2008   2007   2006	BETON BR.49  DANAS, Utorak 8. jul 2008.   Piše: Bojan Tončić NOŽ, ŽICA, SRAMOTA                         ili kuršumski PDV Dražen je stao na kraj streljačkog voda. Srce mu je još uvijek glasno tuklo kada je pušku uperio u jednog starijeg čovjeka, čije lice na sre- ću nije vidio. Brzo, grozničavo, odvagnuo je svoje mogućnosti. Mogao je pucati između zarobljenika. Ali onda bi jednog od njih morali           naknadno ubiti. Morao bi umrijeti dvaput.                                                (Slavenka Drakulić, Jedan dan u životu Dražena Erdemovića)     druge snage u periodu od 11. do 19. jula 1995. ubile između sedam i osam hiljada muškaraca bosanskih Muslimana različitih dobi. Tribunal je utvrdio van razumne sumnje da ogromna većina pogubljenih nije ubijena u borbi, već su bili žrtve egzekucija“ (Haški tribunal). A, kao što to obično biva, masovni zločini i genocid imaju ideološki bekgraund. „Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije - nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“, reči su haške osuđenice Biljane Plavšić koja je priznala svoje učešće u zločinu i izdržava zatvorsku kaznu od 11 godina. Povodom Izveštaja svoje Komisije za istraživanje događaja u srebreničkoj operaciji,Vlada Republike Srpske zaključuje da prihvaćeni Izveštaj „nedvosmisleno pokazuje, da su u području Srebrenice u julu 1995. godine, učinjeni zločini velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, kao i da je „ Republika Srpska iskazala odlučnost da se suoči sa istinom o događajima iz proteklog tragičnog sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine“. U zaključcima Vlade RS izražava se saosećanje sa bolom srodnika žrtava, „uz iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“, kao i opredeljenje Vlade da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sva lica koja su počinila ratne zločine“. Takvog saosećanja u Srbiji sa zvaničnog mesta nije bilo, o tome su, po vlastitoj savesti, brinuli dokazani izdajnici/ce iz Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom, Komiteta pravnika za ljudska prava, Centra za kulturnu dekontaminaciju... U Srebrenici su jedinice Ratka Mladića ubile između sedam i po i osam hiljada Bošnjaka. Brojke i presude imaju i ljudski lik, imena i prezimena. To može da izgleda i ovako: „Na snimku se vidi kako mom ocu, valjda je bio ranjen, ispaljuju tri metka u glavu. Otišao je sa ostalim muškarcima 10. jula, kada je Srebrenica pala. Naš je rastanak bio težak, imali smo osjećaj da se vidimo poslednji put. Otišao je ka Tuzli „maršem smrti“. Pucalo se svih strana, nismo znali hoćemo li preživjeti. On je trčao, prelazio je most i mahao nam. Imao je kožnu jaknu i plavu košulju, što sam vidio i na snimku“, rekao je Semir Ibrahimović posle prikazivanja filma o ubistvu šestorice Bošnjaka u Trnovu, tokom srebreničke ofanzive koje su počinili i snimili pripadnici državne formacije - paradržavnih i paravojnih nije bilo - Škorpioni. Za umetnost ostaje malo mesta. Pripadnik srpskih formacija Dražen Erdemović priznao je svoje učešće u streljanju civila i ratnih zarobljenika. Zarobljenici nisu mogli vidjeti što ih čeka jer su i njima bile vezane oči. Draženu je to bilo draže, smatrao je da je to čin milosrđa prema tim jadnicima. Ali uskoro su počeli stizati autobusi puni ljudi kojima oči nisu bile vezane. Nisu im vezali čak ni ruke. Izgledalo je kao da su ih na brzinu pokupili, ugurali u autobuse i poslali na Branjevo. Čemu takva žurba? Dražen to nije razumio. Muškarci bez poveza preko očiju mogli su vidjeti što ih čeka. Vidjeli su leševe i vojnike s automatima koji su na njih čekali. A ipak su izašli iz autobusa i hodali pokorno za vojnicima do streljačkog stroja. Možda više ništa nisu osjećali? A onda je Dražen ugledao nešto što ga je šokiralo: dok je čovjeku ciljao u glavu, ugledao je izdajničku mrlju na stražnjoj strani hlača. Mokra se mrlja sve više širila. Začuo je komandu i opalio. Kada je čovjek pao, Dražen je vidio da je još živ, još je mokrio od straha. Odjednom mu je postalo neugodno, baš kao da se to njemu dogodilo. „I meni se to moglo dogoditi“, pomislio je, ali je neugodnu pomisao brzo potisnuo (Slavenka Drakulić, Jedan dan u životu Dražene Erdemovića). Draženu je draže bilo. A nama Uoči godišnjice srebreničkog masakra još jedna je presuda međunarodnih institucija, nakon one da je Srbija nevina u slučaju lokalni genocid, legla kao melem na ranu onom delu srbijanskog pučanstva koji za mantru ima slogan „Nož - žica - Srebrenica!“, ali i političkoj eliti koja u blaženom miru zaborava, blago uznemirena, formira vladu. Eno, presudilo, nije Naser Orić kriv, oslobodilo ga Apelaciono veće Međunarodnog tribunala za ratne zločine poništivši prvostepenu presudu kojom je osuđen na dve godine zatvora, a reč je, svakako, o neopevanom (možda i opevanom) zlikovcu iza čijih jedinica su 1992. ostala spaljena srpska sela čiji su stanovnici, nezavisna je procena više od dve hiljade, zverski ubijeni. U februaru prošle godine je komšijski Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. I sve se uklapa, prvo Srbija nije kriva za genocid, tako je bar predstavljena jedna od haških presuda, a s druge strane, Tribunal ne kažnjava dokazanog zločinca, mi smo nevini, svet je protiv nas, može da se pravi vlada koja će se suočiti s prošlošću. Evo dokaza za rekohabitaciju, ili jedinstvo u bolu. Boris Tadić: „Sada kada smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako onaj ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici, radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana“. Ivica Dačić: „Zločin u Srebrenici nema nikakve veze sa državom Srbijom, sa građanima Srbije i smatramo da bi donošenje deklaracije koja bi obuhvatila priznanje da je tu došlo do masovnog zločina nad bošnjačkim narodom bila dobra osnova da BiH, a potom i Hrvatska, dobiju sporove protiv SCG u tužbama za naknadu štete zbog počinjenog genocida“. Tako je prazno obećavao predsednik Srbije, a bezočno lagao njegov koalicioni partner, čovek koji bi po opisu poslova i radnih zadataka kad se formira vlada, prvi policajac Srbije, morao da pohvata haške optuženike Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića. U međuvremenu, odbačena je bosanskohercegovačka tužba protiv Srbije za naknadu štete, a blagi ukor iz glavnog grada Holandije Srbija je primila k znanju, rugajući se u izjavama zvaničnika i u parlamentu žrtvama i njihovim srodnicima. Gotovo idealni stavovi za čvrstu koaliciju. „Propustila da spreči“, znamo, negde je i presuđeno, znači da je država u kojoj živimo - mi, da se ne šalimo neumesno - regrutovala, obučavala, opremala, plaćala izvršioce najstrašnijih zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Bio je razrađen svojevrsni kuršumski PDV od kojeg su se okoristili ovdašnji i prekodrinski odmetnici od civilizacije, naočigled birača koji, bar do Srebrenice, nisu imali nikakvu dilemu, preciznije, Milošević nije morao da krade glasove, ni iz predostrožnosti. Ponešto i jeste presuđeno, u četiri presude za genocid donete, između ostalog, i na osnovu priznanja počinilaca. U Srebrenici se jula 1995. ponovila strahovita fašistička matrica odvajanja navodno vojno sposobnih muškaraca, među kojima je bilo i petnaestogodišnjaka, od žena i starijih osoba. Slike njihovog stradanja obišle su svet i, unekoliko, dobile pravosudni epilog. Ključni kreatori i realizatori zločina Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske i general vojske bosanskih Srba Ratko Mladić su na slobodi. U presudi protiv generala Radoslava Krstića, osuđenog pred Tribunalom za pomaganje u genocidu, ističe se da su snage bosanskih Srba „i pored Rezolucije Saveta bezbednosti UN prema kojoj je enklava morala biti ’zaštićena od svakog oružanog napada i svakog drugog čina neprijateljstva’, jedinice Vojske Republike Srpske napale i zauzele grad“. - U roku od nekoliko dana 25 hiljada bosanskih Muslimana - najviše žena, dece i staraca koji su živeli u ovom sektoru - isterano je iz svojih domova i, u atmosferi terora ukrcavani su od strane Srba u prepune autobuse koji su prelazili linije sukoba, kako bi dospeli do teritorija koje su pod kontrolom bosanskih Muslimana. Vojno sposobni muškarci doživeli su drugačiju sudbinu. Hiljade njih koji su pokušali da pobegnu iz tog područja zarobljeni su i zatvoreni u nehumanim uslovima, zatim likvidirani. Više od sedam hiljada osoba nikada se više nisu vratile - navodi se u presudi generalu Krstiću. Nešto nije u redu, Krstić je osuđen za pomaganje u genocidu, što znači da je genocida bilo, a on i njegov pretpostavljeni, po izjavama zvaničnika, do 2001. nisu skinuti s hrane, iliti državnog budžeta Srbije. „Pokolj koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. najgora je pojedinačna strahota koja se dogodila u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedestih godina i najgori pokolj koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Naročito treba istaći da je Tribunal utvrdio van razumne sumnje da su snage bosanskih Srba i  BETON BR.48  DANAS, Utorak 24. jun 2008.   Piše: Bojan Tončić O KOVČEGU, VEĆINI I KRVI     Dva grada-simbola vladavine Slobodana Miloševića udobno se baškare u novijoj srbijanskoj istoriji, dodajući joj ovih dana nove sumanute ornamente; u Požarevcu, rodnom gradu narečenog, njegov je sin oslobođen svake krivice za bestijalno uživanje u premlaćivanju otporaša u suton očeve diktature, što je svojedobno i priznao, a u Leskovcu je sa kolosalna tri mandata na mesto predsednika Skupštine opštine došao Živojin Stefanović, čovek koji je u dva navrata saznao šta je vox populi, dok je popravljao spaljenu kuću. Tako čarobna mantra demokratije - većina - dobija u Srbiji nove pojavne oblike, a glasovanje drugačiju specifičnu težinu koja se može prevesti kao ipak ste baš to tražili, iako niste znali (a trebalo je da znate). Ponešto o tome rekao je autor obavezujućeg uputstva Boris Tadić (u daljem tekstu Autor), nalažući jedinstvo u bolu zbog smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića. - Ja nisam plaćenik, ja sam podstanar. Podstanar sam ja! - uzvikuje sa krova kršnog „keca“, pred 20 hiljada građana (procena CNN i Slobodne Evrope) Ivan Novković, montažer leskovačke televizije tog istorijskog 1. jula 1999, dva dana nakon legendarnog prekida programa u poluvremenu košarkaške utakmice SRJ - Nemačka. Bila je to istinska većina koja se prebrojavala na Širokoj čaršiji, bili su to istinski građani, ljudi sa građanskom svešću, spremni da zarad zdrave pameti mnogo toga rizikuju. Novković je pozvao sugrađane na protest zbog tragičnog epiloga ratne pustolovine na Kosovu, 37 mrtvih rezervista i 15 policajaca iz Jablaničkog okruga čiji je načelnik bio Stefanović. Najveću podršku, vođa ustanka imao je kod preživelih rezervista i njihovih porodica, što nas vraća u sadašnjost i njihove nove proteste. Novi-stari predsednik Skupštine opštine i tada prvi čovek Okruga, bio je šef stožera koji je kreirao i realizovao najuspešniju isporuku mesa u istoriji juga Srbije, budući da je iz Leskovca i ostalih pet opština Jablaničkog okruga, od Vukovarske ofanzive do kosovskog progona Albanaca i pljačke pod uniformom, bilo najviše ljudi, a procenat odziva uvek iznad 90 odsto. Zajedno sa Miloševićem, kao žrtve ili krvnici, opisali su krvavi balkanski krug, vratili su se poniženi, osramoćeni, poremećeni, a mnogi, pogotovu časnici JNA i Vojske SRJ, i bogati. Paviljoni Leskovačkog sajma u vreme Novkovićeve basket revolucije bili su prepuni bele tehnike otete iz kuća prognanih ili ubijenih kosovskih Albanaca. Prvi deo pobune protiv Živojina Stefanovića okončan je (prvim) paljenjem i temeljnim devastiranjem njegove kuće, uz pevanje i pucanje. Milošević će sledeće 2000, nošen pogrešnim DB informacijama, poslednji put doći u Leskovac da otvori nezavršenu železničku stanicu i pokuša, ispostaviće se bezuspešno, da zaradi još koji glas. Petog oktobra i Leskovac je oduvao Miloševićev režim, a rušenje Stefanovićeve kuće postalo je hobi sa morbidnim detaljima kakvi su razvlačenje donjeg veša i porodičnih uspomena po gradu. I to je bila manifestacija volje većine. Osam godina kasnije većina će se u Leskovcu na biralištima izjasniti za Demokratsku stranku koja je od 75 odborničkih mandata osvojila 25, dva više od radikala, a koalicija SPS, PUPS i PSS tek šest mesta u Skupštini opštine. Zajedno sa radikalima koji imaju 23 mandata i delom koalicije SNS - SDP, dva odbornika, čine skupštinsku većinu koja je za gradonačelnika izabrala Gorana Cvetanovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke, poznatog po tome što je više puta rekao da je Ivana Dulić Marković iz ustaške porodice i za to u leskovačkom Opštinskom i Okružnom sudu pravosnažno osuđen na novčanu kaznu od 80.000 dinara. Za predsednika Skupštine opštine su u miru i razumevanju izabrali Živojina Stefanovića kome su, po obavezujućem uputstvu Autora („...Imaće posla sa mnom, ha, ha, ha“, Boris Tadić) snishodljivo, uz osmehe koji su ličili na facijalni grč koji im pristaje, čestitale demokrate, sjedinjene u zajedničkom bolu zbog gubitka Zorana Đinđića i smrti Slobodana Miloševića. A gde je sad volja većine, ako sedam hiljada rezervista protestuje u centru Leskovca zbog neisplaćenih izmišljenih nadnica za strah (čitajmo, za sve dozvoljeno - što nisu naravno svi iskoristili, preciznije, ogromna većina nije), neki dolaze i u Beograd, pred Vladu, neki uporno gladuju, zbog onoga u šta ih je Živojin Stefanović uveo. Čekajte, oni traže da im se plati, potpisnik ovih redova poznaje i one koji istinski žele samo poravnanje, sebe smatraju žrtvama, žele izjednačavanje sa ostalim žrtvama različitih mobilizacija (Lično: Baš me briga, ko vas je terao da „branite“ tuđe granatama, apsolutno mi nije važno da li će novac dobiti dvojica ili petorica, dezerter sam), a rezultati nam se nešto ne poklapaju. Sedam hiljada na ulici, a Žika predsednik Opštine, pa, ko je ovde lud. Naravno, pitanje je retoričko. Eto, ‘teli ste demokratiju. Nego šta smo, ali ne ovo. Ne, baš ste to ‘teli. Da se svima nama rugaju, da vređaju naš zdrav razum. I to nije lokalno pitanje, to je nesrećna Srbija danas. Dolazimo do još jedne istorijske veze Leskovca i Požarevca. Svojedobno, u vreme kontramitinga, jedan je požarevački kafanski kozer, gledajući govor „Volim i ja vas!“, proročanski konstatovao: „Doteraće tebe Drnda u Požarevac!“. Čeda Drnda, vlasnik istoimene ugledne radnje za proizvodnju pogrebne opreme i pružanje sprovodnih usluga uistinu je, pre dve godine, negde na autoputu, u svoj beli službeni auto preuzeo kovčeg sa posmrtnim ostacima Slobodana Miloševića i dovezao ga do Požarevca, gde će ga, u raku pod lipom položiti vrh socijalista, uz sasluženje Živojina Stefanovića. Još nešto o Autorovom obavezujućem uputstvu za plakanje. Ispred kafea „Pasaž“ Marko Milošević i njegovi batinaši tukli su do iznemoglosti Momčila Veljkovića, Nebojšu Sokolovića i Radojka Lukovića koji je čudom preživeo. Nisu krivi, Marko Milošević je nevin, ponešto je zastarelo, presudio je požarevački Okružni sud. Zoran Ivanović - Zoki Roleks, Milan Bajić, braća Saša i Milan Lazić i Bojan Tadić oslobođeni su optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašima. Bilo je tuče, kazaće predsedavajuća Veća Gordana Vidojković, ali „nijedan izvedeni dokaz nije mogao da utvrdi ko je koju povredu zadao“. Uz ovu šarmantnu nepismenost, ona je otporaše uputila na parnicu, upisavši se u debelu knjigu srama srbijanskog pravosuđa, na radost azilanta iz bratske Rusije, Marka Miloševića, njegove majke azilantkinje, ostatka porodice, ali i poštovalaca lika i dela Slobodana Miloševića koji treba da sa strankom Autora obavezujućeg uputstva o bolu oforme proevropsku vladu. Osramoćena Srbija nema nijednu instancu, a Sokolović, Veljković i Luković će u Strazbur. Julovsko požarevačko pravosuđe, prepunjeno kadrovima iz devedesetih, završilo je jedan deo posla, ali tu nije kraj problema Autora koji treba da poveri mandat novom predsedniku vlade Srbije. Marko Milošević i Mira Marković optuženi su za šverc duvana, a osim o njihovom oslobađanju, novi dvostruko ucveljeni koalicioni partneri brinu i o Dragoljubu Milanoviću, sužnju „Hajata“ u Zabeli - opet Požarevac - koji je ubio 17 radnika RTS, a pre i posle toga, sve dok ga petog oktobra nisu oplavili, kreirao sumanutu ratnohuškačku uređivačku politiku, deleći usput stanove čija se vrednost merila u milionima maraka. Milanović je, po principu „ko nije za sebe nije ni za drugoga“, svoju ženu proglasio deficitarnim kadarom, dodelivši joj stan od četrdesetak kvadrata, dok je sebe počastio sa 196 kvadrata vrednih 530 hiljada nemačkih maraka. Zbrinuti su i Milorad Komrakov, Simo Gajin, Tatjana Lenard... dovoljno za gađenje, čemu je i namenjen ovaj napis. Šta ćemo u međuvremenu? Treba realizovati nekakvu proporciju, zašto ne bi socijalisti dobili državnu televiziju, Tijanić je ionako viđen za odstrel. U toj proporcijalnoj podeli sinekura mesto bi mogao da dobije pomenuti Komrakov koji se uspešno oporavio od stresa stečenog u Zvečkoj, na isturenom položaju RTS gde je bio raspoređen posle petog oktobra. Tamo su ga, naime, progonili reptili neviđenih razmera; komšija koji je kosio travu video je tamo „zmiju sa trouglastom glavom“, a portir „guštera veličine do lakata“, zelenog i agresivnog, koji se ne plaši ljudi. I još jedan predlog. Ima li nečeg logičnijeg nego da se Leskovac i Požarevac pobratime?! U ime prošlosti i budućnosti! Ti si sav moj bol    BETON BR.45  DANAS, Utorak 13. maj 2008.   Piše: Saša Ćirić KAD JAGANJCI UTIHNU   - Ili je tunel okrečen ili smo bliže izlazu -     Najvažniji izbori posle onih koji će dovesti do demisioniranja Miloševića, okončani su neočekivanim trijumfom proevropskih snaga okupljenih u koaliciju oko stranke srpskog predsednika. Bili izbori od prekjuče referendum ili ne, njihov značaj može imati snagu prekretnice. KAŽI MI, KAŽI (ankete) Još koliko pre nekoliko dana, trka između demokrata i radikala vodila je u uzbudljiv foto-finiš, pri čemu je radikalska „Mala Mo“ barem za glavu od 50 do 100.000 glasova prednjačila demokratskoj „Brzoj fotografiji“. Još koliko pre nedelju-dve Cesid je opipao puls svog reprezentativnog uzorka: radikali 88, demokrate 85, narodnjaci 30, liberali 20, socijalisti 17 i manjine 10 mandata. Izborna noć prizvala je „fikciju“ koju samo život može doneti: demokrate 103, radikali 77, narodnjaci 30, koalicija oko SPS-a 20, LDP 13, manjine 7 mandata (mađarska koalicija 4, Ugljanin 2 i Albanci iz Preševa 1). Dakle, ne samo da je drastično omanuo broj mandata kod prvoplasiranih, već je uneređen i poredak stranaka (sem, u oba slučaja, kod narodnjaka koji su se idealno uklopili u istraživački sken). Ova, nipošto prva, odstupanja mogu da ukažu na dve stvari: anketirano biračko telo je toliko nesolidno da ili ne govori istinu prilikom ankete ili ne drži obećanje dato anketaru, ili je opšta vrednost anketiranja i načina na koji se ona sprovode u Srbiji iz nekog razloga poslovično niska. Pritom ne mislim na plaćene ankete koje se poturaju kao objektivna reprezentacija raspoloženja birača. Kod nas su istraživanja javnog mnenja simulacija analize koja treba da pokrije nedostatak istinskog uvida u raspoloženje birača, posebno u razumevanje razloga tog raspoloženja. Više nego licemeran instrument manipulacije javnim mnenjem, ovakva istraživanja pripadaju industriji zabave, isto koliko i analitičarska mudrovanja korisna su za razbibrigu dokonih, umesto što služe kao korektiv političkih kampanja i signal malignih društvenih simptoma. BORIS I UJEDINITELJ (rezultati) Dezavuisani anketama, glavnu brigu videli smo u tome hoće li patriotski blok smeti da formira Vladu, u neprijateljskom okruženju većine medija, intelektualne elite, evropske administracije, ali i suočen sa manjkom sposobnih kadrova, patriotski nastrojenih tajkuna za putinovsku mužu i sa misionarskim programom razuveravanja zapadnih sila da povuku svoj potpis sa priznanja kosovske nezavisnosti. Manja izlaznost od predviđene (ah, te ankete) išla je, opet neočekivano, na ruku demokratama. Pokazalo se da disciplinovano biračko telo radikala i nije baš toliko disciplinovano, jer je tronuto mutnom Fiat-nostalgijom ostalo kod kuće ili je i samo, budući ideološki nimalo rigidno (a može biti ni baš tako jasno opredeljeno), prebeglo na stranu koja se ne zamlaćuje već oprobanim receptima kvazipatriotskog suicida. Sada, kada znamo realno raspoloženje birača, ostaje pitanje političke poruke ovih izbora. Nesporna pobeda Borisa Tadića nije utemeljena samo na neočekivanoj elektoralnoj razlici u odnosu na prvu pratilju, posebno ne na broju osvojenih mandata koji nije dovoljan da se formira skupštinska većina i obrazuje Vlada. Kao da je ovom prednošću demokrata nad radikalima prevaziđeno stanje zacementiranog bipolarizma između pristalica starog i novog režima i da se klatno bitno pomaklo ka jednoj strani. Birači su okrenuli leđa odbrani Kosova po svaku cenu, odnosno nisu pokazali nutritivnu spremnost da blagi rast standarda i realno veću kupovnu moć zamene za sumnjivu makrobiotičku ishranu („Korijenje na 100 načina“). To je poruka „kriptonitske“ snage utoliko što dolazi gotovo neposredno posle proglašenja i većinskog evro-atlantskog priznanja kosovske nezavisnosti (i mimo efekta oslobađanja Haradinaja i promovisanja formule Koza nostre: nema svedoka - nema optužnice). Da li su birači prodali zavetnu kosovsku veru za Judinu evropsku večeru, pljunuvši pritom na doslednost i poštenje branitelja državnog i nacionalnog interesa, kako veruje razočarani i poniženi premijer? Degolovski izdan od naroda koji nije na visini zadatka koji je zacrtala nacionalistička elita, uspaljen od vlasti koja mu se osladila toliko da mu se razložna politička retorika pretvorila u grimase, kletve i potonuće u Miloševićev ideološki mulj, premijer koji to nikad nije bio (čovek koji se bavi ekonomijom i razvojem društva svoje zemlje) groteskna je figura ovih izbora. On ne pokazuje da razume da je vreme ne samo da ode u opoziciju, već i da se skloni sa političke scene. Lider koji je izgubio sve do čega mu je najviše bilo stalo: zajedničku državu sa Crnom Gorom, Kosovo u sastavu Srbije, sekularnu vlast, dosadnu državu, to će reći pravno uređenu zajednicu koja zna šta su joj limiti i koja se ne iscrpljuje u apsurdnoj istorijskoj metafizici. Radikali nisu samo drugi veliki gubitnici ovih izbora; oni su putnici za prošlost. Marketinški retuširani, sa retoričkom matricom obračuna sa korupcijom i zaštitom interesa građana, nisu bili u stanju da uvere ni sebe da je moguće postati prihvatljiva konzervativna stranka kojom rukovodi zla sila sa njihovog uniformisanog revera. Izgradnju mostova i parkova, zadržavanje stranih investitora i privlačenje drugih, propagiranu ekonomsku kompeticiju Istoka i Zapada trebalo je alhemijski stopiti sa politikom Velike Srbije koja je presudno uticala na razbijanje Jugoslavije i generisala ratne zločine, kao i sa prekidom diplomatskih i političkih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo. Pokazalo se da je za birače u Srbiji fića je važniji od tenka, bezvizni režim sa EU od ruskog interrejla a ono malo penzija, honorara i plata, besplatne akcije, potrošački i stambeni krediti preči od duplih plata profesionalnih Srba na Kosovu i čuvara „berlinskog“ mosta na Ibru. Svejedno, prve reakcije radikala pokazuju njihovo zlo, biće i pravo lice: puka statistika nadređuje se očiglednoj izbornoj volji i preti se izazivanjem građanskih nemira. LDP je, stranački gledano, treći gubitnik ovih izbora. Stagnacija političke podrške ovoj stranci pokazuje da je biračko telo u Srbiji prelomilo za hijerarhiju političkih prioriteta: Evropa pa Kosovo, ali da ne pokazuje želju za radikalan zaokret prema dosadašnjoj zajedničkoj nacionalnoj politici Koštunice i Tadića. Očuvanje Kosova, odnosno „odbrana integriteta i identiteta“ Srbije još uvek biračkom uhu zvuči najprihvatljivije. Ipak, „gubitništvo“ LDP-a je relativno. Oni ostaju najprirodniji saveznik demokratama, koristan korektiv i neophodan akcelerator svih reformi srpskog društva. QUO VADIMUS (perspektive) Uprkos predizbornim anketama, nikada nisam verovao da koalicija oko SPS-a može da bude slabija od LDP-a. Sklopljena je da bude mehanizam za prikupljanje glasova, neopredeljenih koliko i nostalgičnih, klasno samosvesnih umirovljenika, subnorovaca kojima nisu smetale ratne kokarde 90-ih i ruralnih fanova palanačkog gazde, fasciniranih činjenicom da umesto kravlje balege na putu stoji asfalt a u parku zasađeno cveće. Najpoželjnija udavača najviđenija je da se proda što skuplje, pojedinačno ili u celini, što može važiti i za druge stranke i pojedince u parlamentu. Polje magnetnog uticaja najjače i jedino perspektivne koalicije zasigurno će nekoga sebi privući. Politika nije rabota za gadljive i rigidne; a to, naravno, ne važi samo za birače ili TV-kibicere već i za učesnike na političkoj sceni. Bila manjinska Vlada ili nova mega-koaliciona sprega (pa sve i da se ne formira, pri čemu će moralni pobednik, a kasnije i realni vlasnik iritiranih glasova, opet biti trenutno najjača lista), ona će imati jasan koncept delovanja ali i nasleđene poteškoće koje generišu famoznih 5 (+1) principa. Što je najznačajnije, takva u osnovi evro-reformska Vlada ma kada da se formira nema potrebe da pravi zbunjujuće i kontraproduktivne kompromise i uverava nas da je odlučna da svoje namere sprovede. Od nasleđenih poteškoća najveća će biti ona koja se odnosi na programski stav o očuvanju Kosova. Nije jasno hoće li zapadne zemlje još više izaći u susret Tadićevim duplomatskim naporima revitalizacije rezolucije 1244 (a nije jasno ni šta bi to bilo, ni kojim sredstvima bi se to ostvarilo) ili će, naprotiv, oslobođeni balasta nacionalističke pretnje krenuti u masovno priznavanja nezavisnosti Kosova. Nije jasno na koje kompromise je spreman Tadić sa socijalistima a na koje sa LDP-om pri formiranju Vlade ili kreiranju skupštinske podrške, odnosno šta će čija uloga biti od partnera u Tadićevoj koaliciji: šta će dobiti politički zombi, vazda nepouzdani Vuk Drašković a šta pragmatični pijanista Nenad Čanak. Svejedno, 11. maj je zaista bio repriza Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom (nad 90-im). To pruža osnovu za umereni optimizam. Barem kao prvi utisak  BETON BR.44  DANAS, Utorak 29. april 2008.   Piše: Bojan Tončić POZIVAR JE SRCE SRBIJE   ili mrtvački muštuluk Nismo znali da su sela spaljena / Nismo znali da je srušen most / Reka blista ispod čizama  / Čista voda, malo krvava / Idemo                       (Milan Mladenović, EKV)     Evo nam ponovo profesionalnih rezervista na ulicama sa zahtevom da im se isplati jednokratna pomoć do datuma izbora, što bi valjda značilo da će to umeti da cene na biralištima. Dezerteri kojima je na ovom mestu posvećena dužna pažnja nisu protestovali, recimo zbog toga što su godinama bili nedostojni nasledstva, a dnevnice, preciznije noćnice, za zalaganje, strah i odvojeni život nisu zatražili ni pozivari, ta nezaobilazna karika balkanskih ratova devedesetih godina prošlog veka. U to doba, kada nam je, ćosićevski rečeno, strepnja bila dublja od nade, pozivar-amater se udobno smestio u naše živote i taj se soj ljudi definitivno profilisao kao personifikacija nove realnosti, glasnik smrti koju je srbijanska ratna mašinerija promovisala u patriotizam. Bio je on i ranije tu, pored nas, nekakav tihi sused, činovnik, mašinbravar, nastavnik, obično ali ne i nužno oslobođen vojske, rečju čovek od poverenja, sa dobrim vezama kojima se da isposlovati takav status. Običan čovek koji je tek ponekad viknuo na ženu ili decu; uvek se ljubazno javljao, ničim se nije isticao. Znalo se, međutim, da njega ne treba ljutiti, jer ko zna čemu će valjati. Bolje je pozvati ga na kafu i saslušati njegove nebuloze o tome da, eto, stvaramo četiri države i da je situacija izuzetno složena, jer su ih juče zvali na razgovor i rekli im da budu spremni. Sve se to dešava dok diljem Srbije struji drhtaj „otkucali pozive“, a sa ekrana Vučelićeve televizije pljušte zadivljujući procenti odziva i podsećanje na zakonske posledice za neodazivanje. Pozivara, dakle, po liniji subordinacije, poziva nadpozivar i on se prihvata posla s punom ozbiljnošću i odgovornošću, ali i latentnim strahom od lošeg učinka i kerova; nije ga stid da, višestruko motivisan, usred noći budi pošten svet i trenira strogoću. Motivi su jednostavni, a prvi je „bolje on nego ja“. Tu je i nesputani poriv za demonstracijom male vlasti koja je, knjige kažu, vazda bila najopasnija. Te sreće: „Nemoj komšinice, kako nije tu, juče sam ga video na basketu“; „Bolje potpišite, nego da dolazi vojna policija“; ali i mogućnost da se nekom u vidu službene beleške („Nije na toj adresi“) pruži šansa, što ima svoju cenu. Ocenu „naročito se ističe“ zavredeli su mnogi. U arhivi jedne organizacije za zaštitu ljudskih prava našao se i slučaj A. Đ, studenta Fakulteta likovnih umetnosti, kome je presuđeno sedam i po godina zatvora, a jedini dokaz protiv njega bila je konstatacija pozivara na poleđini poziva „Ne otvara vrata, ali se iz stana čuju glasovi“. Epilog je bilo dvogodišnje skrivanje po podrumima do amnestije. Mnogi nisu bili te sreće, u Srbiji je 1999. bilo dvostruko više optuženih za izbegavanje vojne obaveze nego mesta u zatvorima. Tako tihi sused postaje realizator volje suverena, ali i lokalni autoritarni gospodar života i smrti koji ima mogućnost da ispolji vlastitu frustriranost, mržnju, netrpeljivost prema kosijanerima, pankerima, uglednim ljudima različitih provenijencija, biciklistima („Daće Bog da se ne vrate“) koje zapravo nije mogao da smisli, jer su lepši, pametniji, uspešniji, normalniji. Činjenica da su neki netipični pripadnici ovog soja s predumišljajem imali slab učinak i na svoj način, rekao bi Pekić, jeli smrt („Gubi se, noćas ne idem sam“), tek potvrđuje da je sraman postotak građana Srbije koji su palili sveće, razvlačili crni flor, zvonili i molili se protiv rata, istinski patili zbog Vukovara, Sarajeva, Srebrenice i drugih toponima najstrašnijeg stradanja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Onima koji nisu pristajali na ubijanje preostali su snalažljivost i ženski svet: „Reč je o tanušnom sloju žena koje su se u isto tako tanušnom srednjem sloju uspele formirati kao emancipovane i nezaslepljene individue, i koje su svoje potomstvo vaspitale tako da se u novonastaloj situaciji ponaša po jasno utvrđenom obrascu. Govorimo o majkama, tetkama, ujnama i taštama dezertera i pacifista, o generaciji koja je neslobodu izbora svoje mladosti umela da investirau slobodni izbor naredne“ (Ratni Kandid, Svetlana Slapšak, Radio B92, Beograd 1997). Posle pozivara dolazi pristajanje ili pobuna, na kakvu su se odlučili mnogi koji su već obukli uniformu. Ali i dilema kakvu je tragično okončao Miroslav Milenković (1951) koji se 20. septembra 1991. ubio na stočnoj pijaci u Šidu, između dva stroja rezervista, onih koji su bili rešeni da krenu put Vukovara i onih koji su ostavili oružje. „Tamo gde može da se bira samo između optužbe za kukavičku izdaju i pohvale za junačko ubijanje, nema mesta za čoveka. To je smisao Miroslavljeve žrtve“, zapisao je pred Predsedništvom Srbije, pod svećama upaljenim za sve žrtve rata Ivan Čolović (Grobnica za Miroslava Milenkovića, knjiga epitafa, grupa nevladinih organizacija, Beograd, 2002). Između Milenkovića i smrti osmišljene negde daleko iznad njih bio je pozivar. Iako samo spona, bio je i ostao važan, jer ga se niko nije odrekao i neće. Pozivari nisu društvena grupa, neskloni su samoorganizovanju, ne traže dnevnice iako su delili pozive i u vreme vazdušnih uzbuna. Smatraju valjda da su namireni večitim statusom važnog čoveka. Po logici Srbije danas, trebalo bi ipak da se i oni okoriste, za svojevrsni mrtvački muštuluk, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni dnevnica, te bi valjalo da se nekako ugrade, kao kad dobitnik na „bingu“ časti prodavačicu kod koje je kupio tiket. Možda im nije pravo što više nemaju onoliku vlast, jer ovaj prigovor savesti sreću kvari, ali oni su i dalje srbijanska konstanta, srce Srbije, takorekuć. Niko ne može da tvrdi, naprotiv, da će njihova misija biti zauvek okončana. Ako i ne bude poziva za front, imamo novu varijantu: paljenje baraka na carini. Uvek je tu neugasla potreba za oživljavanje sprege sa srodnim dušama, a to su nastojnici, predsednici kućnih saveta, penzionisani referenti za ONO i DSZ koji valjda i danas duže neupotrebljive gas-maske, njihovi ispisnici iz haustora koji uvek imaju sravnjen ulaz i izlaz i, iako nagluvi, pedantno beleže svaki orgazam u zgradi. Ili ga knjiže kao takav, pogotovu ako je reč o nekakvoj vanbračnoj vezi. Pa ako ih se sete za Dan bezbednosti...  BETON BR.42  DANAS, Utorak 1. april 2008.   Piše: Andrej Nikolaidis CRNOGORSKI SAN           Znaci prepoznavanja     Američki san - za tu smo frazu svi čuli? Ona označava put do uspjeha: od neimaštine do obilja, put koji može da pruži samo Amerika, zemlja u kojoj svi imaju jednake šanse. Ali postoji i Crnogorski san - priča o uspjehu i usponu u Crnoj Gori. Taj san je naoko sličan, a opet po mnogo čemu različit od onog američkog. Taj san počinje tamo i tada, gdje i kada i naš košmar. U ratno vrijeme devedesetih, sred zapaljenih kuća i krika umirućih. Od izgorele zemlje i ljudskih života na koncu ostane samo dim - lagan i svijetao, naoko tako čist i nevin. Baš kao Crnogorski san. U Crnogorskom snu, novac se ne stiče napornim radom i znanjem. Stiče se raznim vrstama šverca, tranzita, kupovine i prodaje tuđega. Kažu da formula uspjeha glasi: 99 posto rad + 1 posto talenat. U Crnogorskom snu ta formula izgleda nešto drugačije: nula posto rad + nula posto talenat + 100 odsto veze, kumstva i poznanstva. Crnogorski san, za razliku od Američkog, ne završava hepiendom. On uopšte ne završava. On se od početka devedesetih proteže sve do danas. Berzanske špekulacije zamijenile su šverc, legalno je zamijenilo ilegalno, ali koncept je isti: u suštini sna je brza i laka zarada. Zato se kod nas, pored toliko novih milionera, pored tolikih Crnogorskih sanjara, ne otvaraju nove firme i nova radna mjesta. Samo cijene skaču u nebo. Dižu ih Crnogorski sanjari. Tako da stvari postaju tako skupe, da mi ostali, doista, možemo samo da sanjamo da ih kupimo. Taj svijet je vrlo ružičast (pink, ako hoćete), i u njemu, kao u kakvoj velikoj (grand, ako hoćete) paradi promiču objekti njihovih želja. Kako prepoznati našeg sanjara, našeg novog bogataša? On kupuje skupo i ono što može kupiti jeftino. Novi crnogorski bogataši ne gleda šta kupuje, gleda samo cijenu. Pa ako mu se učini dovoljno visoka, kupuje. Jer on ne kupuje stvar - nego divljenje. On je, iako tek prva generacija bogatih, već - dekadentan. Zato je i Crna Gora takva - nema ni dvije godine kako je nastala, a već je u srži trula onako kako su trule samo zgrade koje se na koncu same uruše, kako su trule samo trošne zgrade i carstva koja će uskoro pasti. Teško da smo baš ovo sanjali. Ima u Bosni, i u dijelu Crne Gore, fraza koja glasi: on je hadžija. To, hadžija, ne znači biti bogat. Dobra stvar kod tog biti hadžija je što ti to niko ne može uzeti. Niti to možeš kupiti. Hadžija ili jesi, ili nisi. To zapravo znači biti plemić u onome što jesi. I tu leži ona fundamentalna razlika između plemstva i buržuja, kakvi su ovi naši - plemić će uvijek biti plemić, a od buržuja, uzmeš li mu pare, ne ostaje ništa. Čovjek se, i kad mu je najteže, i kad san neće na oči, po svu noć može zabavljati zamišljajući naše dobitnike tranzicije i nove buržuje, zamišljajući jad koji bi ostao od njih kada bi im maklo kravate, skinulo odijela, uzelo pare i moć. Od srca bi se čovjek smijao onome što bi od njih ostalo - onome što oni zapravo jesu. U Crnoj Gori postoji sjajna cinična izreka koja glasi: Kakvo je vrijeme došlo, bolje ti je imati no nemati. Odete u bilo koji podgorički butik i shvatite šta se time hoće reći. Uđete kroz vrata od eloksirane bravarije, kakvu stavljaju na svoje futurističke kuće oni koji imaju um pećinskog čovjek i kulturu guslara iz 17. vijeka. Stanete na radioaktivni mermer kojim je popločan pod, mermer poput onog kojim su obložili radioaktivnu zgradu Crnogorskog narodnog pozorišta, taj spomenik ovdašnjem feudalnom konceptu kulturne politike. Tada vas prijekornim pogledom skenira prodavačica na polumetarskim štiklama i u grudnjaku koji njene grudi uperi u vas na takav način da to asocira samo na raketne bacače spremne da opale, na način koji se može shvatiti samo kao ratoboran. Po tome su jedinstvene žene sa ruba svijeta novih bogatih - one grudima ne zavode, nego prijete. Ako ona procijeni da nemate, ili da po njenom mišljenju nemate dovoljno, nema vam pomoći. Ništa vas ne može spasiti od njene mrzovolje i odlučnosti da vas isprati iz svog butika, gdje fukari poput vas nije mjesto. Za nju je taj butik čekaonica bolje budućnosti, i ona jedva čeka da vas isprati, da oslobodite mjesto za nekoga ko će je možda tamo odvesti. Tu leži tajna dugotrajnosti Crnogorskog sna. Jer trajanje sna, kao kakvi kerberi, obezbjeđuju takozvani obični ljudi. Ovdje je premalo glasova koji bi mogli stvoriti buku i izazvati buđenje. I tako je mnogo onih koji strpljivo čekaju svoj dio Crnogorskog sna Hajde zajedno da sanjamo  BETON BR.39  DANAS, Utorak 19. februar 2008.   Piše: Miloš Živanović JAŠARI HAS JUST LEFT THE BUILDING   Paralelni svetovi     Kad vidim pop-ikonografsku predstavu Elvisa i pored nje istu takvu Adema Jašarija, i ne znajući umetnikove intencije, mišljenja kritičara i prođu slike u Prištini, samo na jedan način mogu da razmišljam o takvom delu: Elvis je pop-kulturni fenomen koji na različite načine opstaje u svesti. Negde i dalje nostalgično traje kao kralj, negde je sublimni objekt, ili alter-ego, negde centralna figura benigne teorije zavere, a ponegde je nešto manje benigno živ i ukazuje se kao svetac. Ali uglavnom je svuda dosadio i bogu i narodu i teško da se iz njega može iscediti još koji dolar. Uništena slika je kosovskom društvu smelo postavljala pitanja: Da li je Adem Jašari pop-zvezda? Zar nemamo nekog benignijeg za tu ulogu? Da li neko iz njega cedi nekakvu korist? Prilično nezgodna pitanja, čini se. I za srpske klerofašiste neočekivana, jer sami ne umeju da postave takva, kao i za sve njihove pokrovitelje, sve deblje i tanje strune kojima su povezani sa srpskom državom i crkvom srpske države. Na incident su reagovali poklonici umetnosti, koji su tek malo bolji biološki stepen od šiptara, i oni usamljeni glasovi koji uvek reaguju, i sami već debelo prokaženi i obeleženi. Od srpske države ne može se očekivati da se time u ovakvom trenutku bavi - misli se država sama za sebe. Kao što se od crkve ne očekuje da se ogradi od svoje pravoverne omladine, koja jeste ignorantska, ali bar nije ispolitizovana kao oni odvratni studenti. Od crkve se očekuje da se bavi državotvornim ambicijama vladike Iznoguda. Sada postaje zanimljiva činjenica da je Če Gevara ovde odavno prihvaćen kao popikona. Niko nema ništa protiv da na bedžu ili upaljaču nosi jednog ratnika, iako je on tako opaki levičar, a mi tako seksi desničari. Svi vole Čeove postere, iako je Če uvek prikazan sam, a nikad sa Elvisom. A i čovek je sam priznao u svom govoru u Ujedinjenim Nacijama da je streljao masovno. Elvis je priznao samo da voli da jede čudne sendviče. Čemu onda cepanje umetničkih dela? Šteta što umetniku Drenu Malićiju nije palo na pamet da u šteku drži i sliku kandidata Tome. On je na pragu da se pretvori u pop-ikonu, a bilo bi zanimljivo videti kako klerofašizam interpretira takvu instalaciju - hm, šta bre treba da cepam. Ne smem ni da pomislim na Boru i Ramiza, kakvu bi pometnju napravili u teološkim raspravama, i kako bi sludeli srpskog ministra   za Kosovo i paralelne institucije. Pretpostavljam da Jašari gleda sa svakog ćoška u Prištini. Pretpostavljam da se umetnik sučeljava sa aktuelnom vizuelnom stvarnošću, da istražuje kako se čovek tako brzo pretvara u ikonu, i kakav ga to vakuum pretvara u bezgrešnu ili bezopasnu pop-ikonu. Pretpostavilo bi se da će to zaintrigirati Srbe. Ali nije, Srbi su pocepali sliku, drugi Srbi su o tome ćutali, sve zato što i jedni i drugi brane Kosovo, valjda od samog umetnika. Nije to umetnost,       RIP       kaže se, to je politika, i to šiptarska, i doviđenja. Dobru prođu imaju esencijalni performansi, poput onog „Jebanje zemlje“, ili poput gomile šumadinaca sa isukanim alatkama. To već ne sme da se cepa, to je estetika. Naguziš se i čekaš. Baš kao na izborima. Čekaš da već sazrela pop-ikona Boris pobedi zlog Tomu, i da se onda poda starom momčetu Voji. A iskusni Voja samo digne prst, kaže Kosovo, pogleda značajno u Samardžićeve brkove, i još jednom ostavi Borisa posramljenog među prljavim čaršafima. I otpeva mu Adios, adios, my little darling. To je Vojin akcioni plan. Šta će Boris da otpeva svojim biračima, jer baš među onima na koje je dahćući apelovao ima toliko ljubitelja umetnosti? Šta je Borisov akcioni plan, u vezi sa napadom klerofašista? Ne, nije bio nepogodan trenutak za izložbu i uništena slika nema nikakve veze sa nezavisnošću Kosova (osim što verovatno ne bi ni mogla da nastane na Kosovu da teritorija odavno nije izvan srpske države). I da li Boris razume da će posle Šiptara, pedera, Židova, umetnika, Cigana... na red doći i on sam?  BETON BR.36  DANAS, Utorak 8. januar 2008.   Piše: Bora Ćosić SRBIJA I ARBANIJA           ili              Albanci i ja     Beograd, krajem tridesetih godina prošlog veka bio je pun različitih nacionalnosti, Jevreji su imali svoje dućane i tvornice, Česi su popravljali satove i štimovali klavire, Mađari su se brinuli oko vodovoda. Znam da je bilo urednih Nemaca koji su petljali oko elektrike u gradskoj centrali, dok su Rusi radili po štamparijama i u geodetskim biroima. Bilo je Rumuna, Grka, Slovenaca, ovi poslednji često su se vozili biciklima i penjali se nedeljom na Avalu. Sa većinom se normalno živelo, samo sa Albancima nekako nije išlo, zvali su ih pogrdnim nazivima, lagano se stvarao zid između srpske većine i tih ljudi, nužnog zla u poslovima na građevinama i u prenošenju klavira. Jer neko je morao da dovuče cigle na poslednji sprat palate bioskopa „Beograd“ koja je bila u gradnji, neko je morao da istovari dve tone uglja za moju mamu, ali šta sa njima posle? Njihov boravak među Beograđanima imao je za dečaka od šest godina nešto vrlo egzotično: znao sam da potiču sa juga, da su siromašni i mršavi, da, kada istesterišu cepanice po dvorištima, spavaju po podrumima, hraneći se sardinama i grožđem. Bili su skromni, pomalo stidljivi, većinom ljubazni. Ne znam zbog čega, moja mati pokazivala je prema njima nekakvu rezervu, ne sećam se da sam ikada drugovao sa nekim albanskim dečakom, mislim da ih nije ni bilo po našim školama. Kao da Albanci u Beogradu 1939. godine uopšte nikad nisu bili mali, nego su odmah, kao zreli mladići uzeli svoje testere u ruke, i krenuli po kućama. Sve u svemu, rado smo odlazili u poslastičarnicu „Kod Pelivana“, punu okretnih crnomanjastih ljudi koji su punili kornete sa divnim sladoledom; ja sam pitao majku da li su to oni isti koji cepaju drva pred našim kućama, ona je rekla: pa skoro! Nakon pobede Titove vojske u Drugom svetskom ratu manifestovalo se opšte jedinstvo i ravnopravnost jugoslovenskih građana, kasnije ovo se lagano topilo, neki su ipak bili jednakiji od drugih. Istom je dve decenije posle 1945, nakon pada šefa jugoslovenske policije, Rankovića, otkrivena masa represivnih mera koje su ti isti kosmopolitski komunisti provodili po Kosovu: onde se dugo vremena odvijao teror najgore boljševičke vrste nad albanskom manjinom. Jer se praktikovala odmazda nad celokupnim stanovništvom zbog onih među njima, koji su u balističkim bandama sarađivali sa nemačkim okupatorom. Ali šta je onda trebalo da se čini sa većinom seljačke Srbije, koja je u to isto okupacijsko doba bila listom uz Dražu Mihajlovića? Ima među tvrdim komunistima često prikrivenih nacionalista, to su pokazali najnoviji događaji; u vreme Miloševićeve diktature mnogi oficiri, političari i intelektualci lako su odbacili svoje partijske knjižice, skinuli svoje petokrake zvezde, pa natukli na kape četničke kokarde, oznake nacističkih kolaboranata iz prethodnog, svetskog rata. Već i u teroru Titovog šefa policije figurirao je sličan motiv: ta „šiptarska bagra“ sa juga želi da zagospodari drevnom srpskom zemljom na Kosovu, onde stoje poznati srednjovekovni pravoslavni manastiri i crkve, tamo leži i to čuveno polje na kome je medievalno srpsko carstvo palo pod turskom najezdom! Malo ko je uzimao u obzir da su albanski ljudi toga kraja, iako u manjini, poticali od mnogo ranijeg puka sa tog terena, ilirskog. Potom, ubrzano je rastao njihov broj, skoro da se odigravala demografska revolucija onde. Početkom šezdesetih imao sam jednu šestomesečnu kosovsku epizodu, bio sam vojnik u lepom orijentalnom gradu Prizrenu, posred kojeg vijugala je prozirna reka Bistrica. To vreme ispunjeno je bilo bistrinom okolnog predela, a potom, i veoma ugodnim tamošnjim stanovništvom. Družio sam se s ponekim ljudima onde, odlazio u njihove kuće, bar u onaj deo određen za muškarce, devojke su uvek, sa svoga gornjeg sprata, stidljivo gvirile kroz guste mreže svojih običaja. Ono što i dalje spadalo je u manjkavost mojih dodira sa tim svetom bilo je ovo: još uvek nisam razumevao njihov jezik. Jedina albanska reč koju sam odande poneo, bila je „ljulj“, ruža. Zatim se ono što je bila testeraško- -poslastičarska egzotika iz moga detinjstva, moje mirnodopsko vojevanje u gustom prizrenskom zelenilu, pretvorilo u golemu dramu, Kosovo postalo je kotao koji vri. Pokušavajući da to smiri, Tito je svojim pragmatizmom ustanovio 1974. neku vrstu čvrste autonomije kosovskih Albanaca, to mu oni nisu zaboravili. Da ih je u jedan mah skoro izjednačio sa ostalim republikama jugoslovenskim. Pa su u prvim demon- stracijama nakon njegove smrti, boreći se za svoja prava koja su sve više ostajala na papiru, nosili njegove slike. Rat koji je započela Miloševićeva klika razotkrio je sve pojedinosti ove trusne površine, srpski nacionalizam dobio je odgovor u kosovarskom ekstremizmu, sve skupa stvorilo je nerešivu nejasnoću u glavama evropskih političara. Pa je jedan deo te gospode nekritički podržavao svaki albanski zahtev, drugi su slepo verovali u dobre namere srpskog režima; čak je i jedan od važnih evropskih pisaca postao zastupnik otvorenih zlikovaca i ratnih zločinaca iz Beograda. Na kongresu PEN-a u Bremenu, godine 1999., sedeo sam pored prijatelja, albanskog pesnika sa Kosova, on je od čitave kuće, spaljene u srpskoj najezdi, imao u ruci samo ključ tog svog nestalog doma. Pokušao sam da ovaj ključ dam do znanja našim skupnim nemačkim kolegama, jedan od njih, poreklom iz DDR-a, tvrdio je da ne veruje u tu priču. Pamtim da sam posle toga izašao iz one većnice zalupivši vratima. Ovo je dosta dobro odjeknulo u Nemačkoj, sasvim loše u Srbiji. Od tada smatraju da sam, uz nekoliko svojih beogradskih istomišljenika, navodio savezničke avione iz Aviana da bacaju bombe po Beogradu. Znamo inače dobro ko je bio vinovnik ovih napada. Sada se nazire kraj pripovesti, koja je počela onim siromasima što jedu grožđe i sardine po podrumima, a danas uz golemu muku, pokušavaju da žive na svojoj zemlji, po sopstvenoj želji i sa pravom na vlastitu nezavisnost, ne baš uvek oprezni prema vlastitoj slobodi. * Ti vredni, ponosni i tvrdi ljudi već su u nekoliko mahova pokazali kako teško ovom slobodom se barata. Pa su i mnoge, njima privržene, uspeli katkad da razočaraju: moraju li se iz bilo kojih razloga paliti bogomolje tuđe vere? Valjda mi je i usled ovog teško da urazumim svoje srpske kompatriote da te ljude sa juga ostave na miru, pa da se napokon pozabave svojom vlastitom sudbinom