Možda je pravo vreme da se o učincima Bolonjske reforme zapitamo upravo prilikom obeležavanja njene desetogodišnjice, prelazeći ključne tačke od pristupanja Bolonjskom procesu 2003, preko donošenja Zakona o visokom obrazovanju i početka rada po „reformisanim“ studijskim programima 2006. godine, pa sve do usvajanja nacionalne Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020.

Pomenućemo samo neke od stvari koje su posredstvom Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine uvedene u obrazovni sistem. Jedna od njih je promena strukture studija. Umesto dotadašnje strukture koja je podrazumevala postojanje osnovnih, magistarskih i doktorskih studija, Zakon je propisao sistem osnovne – master/specijalističke – doktorske studije. Već tokom prve godine primene ovog zakona (2006), videlo se da će doći do izvesnih problema kada je reč o tome na koji način stari sistem korespondira sa novim. Na primer, koju vrstu ekvivalencije treba praviti između stepena studija propisanih starim u odnosu na one propisane novim sistemom. Na prvi pogled, situacija je bila jasna – osnovne studije, kao i doktorske, postoje u oba sistema, pa samim tim prirodno korespondiraju jedne s drugima, dok su magistarske onda jednake master studijama. Nije škodilo ni to što se profesorska zajednica spremno angažovala da ubedi javnost kako baš na ovaj način treba interpretirati odnos starog i novog sistema. Međutim, nakon studentskih protesta i blokada fakulteta, autentičnim tumačenjem spornog člana Zakona koje je dala Skupština utvrđena je potpuno druga situacija. Nekadašnji diplomirani, odnosno oni koji su završili osnovne studije, jednaki su novim masterima, dok su nekadašnji magistri izjednačeni sa doktorantima, a nosioci titule doktora ostali su jednaki u oba sistema.

Konfuzija govori više od hiljadu reči

Tada je već bilo jasno da je osnovni motiv akademske zajednice za zagovaranje prve interpretacije bio novac. Fakulteti su već tada počeli da studentima/kinjama reklamiraju novouspostavljene master studije, pod obrazloženjem da se bez zvanja mastera neće moći nigde zaposliti – a budžetskih mesta za studente/kinje master studija znatno je manje nego na osnovnim studijama. Tako je država zakonskom regulativom sebi smanjila propisani trošak finansiranja javnog obrazovanja, prebacivši ga na pleća studenata/kinja i njihovih porodica.

Danas je već svima poznato da su nekadašnji diplomirani jednaki masterima, odnosno da, npr. imaju pravo da pod jednakim uslovima upisuju doktorske studije. Ipak, u međuvremenu se postavilo pitanje šta će raditi svi oni koji osnovne studije završe po novom sistemu, odnosno koje je njihovo mesto na tržištu rada? Odgovor države, podržan od strane akademske zajednice, ili iniciran od nekih njenih delova, bio je više nego kreativan. Izmenama Zakona iz 2010. godine ponovo je uveden naziv „diplomirani“ za one koji završe osnovne studije, iako ti novi diplomirani, odnosno bečelori, nisu jednaki starim diplomiranima koji su jednaki masterima. Zvuči konfuzno? Konfuzija govori više od hiljadu reči o primeni Bolonjske reforme.

Drugi primer odnosi se na primenu Evropskog sistema prenosa bodova (ESPB). Ideja ovog sistema prilično je jednostavna, kao i neke druge ideje koje Bolonjska reforma donosi. Ovaj sistem govori o tome da jedan ESPB bod vredi određen broj radnih sati – u slučaju Univerziteta u Beogradu, 28 sati. Ukoliko jedan predmet vredi jedan ESPB bod, to znači da je prosečnom/oj studentu/kinji potrebno 28 sati tokom godine da savlada sve obaveze koje taj predmet podrazumeva – pisanje seminarskih radova, vežbe, posećivanje predavanja, priprema ispita itd. Ali, u interpretaciji univerziteta u Srbiji, ovaj sistem primenjen je paušalno, uglavnom slobodnim procenama pojedinačnih profesora/ki o tome koliko je „njihov“ kurs važan. U ovom trenutku ne postoji čak ni analiza studentskog opterećenja u skladu sa ESPB metodologijom. Stiče se utisak da, kada bismo nasumično odabrali neki predmet s bilo kog fakulteta u Srbiji i, u skladu s metodologijom ESPB sistema analizirali koliko opterećenje se od studenata zahteva, ne bismo (u ESPB bodovima) dobili broj koji je naveden u silabusu za taj predmet.

Još jedan problem koji se pojavio u vezi je sa statusom studenata/kinja u pogledu finansiranja. Raniji sistem podrazumevao je dve kategorije studenata/kinja, kolokvijalno nazvane budžetski i samofinansirajući. Budžetski su oni koji su ispunili određene uslove da se u narednoj školskoj godini finansiraju iz republičkog budžeta, a samofinansirajući oni koji nisu i sami plaćaju svoje studije. Zakonom iz 2005. godine zamišljeno je nešto potpuno drugačije – budžetski student na početku školske godine bira predmete koje će slušati, na taj način samostalno kreirajući svoj studijski program i, u vezi s finansiranjem, bira predmete u vrednosti od 60 ESPB bodova, dok samofinansirajući student bira 37. Ova zamisao primenjena je potpuno obrnuto u odnosu na redosled koraka koje predviđa Bolonjska reforma posredovana zakonom. Svi studenti/kinje su isprva prilikom upisa godine na neki način bili primorani da prijave i slušaju sve predmete koji im se u toj školskoj godini nude u okviru studijskog programa, da bi tek ukoliko polože predmete u vrednosti od 37 ESPB bodova postajali samofinansirajući ili budžetski studenti. Dakle, potpuno suprotno onome što je zakonom predviđeno.

Baci indeks na sistem

Ovo su samo neki od problema iz prakse. Studenti/kinje su protestovali i ukazivali na ovakve i slične nedoslednosti u primeni Bolonjske reforme. Međutim, ono što je takođe važno jeste pitanje: čemu univerzitet onda uopšte treba da služi? Da bismo se približili odgovoru i definisanju željenog modela visokog obrazovanja, moramo poći od otkrivanja toga u kakvom se sistemu uopšte danas nalazimo.

Način na koji su bolonjske preporuke primenjene sugeriše da je reč o postojanju izvesnog para-sistema ili paralelne institucije koju, istina, nismo još uvek dovoljno analizirali, definisali, ili opisali od čega se tačno ona sastoji. Ipak, činjenica da je Bolonjska reforma, koja je u principu sprovedena „odozgo“, upravo na ovaj a ne neki drugi način nalegla na dotadašnji sistem visokog obrazovanja i da je akademska zajednica na reformu reagovala upravo na način koji smo u prvom delu teksta opisali, govori nešto o prirodi sistema obrazovanja i samoj akademskoj zajednici danas.

Treba imati na umu i da su, paralelno sa svim ovim procesima, državna izdvajanja za visoko obrazovanje sve manja, a da su školarine iz godine u godinu sve veće. Danas je već opšte mesto da postoji prećutni dogovor između države i akademske zajednice, prema kom se podrazumeva da država neće visokoškolskim institucijama obezbediti ni ona sredstva na koja se zakonom obavezala (prema tvrdnjama bivšeg rektora, dug države prema BU prelazi 100 miliona evra!), dok će zauzvrat ostaviti fakultetima (odnosno, nastavnom osoblju koje učestvuje u telima i organima koji ove odluke donose) da sami određuju visinu školarine. Možemo li onda naći bilo kakvu tačku otpora ovakvom sistemu?

Ako pretpostavimo da bi upravo studentska populacija najviše trebalo da se odupre postojećoj situaciji, po strani treba ostaviti studentska predstavnička tela. Činjenica je da su ona i zakonski osmišljena tako da studentski predstavnici čine manjinu u svim relevantnim organima visokoškolske ustanove, kao što ne može da se izgubi iz vida ni uticaj koji na njih ostvaruju interesne grupe poput političkih partija (ponajviše onih na vlasti). Od prve godine postojanja Studentskog parlamenta UB, 2007, postoji sličnost u sastavu SP i vlasti u državi. Kada se to desilo prve godine sa DSS-om, možda je bila slučajnost; možda je posredi bila slučajnost i iduće godine, sa DS-om. Ali danas kada je to slučaj i sa SNS-om, onda stvarno moramo o tome da govorimo kao o pravilu. I zato je jasno da je blokada fakulteta bila neophodna metoda da bi se makar otvorilo pitanje visokog obrazovanja u Srbiji. Blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine bila je zanimljiva i zbog toga što je počivala na plenumu – neposredno-demokratskom telu koje je promovisalo drugačije principe donošenja odluka. Plenum je zamišljen tako da uključi sve one koji su zainteresovani da o određenom pitanju diskutuju i odlučuju, pa je samim tim mnogo inkluzivniji od parlamenta. Ovo telo se pokazalo kao mnogo smislenije za donošenje odluka i predlaganje rešenja, jer uključuje veliki broj veoma različitih ljudi koji imaju različite perspektive i gde putem svojevrsne deliberacije može da se dođe do vrlo razboritih analiza i predloga.

Zajednički front

Na kraju, treba imati na umu i da je kriza obrazovanja povezana sa svim drugim krizama koje se odvijaju u Srbiji, ali i globalno, pa bi bilo pogubno studentske probleme izolovati od šireg društvenog konteksta. Neoliberalizam i dužnička politika proteklih režima znače da se sva javna izdavanja seku kako bi se vraćali dugovi. Partijske omladine u parlamentima služe da osiguraju da besna studentarija ne počne da mrsi konce „velikim igračima“ u ovom poslu.

U tom smislu, jedina smislena strategija studentske borbe mora biti umrežavanje i solidarnost sa drugim društvenim grupama koje se takođe nalaze na udaru krize. Naša iskustva i iskustva mnogih radnica i radnika, poljoprivrednika/ca, LGBT osoba, žena, veterana/ki, pripadnika/ca verskih i nacionalnih manjina, govore da onda kada dignemo glas prizivamo neslućenu represiju – bilo u vidu neonacističkih grupa koje bakljama i noževima napadaju učesnike/ce blokade Filozofskog, bilo u vidu sudskog gonjenja štrajkača, telefonskih pretnji, prebijanja, pokušaja atentata itd. Zato naše borbe u narednom periodu moraju ići u pravcu zajedničkog pokreta i stvaranja nove politike, naspram današnje politike klijentelizma, gomilanja dugova i neminovnog zaoštravanja represije.

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Fonda za otvoreno društvo. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške ili Fonda za otvoreno društvo.