Beton br.219
Utorak 19. maj 2020.
Piše: Saša Ćirić

A gde je princeza?

Predsednik Srbije je bitanga.

 

Kad se stvari ogole, izgledaju odvratno, kao otvoreni prelom.

 

I zvuče kao psovka. Vulgarno i uvredljivo.

 

Od psovke pristojni zaziru i kažu: nema potrebe za tim, sve se može reći mirnije i lepše.

 

Šta onda kada su bitange nagluve, nadute osećanjem svoje nadmoći?

 

Pristojni nemaju odgovor na to pitanje. Naučeni su da veruju da se sve može rešiti razgovorom i razumno. Kada ne znaju šta bi rekli, sklone se u stranu i ne progovore ni reč.

 

Njihova se stoletna mudrost odbija o bitange kao ping-pong loptica, vazdušasto krhka.

 

Pristojni su u ratu onemeli i postali su ruine jedne prosvetiteljske utopije. Postali su nemoćni voajeri čiji ih stid neće nadživeti. Nisu prestali da izgovaraju psalme i sure, maksime i lekcije koje bitange zabavljaju, štaviše korisne su im. Pristojni podučavaju beskorisnom a bitange uživaju u pogledu na fasadu društvene harmonije u kojoj je sve na svom mestu. Bitange otvoreno obmanjuju i vladaju dok pristojni okreću glavu od verbalnog nasilja i političkog karnevala koji ponižava, i ustežu se od toga da upotrebe prave reči.

 

Reči još uvek čuvaju nevinost sveta. Dok se ne izgovore reči bodeži, svet je bezbedno i srećno mesto, u sapunici obmane. Reč bitanga rasprskava mehur i oslobađa čist prostor. Bitanga je okružen huliganima i profiterima, i nesrećnom masom korumpiranih, zaplašenih i oportunih. Usred njih stoji usamljen i uplašen nasuprot poniženih i pristojnih građana pred kojima svakodnevno izvodi šibicarske trikove.

 

*

 

Teško je pisati o predsedniku. Toliko teško da postaje besmisleno. Jer se o njemu i njegovom tipu vladavine sve zna, kao što se 1990-ih sve znalo o Miloševiću.

 

I eto prve analogije dvojice autokrata, od kojih je ovaj aktuelni tek šegrt i prišipetlja, sa, srećom, veoma suženim manevarskim prostorom i minimumom štetočinske džebane. Uglavnom, opet srećom i za sada, sve se svodi na tabloidno cipelarenje opozicije i istaknutih antirežimskih ličnosti. Svodi se na to jer je posao oko uzurpacije vlasti, potčinjavanja medija i urušavanja nezavisnih institucija uglavnom dovršen.

 

Ipak, ono što autokrati i dalje stoji na raspolaganju su njegove huligansko-stranačke falange. Bakljade po beogradskim i krovovima zgrada u drugim gradovima u Srbiji, kao jalova imitacija Miloševićevih kontramitinga iz 90-ih, druga su analogija dvojice samodržaca, koja je kod prvog bila deo procesa njegovog sunovrata s vlasti. Istina, do toga nije došlo brzo i lako. Posle kontramitinga bio je neophodan još jedan rat, sa NATO-paktom, i rad na terenu koji je angažovao hladnjače, visoke peći, deponije i novi talas propagandnih laži i kolektivne sramote. Vučićeva regrutacija huligana i stranačkih ništaka, koji svoj posao, karijeru i sve što imaju duguju stranci, traje sve vreme njegove vladavine, bilo da njegovi „SA odredi“ voze džipove sa zatamnjenim staklima po srpskim palankama u vreme lokalnih izbora, dežuraju pored Starog Merkatora u štabu za tajne botovske operacije, pakuju sendviče za mitinge podrške Njemu, smišljaju futurističke reklame o „telepromptovanju“ ili pale baklje, svi su na „svom radnom zadatku“, kako je govorio, znate već ko, ako niste mlađi od 30 godina.

 

Dakle, mimo ovih analogija, čeka se diktatorov pad, samo je nevolja u tome što, kao sa Đeknom, ne zna se kad će i samo što nije, mada to „samo“ može da potraje još koji mandat. I, još veća nevolja, što ovaj samodržac nema pravu alternativu. U stvari, tu postoje dva momenta. Opozicija mu, takva kakva je, programski i akciono istumbana, neusaglašena i jalova, nije ni za korice krasne. A druge nema. Drugi momenat je da opozicija ni ideološki ni personalno ne nudi alternativu, što već vuče na narodski kliše i paradnu uniformu gospodina Murte koji čeka svoj tajming za uzjahivanje Meštrovićevih atova. A drugog izlaza nema: diktator, kao nekad Prozor, mora pasti.

 

Dilema: izbori ili bojkot, naizgled razrešena, u danima posle ukidanja neustavno proglašenog vanrednog stanja povampirila se, jer ju je iz stanja mrtvosane zakočenosti probudila buka sa terasa od pištaljki i lupanja u šerpe i ostalo hladno kuhinjsko oruđe. Tužni diktator je požurio da fiksira novi, što bliži, datum za izbore, nedelju dana pred Vidovdan. A mogao je baš i na taj dan, taman još i da pozove kao posmatrača brata Erdogana – g se piše ali se ne čita – i da na istom terenu uprizori reprizu Šotrinog spektakla u kome će se Lazar i Murat zagrliti kao braća i svečano pustiti u rad ruski gasovod ili kineski autoput, svejedno. To znači da mu se žuri da kapitalizuje još neproglašenu pobedu nad „nevidljivim neprijateljem“, ali ga živo živcira ova balkonska kakofonija (bez Tasovca da je učini slugeranjski harmoničnom).

 

Unose mu nemir i ovi gastosi što ih je primio na konak i turio u 28-dnevnu izolaciju, možda se neki popišmani pa ostane na dan izbora onako nadrkan. I pre-voljene „bake i deke“ mu ne greju ozeblo srce. Em su se još za vreme vanrednog stanja rašetali po gradovima kao kornjače, em ih je u teškom apsu držao sve vreme i jednom sedmično terao na jutrenje u supermarket. Daće Bog, bar onaj koji bi trebalo da je na vezi sa Patrijaršijom, i Mali ministar i sto evrića iz slamarice Narodne banke Srbije, da se „bake i deke“ odobrovolje i zaborave lanjske snegove i prošlomesečni gerijatrijski aparthejd. A možda i neko od onih kojima se posreći da se telefonom prijave za pomoć dokona da će mu nešto ostati od tih sto evra kad plati telefonski račun, pa elektoralno usklikne s ljubavlju mladom vlastobranitelju. Uostalom, ispred bioskopa „Partizan“ samo što iz napuklog vizantijskog šlema nije iznikao Stefan Nemanja u prirodnoj 28-metarskoj veličini, zastave su podeljene i pokačene po prozorima, uskoro će i jarboli biti pobijeni, kao kolje („Daj Veso glavu!“), tramvaji će krenuti, Beograd na vodi će svakim danom po korak biti bliže vodi i eto novog četvorogodišnjeg mandata.

 

Može li neko ili nešto da pokvari ovu planiranu idilu?

 

Treba li biti iskren ili treba biti borben dok odgovaramo na ovo pitanje?

 

Ako smo iskreni: ko će ga znati, teško. Ako smo borbeni, a borba nas je održala, uz pjesan: idila samodržavlja se mora pokvariti, to je sveti aksiom našeg samoodržanja.

 

(Kleti) realizam za kraj. Po svemu sudeći, opozicija neće biti jedinstvena bilo u bojkotu izbora bilo u tome da svi na njih izađu, i još: zamislite da to bude na jednoj listi. Očigledne frustracije građanki i građana Srbije, što koronom što samodršcem: pitanje je hoće li se održati još mesec dana ili će izbledeti u novom talasu defetizma. A pitanje je i kako treba da se to realno i opravdano nezadovoljstvo vlašću, najgorom od pada Miloševića, najefikasnije ispolji – pouzdanjem u bojkot koji radi na duži rok i zahteva aktivnu opoziciju i posvećene građane ili hazarderskim izlaskom na birališta u uslovima koji su posle vanrednog stanja još gori nego što su bili pre ukazanja korone, a tada su već bili očajni?

 

Kako god, korisno je verovati da je bitanga na vlasti na izdisaju i zamišljati Srbiju kao bolje mesto, sa boljom i pravom političkom alternativom.

 

*

 

U međuvremenu, stvarnost se potrudila da se naruga ovom tekstu, još jednom (o čemu svedoči zvezdica). Po ukidanju vanrednog stanja opozicija je skočila na noge lagane pa je deo opseo utvrđenje na Andrićevom vencu a deo, dan kasnije, branio Kosovo sve od Trga do Bujoševićevog servisa (vlasti). Potom su ljuti dverjani napravili sačekušu poslanicima i pokojem ministru u kojoj je nastradao jedan (nedužni?) sako.

 

Da bi odmah potom krenuo rialiti na stepeništu nekadašnje Savezne skupštine. U jednom trenutku odvijao se trostruki štrajk glađu: inicijalni, štrajk podrške i kontra-štrajk. Ni kostima nije nedostajalo, kao ni nesuvislih zahteva. Čiča u nošnji je počeo da gladuje da bi odbranio Kosovo, agilni sredovečni starešina Dveri mu je nekoliko stepenika niže časnim postom pružio podršku a dvojac iz vladajuće stranke je u desnom ćošku krenuo da gladuje s porukom državnom tužilaštvu: Uhapsite, ne baš Vlasija, nego Obradovića.

 

Pa su bojkotaši krenuli da se pišmane. PSG se odrekao opozicionog jedinstva i najavio učešće na izborima, kao i čudni svat iz Dosta je bilo, koji je u međuvremenu postao suverenista (nešto kao Škoro i Pernar u Hrvatskoj), nezadovoljnici u DS-u najavljuju Glavni odmor na koji predsednik najavljuje da neće doći, a bivši predsednik Srbije, nekad Boris Kluni i sada Boris Ujedinitelj, predlaže opozicionu listu za bojkot pod kojom bi se zajednički izašlo na izbore, uzeli mandati a onda istrčalo u skupštinski hol i nastavio bojkot sednica parlamenta. Očito, kriza je majka kreativnosti.

 

No, lako je sprdati se sa onima koji su svojom praksom sprdanju podložni, ali im uvek treba dati svakome po dinar zahvalnosti jer se suprotstavljaju bitangi s početka teksta. Jedan je tu momenat koji žulja, koliko i princezino zrno graška. Pasivni bojkot je proglašen mrtvim a aktivni bojkot se pokazuje kao provociranje nereda. U tom je smislu zanimljiva razmena mejlova između Vesne Pešić i Dejana Ilića na sajtu Peščanika. Mnogo se frustracije u nama nakupilo tokom besmislenih vikend pritvora u koje smo bili bačeni i nekima se može učiniti da je radikalizacija otpora, ma ko da je izvede, suvislo rešenje. Radikalne ideologije koje zagovaraju radikalne političke prakse a predvode ih pojedinci s tankim živcima idealni za takav poduhvat.

 

Sada možemo i mišljenje radikalizovati na jednu ili-ili dilemu. Oni koji sa simpatijama gledaju na radikalne političke akcije bez obzira na ideološku značku izvođača radova smatraju da smo pred izborom: ili opštenarodni ustanak protiv samodršca i bitange, pošto bojkot ne vodi nigde a ovaj na tronu se ne može prizvati pameti, ili pristanak na neograničenu autokratiju koja počinje novom izbornom krađom za mesec dana.

 

Radikalne dileme retko kad nude neke suvisle opcije, zapravo retko kad nude izbor kao takav. Pošto je nemoguće jedinstvo opozicije, za koje mnogi veruju da je rešenje a neki usputno sredstvo, mada nema garancija da baš ono vodi rušenju režima, te da će najveća opoziciona grupacija SZS ostati u bojkotu, to znači da se političke turbulencije u Srbiji ne završavaju na izborima nego će se tek zahuktavati, možda i još više nakon izbora čijeg dobitnika niko ne dovodi u pitanje. Pitamo se tek ko će od partijskih patuljaka preskočiti prepreku od tri odsto i nastaviti da pruža parlamentarni legitimitet režimu koji do svog kraha teško da može da pokaže više tolerancije i razboritosti nego što ih je do sada pokazao.

 

Stvari nisu toliko bezizgledne, koliko deluje iritantna perspektiva u kojoj ćemo izgubiti još silu vremena pre nego što se desi ono što je neminovno, kao sa Miloševićem. A da se o danu posle, sa ovoliko heterogenom opozicijom, čiji bi dobar deo i dalje da brani izgubljeno Kosovo i vuče ka Moskvi, ne može suvislo ni spekulisati. Ali zaključak o potrebi da se zamišlja bolje stoji i dalje. Makar frustrirani neko mislio da se do tog boljeg može doći građanskim maršem preko stepeništa Skupštine, kao 5. oktobra.

Armatura arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.