koliko i u njihovim srpskih parnjacima. Kao i u domovini, a za razliku od načina poslovanja u njihovim matičnim zemljama, banke uzimaju proviziju za sve moguće i nemoguće operacije. Šljašteće reklame banaka često prate još šljaštećije reklame raznoraznih brendova koji vas napadaju sasređenom paljbom sa vrhova okolnih zgrada, ili koncentrisanih u vidu zanatskih i tržnih centara. I ovde važi moto „gde god nađes zgodno mesto, ti šoping mol posadi“, poznat građanima i građankama Beograda.


I odlazak u kupovinu prehrambrene robe je jednostavan i prepoznatljiv. Kompanija Delhaize gospodari Bukureštom kao i Beogradom, po istom – mini market na svakom ćošku, mega market u svakom kvartu – principu. Mitske parove Kastora i Polideuka, ili negdašnje junake – Boru i Ramiza, Mirka i Slavka, Loleka i Boleka, Boška Buhu&Sirogojna zamenio je dvojac Maxi i Tempo u našem, odnosno Delhaize i Mega Image u rumunskom slučaju. Dvoglavi orao sa srpskog i jednoglavi orao sa rumunskog grba, divlji vepar sa Karađorđeve zastave i zmaj sa grba Vlada Cepeša-Drakule, viđaju se samo u retkim svečanim i zvaničnim prilikama, dok gradom suvereno gospodari sveprisutni lav sa Delezovog grba kao novi Veliki Brat. Potencijalno fukujamističko čitanje ovih redova ipak treba razvejati podsećanjem na to da ispred belgijskog Deleza ili Austrijske Bile ne stoje starice koje za sitninu prodaju jorgovan ili zeleniš, a što je u slučaju rečenih bukureštanskih ekspozitura redovna pojava. Dobro, reći će neko, pa viđaju se ulični harmonikaši i prosjaci i po Beču i Berlinu. Jeste, ali su i oni listom iz Rumunije.


IMG_20160302_161932

UE*=CCCP, grafit na Rektoratu Univerziteta u Bukureštu

*(UE, Evropska Unija)


Najzad, još jedan paralelizam. Putniku iz naših krajeva, naviknutom da na belim površima belog grada sreće natpise „Kosovo je Srbija“, neće promaći srodni lokalni ukrasi u vidu grafita „Basarabia e Romania“, posebno prominentnim na trafo-stanicama. Besarabija je lokalni naziv za Moldaviju, od koje današnja Rumunija ima jedan, ali očigledno nezadovoljavajući, komad. Ima neka tajna, međunarodna veza između patriotskih natpisa i trafo-stanica, koje domoljubi svih zemalja ujedinjeno šaraju srodnim parolama po čitavom Balkanu, a koju nije lako razlučiti; možda je to zbog sublimirane energije koja u njima, kao u patriotskim srcima grafitičara, pulsira. Sva je sreća da male nacije imaju te teritorijalne rane na svom srcu, koje im omogućavaju da pobegnu iz bede u kojoj žive u nedosanjani san o celovitoj, velikoj __iji (čitko popuniti), u kojoj bi svi problemi bili rešeni a živeli se ispunjeni životi u skladu, harmoniji i blagostanju. U međuvremenu, dok se to ne ostvari, možemo Bukureštu ponuditi prikladnu parafrazu čuvenog beogradskog grafita: Besarabija je Rumunija, sve ostalo je Delhaize.


basarabia_romania

Fotografije u tekstu: A. Pavlović


Istini za volju, ne može se reći da Čaušeskuova Rumunija nije Bukureštanima nudila svoj fair share ovozemaljskog raja. Široki bulevari, trijumfalna kapija, prstenasta struktura grada, stanica na severu indikativog naziva Gara de Nord itd., sve su to tragovi megalomanije kojom je ondašnji režim nastojao da u živo arhitektonsko tkivo Bukurešta po svaku cenu upiše Pariz, dakako stariji i lepši od pravog. Ali, čim se maknete od tih reprezentativnih i monumentalnih zdanja, vidite da je taj krug upisan u mnošto udžerica, krivih i slepih ulica, zapuštenih dvorišta i polurazrušenih starih vila sa ilegalnim, čitaj romskim, stanarima.


Za optimiste, bukureštanski prizori nam pokazuju da nismo daleko od Evropske unije, barem njenih perifernih delova; za pesimiste, rumunsko iskustvo ukazuje na našu budućnost. Evropska unija nesumnjivo je donela poboljšanje ovoj nekada izrazito siromašnoj i nerazvijenoj zemlji. Infrastruktura se razvija, u prestonici niču reprezentativna zdanja i obnavljaju se stara, raznorazne ustanove i udruge ponosno nose evrounijsku zastavu i sisaju mleko evropskog raja. Ali, problem je u tome što taj boljitak izgleda nekako površinski i zahvata samo mali sloj stanovništva. Čim se maknete sa glavnih bulevara i pomerite oči od hipnotišućih bilborda i svetlećih reklama, nailazite na tragove bede koja se izgleda ne razlikuje mnogo od bede Čaušeskuovog vremena, a rumunska sela kao da i dalje žive antiutopiju predindustrijskog doba. U nedelju sam u ulici paralelnoj sa glavnim bulevarom, recimo na potezu koji bi u Beogradu bio između Bulevara i Dimitrija Tucovića, svojim očima video dvojicu Roma koji su ležerno odvrnuli vodovodni ventil, punili petolitarske flaše vodom i pakovali ih u gepek. Sumnjam da im je namera da ih preprodaju; pre će biti da tu vodu nose negde gde tekuće vode nema, te da to mračno mesto nije daleko od blještavog bulevara kraj kog sam ih zatekao. Od vodovodnog izvora dva putića vode.


Možda se srž mog bukureštanskog iskustva može svesti na razgovor koji sam vodio sa komšijom koji sebe zove Ciganinom, pa nema smisla da ga ja politički korigujem. Čekamo mi tako na našu shaormu, što je lokalna verzija kebaba ili girosa, i on me pita – Where you from? Iz Srbije, kažem. Serbia, lot of Gypsies, you Gypsy? Nisam, odgovaram, ali imam ih dosta u komšiluku. What you do here? Profesor sam, kažem. Na to moj novopečeni socijalno bliski prijatelj odmeri moj outlook koji se sastojao od nefirmirane trenerke i dukserice jednako nerenomiranog proizvođača. Nije rekao ništa, ali mu se iz razočaranog pogleda čitalo nešto poput – ako su vam ovakvi profesori, kakvi li su vam tek Cigani. Serbia, beautiful women? – nastavlja on. Da – kažem ja. Serbia, not rich? – Ne, nije bogata, bila je nekada – potvrdim, uzmem shaormu i ljubazno se pozdravim s njim. Eto, dakle, tako moj sused vidi moju državu, kao siromašnu zemlju sa dosta Cigana i lepih žena. Kao, u suštini, i ja njegovu.

Armatura arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.