beton logo
arhiva 2011 mixer cement armatura štrafta vreme smrti i razonode bulevar zvezda blok br.v oglasi
home
uvodna reč
arhiva
impressum
linkovi
 
armatura arhiva
 2011   2010   2009  
2008   2007   2006  
 BETON BR.116  DANAS, Utorak 18. oktobar 2011.  
Piše: Fahrudin Kujundžić
NACIONALIZAM I INCESTUOZNO OBOŽAVANJE  

(U odbranu tjeskobe – bilješke na marginama Fromove knjige Psihoanaliza i religija)


...velika većina ljudi u našoj kulturi upravo je zato dobro prilagođena jer je ranije i temeljitije od neurotične osobe odustala od bitke za svoju nezavisnost. Toliko su do kraja prihvatili mišljenje većine, da su sebi prištedili oštru bol konflikta koju proživljava neurotična osoba. Sa stajališta „prilagođenosti“ oni su zdravi, ali su, s obzirom na ostvarenja svojih zadataka, kao ljudska bića, još bolesniji od neurotične osobe.
Erih From
 
 
Kada čovjeku iz ex-Yu spomenete „bitku za nezavisnost“, on će, ponosno, pomisliti na nezavisnot svoje države, svoje pokrajine, svog entiteta, svog distrikta, svog grada, uglavnom pomislit će na sve i svašta samo ne na nezavisnost sebe kao ljudskog bića. Riječ „nezavisnost“ kao da je ovdje rezervisana za razgovor na tom višem nivou, a ako je negdje poneki čovjek, a ima i takvih, nezavistan od te svoje nezavisne države, ili još bolje – od svoje nacije i njenih tlapnji, o čemu ovdje želim govoriti, za njega se koriste drugi izrazi, tipa: otpadnik, izdajnik, crna ovca, izrod, kopile i tome slično.
Već odavno mi se čini da taj izrod, sa margine na koju je otjeran, može da priča šta hoće, niko se neće posebno truditi da ga ućutka, može da tobože razotkriva društvene zablude koliko god mu drago, da galami da je car go, da učeno, uz pomoć brojne literature, govori o besmislenosti i nazadnosti nacionalizma, od njega očigledno slaba fajda, nacionalizam opstaje a nacionalista je, izgleda, sve više. E kad već tako ne ide, možda bi taj apatrid mogao pokušati da ujeda; umjesto što žonglira svojom učenošću, stojeći po strani i čudeći se nebuloznim konstrukcijama društva koje su sve veće, mogao bi svoj visoki intelektualni stil malo prilagoditi jeziku koji svi razumiju, tako što će početi da vrijeđa?
Nacija kao „incestuozna fiksacija“? Što da ne – ako se priča o Edipovom kompleksu iz sfere porodice pomjeri u sferu međuljudskih odnosa, onda s punim pravom mogu reći da živim u okruženju (u pitanju nije samo Bosna i Hercegovina, nego i šire, nadam se da ne moram napominjati) u kojem se incest postavlja na počasno mjesto i slavi kao vrhovna vrijednost.
Fromova priča počinje, naravno, od Frojda, s tim što From pokušava proširiti Frojdov Edipov kompleks: Seksualna žudnja prema članovima iste porodice nije suština incesta. Ta žudnja, u onoj mjeri u kojoj se nađe, samo je jedan od izraza mnogo dublje želje da se ostane dijete vezano uz zaštitničke likove, od kojih je majka prva i najutjecajnija.
Opća saglasnost o zabrani incesta, koja je bila i Frojdu jako zanimljiva, nije dovela do njegovog potpunog ukidanja. Naprotiv, grupe prema kojima se čovjek osjeća incestuozno vezan postaju sve veće.
Na šta ciljam jasno je ako se pažljivije pogledaju riječi „otadžbina“, „domovina“, ili već otrcana metafora „majka-zemlja“. Jezik je to

davno registrovao. Ali šta će nam to? Taj novi dom, novi otac i nova majka? Objašnjenje je jednostavno: prerezati pupčanu vrpcu, ne u fizičkom nego u psihološkom smislu, velik je izazov čovjekovom razvoju i njegov najteži zadatak. Najteži je zato što nas čeka tjeskoba odvojenosti i teret odgovornosti za vlastito djelovanje. Puno je lakše prepustiti se, ostati dijete, zaštićeni zametak u infantilnom raju svog doma.
S tim u vezi, From iznosi sljedeće tumačenje priče o edenskom vrtu: U mitu o vrtu u Edenu čovjekov život opisan je kao potpuna sigurnost. Njemu nedostaje znanje o dobru i zlu. Ljudska povijest počinje činom pobune čovjeka, što je u isto vrijeme i početak njegove slobode i razvitka njegovog uma.
U edenskim vrtovima nacija, najveće dostignuće i temeljna vrijednost čovjeka je nešto na šta čovjek uopće nije mogao utjecati – u okviru koje nacije će se roditi. Unutar tih vrtova nije moguće kritičko prosuđivanje. Ta karikatura od čovjeka nema potrebe da išta misli, tu je otac nacije. Ili ako vam je draže, majka nacije, ili majka-nacija, majka poput one u pjesmi Pink Flojda, ona koja će u tebe usaditi sve svoje strahove, pomoći ti da se ostvare sve tvoje noćne more i zajedno s tobom sagraditi zid. Neće ti dati da letiš, ali će ti možda dozvoliti da pjevaš. A kakve pjesme bi tada pjevao, ako sve u tebi mora biti u potpunom skladu s vrijednostima oko kojih se formirao taj vrt? Naslušali smo se takvih pjesama u godinama iza nas, ima dosta hitova na sve strane.
From na jednom mjestu direktno govori o nacionalizmu i rasizmu kao simptomima čovjekove nesposobnosti da doživi sebe i druge kao ljudska bića. Dakle ne samo druge, nego i

sebe. To je zaista karikatura, ali gorda karikatura, ponosna na svoju plitkost i jednostavnost: čovjek koji je dobrovoljno odustao od svoje pojedinačnosti, i koji se još diči time. Ali dobro, taj čovjek se donekle može i razumjeti. Možda i najveći ljudski strah je strah od sebe jednog i neponovljivog, kao strah od svog otiska prsta. Ali umjesto da se suoči s tim strahom, nacionalista ga pokušava razriješiti tako što će sebe poništiti, izjednačiti se sa svima koji su dio tog kolektiva. Treba, naravno, razumjeti i čovjekovu nesavladivu potrebu da negdje pripada. Ali pristati na to da ti nacionalna pripadnost bude ono što si ti prije svega, što je u definiciji nacionaliste, e to je vrijedno prezira. Banaliziram: ja sam, naprimjer, daleko ponosniji na svoju pripadnost navijačima Želje: ako ništa, to je bio čin moje volje, ponuđen mi je bio izbor, i ja sam se odlučio da ću navijati za Želju (neću valjda za Sarajevo); oko nacije nisam imao šta odlučivati jer me niko ništa nije pitao – rodio sam se tu, u toj porodici, dobio sam takvo ime, dio sam te i te loze, i gotova priča.
Kako formuliše From, razvitak čovječanstva je razvitak od incesta prema slobodi. Nacionalista, ako se tako stvari postave, još uvijek nije prešao fazu incesta, zapravo duboko je u njoj, a u razvoju čovjeka predstavlja primjer prethistorije tog razvoja. Koliko malo se usudio da koristi od svog potencijalnog kapaciteta, to skoro da nije čovjek: to je nešto iz čega bi nekad tek trebao postati čovjek, ili iz čega je već davno trebao postati, ali eto nije i neće.
Bilo bi lijepo završiti Fromovim poprilično optimističnim riječima: Samo će potpuno iskorjenjivanje incestuozne fiksacije omogućiti realizaciju bratstva među ljudima. Ali ne znam koliko se u to bratstvo više uopće može vjerovati. Nije mi, iskreno, ni bio cilj da propagiram ikakvo bratstvo; uostalom, mi na ovim prostorima smo jedno već imali, pa smo ga se uspješno riješili. Nije mi bio cilj ni da, još jednom u nizu, učeno kritikujem nacionalizam i nacionaliste. Bila mi je prije svega želja da nekog od njih uvrijedim. Optužiti nacionaliste da su nazadni, ništa novo, slaba korist i satisfakcija od toga; ali optužiti ih da pate od Edipovog kompleksa i da nisu prevladali incest – eh! – pa možda, ako ništa, nekome zbog takve formulacije bude bar malo neugodno

Pisano u Bosni i Hercegovini, 16 godina nakon rata


 BETON BR.114  DANAS, Utorak 16. avgust 2011.  
Piše: Aleksandar Pavlović
I LEPI GRADOVI LEPO GORE  
Ogled iz urbane geografije Notingema
 
 
Notingem je ovih dana izgledao kao pravi bliskoistočni ili, daleko bilo, balkanski grad. Razbijeni izlozi, bombe postavljene u dve policijske stanice, cirka sto ljudi uhapšeno od prekjuče, grad je prepun policije a rotaciona svetla svetle mi pod prozorom kao da sam u diskoteci, ili kao nekad u Beogradu. Nimalo džentlmenski sa njihove strane, moram reći. Ja dođoh ovde na privremeni doktorantski rad da se odmorim od takvih prizora, a ne da obnavljam gradivo. Što reče Saša Matić, neke ptice zaista nikad ne polete. No dobro, bar mi se prepiska sa prijateljima intenzivno obnavlja; svi bi da znaju šta je to trulo u državi Engleskoj, ko je ovde zli šerif od Šervuda, a ko dobri Robin Hud. E pa, dakle, uz uobičajeno podsećanje da je uvid očevica najnepouzdaniji oblik analize, evo mog skromnog priloga poznavanju lokalne flore i faune.

FAMA O BICIKLISTI
Notingem je, kao i svaki engleski grad, oštro podeljen na bolje i lošije četvrti, i znanje urbane geografije je od velikog, a u ovakve dane gotovo od životnog značaja. Ima delova grada koji su ozloglašeni kao stanište ‘šljakera što loču ko pesi’ (Johnny Štulić), žive od skromne socijalne skrbi i/ili sitnog kriminala, i četvrti koja su prikladna za srednju klasu kojoj, jelte, težimo. Tako, kada čujete da je bomba postavljena u policijsku stanicu Sent Ens (Saint Annes), to zvuči dakako alarmantno, ali ni izbliza dramatično kao sličan napad na postaju Kaning Srkus (Cunning Circus), u nešto boljem kraju. Pretpostavljam da je raja iz obližnjeg Ratforda (Radford) i Hajson Grina (Hyson Green) takođe želela da ostavi pečat i pokaže da nimalo ne zaostaje za Sentenovcima. Otprilike, kao kada Radovci (Blue Union) nastoje da naprave makar onoliko štete koliko i Grobari.
Lokalnom posmatraču, stoga, nedavne paljevine i ne izgledaju tako dramatične kakvim ih medijska halabuka čini, uz standardno preterivanje i montažu-atrakciju. Paljevine koje su privukle pažnju svetskih medija dogodile su se pretežno u ponedeljak i utorak. U subotu, međutim, u istom tom centru grada, grupa huligana na moje oči razlupala je u sred bela dana jedan pab u dobro organizovanom, efektnom šezdesetosekundnom naletu. Prolaznici su ih mlako propratili pogledom, i rutinski se vratili tekućim aktivnostima. Drugim rečima, ništa posebno; vikend, nogometni dan, kočnice malo popustile. Sledećeg dana, u

nedelju, dečica starosne dobi između sedam i trinaest godina gađala su me kamenjem dok sam biciklom prolazio kroz Lenton. Kamenje krupno, preciznost velika, rekao bih da redovno vežbaju. Biće od njih dobri artiljerci. Srpske snage suzdržano su reagovale na provokacije i nisu odgovarale na paljbu.

LIMIT PERIFERIJE
Hoću reći: razlike između prethodnih iliti „normalnih“ i tekućih ekscesa, dakako ima, ali je ona pre kvantitativna negoli kvalitativna. Gnev koji se ovih dana izliva na ulice Notingema i drugih gradova u Engleskoj postoji odavno, i dolazi pretežno od određenog društvenog sloja. Nije reč o ljubaznim, uglađenim engleskim džentlmenima koji, u spontanom izlivu gneva, zamenjuju kišobrane i polucilindre za kamenice i kapuljače. Ovo je društvo, kako se obično kaže, klasno. Ja preferiram izraz strukturirano. To će reći, socijalne pozicije i mogućnosti su fiksirane, a reprodukcija društvenih položaja sprovodi se sa zastrašujućom doslednošću. Srednja klasa vodiće svoj srednjeklasni život, japijevska deca
nastaviće japijevski posao, a vlasteličići će naslediti srednjovekovne posede. Deca iz boljeg kraja ići će u bolje škole, raditi bolje plaćene poslove; njihov govor, stil života, socijalni univerzum biće drugačiji. Klinac iz Lentona, dakle, uz svu svoju veštinu u rukovanju kamenim oružjem niskog dometa, možda će jednog dana postati kabulski Boško Buha ili tripolijski Sirogojno. Ali lentonski Pinki neće videti Tita, niti dobiti halu u prestonici. Svakako, njihovo će nezadovoljstvo povremeno prerastati u ispade, s vremena na vreme ponešto će se razbiti, zapaliti, opljačkati i slično. Sve je to nekako obuhvaćeno društvenim ugovorom, i sistem to uspešno podnosi i upija.
Ono što je, ipak, drugačije, jesu dimenzije nedavnog nasilja. I ranije su huligani razbijali izloge, ali grad nikada nije bio tako frontalno napadnut. Biće da nezadovoljstvo, samouverenost i drskost izgrednika eksponencijalno rastu sa ekonomskom krizom, koja iz vanrednog sve više prelazi u redovno stanje. Novo je, zatim, a to posebno uznemirava lokalnu zajednicu, što se učesnici u nemirima ne mogu jednostavno identifikovati sa dežurnim krivcima tj. šljakerima što loču ko pesi. Dramatično je učešće maloletnika, poput jedanaestogodišnje devojčice, bogataške dece, kao i zaposlenih tridesetogodišnjaka. Pitanje „zašto oni?“ tj. „deca iz dobrih kuća“, kojim se ponajviše bave lokalni, a bogami i nacionalni mediji ovih dana, čini mi se, maskira temeljnije pitanje – zašto ovo, mojim emigrantskim očima viđeno i dalje bogato društvo, uporno nastavlja da proizvodi milione gnevne dece iz „loših kuća“?
Da budem sasvim jasan, moj je stav da zajedljiva Ahmadinedžadova poruka britanskoj vladi da probleme rešava isključivo dijalogom u suštini zapravo ima više smisla od trenutne politike „Imperija uzvraća udarac“. Ok, policija je zaposela strateške tačke u gradu u rekordnom roku, ljudi koji su uhapšeni u utorak i sredu već u četvrtak su izvedeni pred sudije i osuđeni, radnje su mahom zastakljene već istog dana, a na njima osvanuli plakati „Business as Usual“. Sistem funkcioniše, posao ne sme da trpi. Ali krajnji domet te strategije jeste proterati nezadovoljne mase natrag na društvenu periferiju, u neprimetnost i nevidljivost. A to, bojim se, znači da će kada sledeći put odluče da rasteraju mrak oko sebe, to ponovo izvesti užarenim bakljama


 BETON BR.113  DANAS, Utorak 19. jul 2011.  
Piše: Snežana Čongradin
PROZAPADNI LIDER VELIKE SRBIJE  
 
„Mi ne verujemo dobrim namerama muslimana“, ovim rečima je predsednik Republike Srpske obeležio 11. jul 2011. godine, dan kada su oružane snage države na čijem je čelu počinile genocid nad osam hiljada srebreničkih muslimana. Taj rasistički govor, kakav je u rudimentarnom obliku mnogo pre njega lansirala bivša predsednica bosanskih Srba, Biljana Plavšić - izjavom da su „muslimani genetski kvaran materijal“ - ne smeta predsedniku Srbije da Dodiku danas ukazuje državnu i političku podršku, ispoljava naglašenu ideološku naklonost i javno utemeljuje jedno veliko, krajnje lično prijateljstvo.
Predsedniku Srbije ne smeta ni stav predsednika Republike Srpske o tamošnjem pravosudnom sistemu, unutar kojeg, takođe, pretežu elementi rasizma. „Neprihvatljivo je da nam sude sudije muslimani“, izjava je Dodikova od pre samo dve godine, a od koje se nikad nije distancirao.
Čak je prolećna rekonstrukcija Vlade Srbije obeležena prvom zajedničkom sednicom, skupa sa ministrima vlade entiteta BiH – kao da su ministri jedne vlade, a ne dve. Ubrzo nakon toga predsednik RS pokrenuo je u parlamentu izglasavanje odluke o raspisivanju referenduma – ne baš o nezavisnosti, ali o najelementarnijoj polugi svake centralne vlasti, pa bilo to i u krhkoj državi poput BiH – o pravosuđu. Ne samo da je reč o osnovnom segmentu društvenog uređenja, već je to grana vlasti koja bi trebalo da se bavi procesuiranjem ratnih zločina i ratnog profiterstva. Koliko je samo sitnih, ličnih, sebičnih interesa sabijeno u jednoj zajednici ljudi, još svežih učesnika krvavog rata, zločina i genocida! Ogromne su razmere tih sitnih, pojedinačnih interesa. Posledice su iste za sve - javne i sveprožimajuće, iako je interes koji se krije iza toga sasvim privatan i ličan.
Poruka koju dva predsednika takvim postupcima šalju regionu, Evropskoj uniji i široj međunarodnoj zajednici, odnosno građanima Srbije i građanima Republike Srpske, druga je strana njihove politike, usled koje im deklarativno proevropsko zalaganje deluje potpuno neuverljivo, a njihovo ponašanje ocenjuje se dvoličnim i licemernim. Srbija i RS igraju ključnu ulogu u održavanju napetosti i nebezbednosti u regionu, povlačeći poteze zbog kojih ih EU kažnjava, ili, kako njima više odgovara da javnost vidi - uslovljava nagrađivanjem. Time se neistinito predstavljaju sopstvenim građanima kao sila i faktor, umesto uloge koju su zapravo zauzeli prema međunarodnoj zajednici – izvor konflikta i zaostajanja.
Tako je Milorad Dodik, nakon posete i samo jednog razgovora sa Ketrin Ešton, visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost, odustao od referendumskih namera i bez velike buke povinovao se zahtevima evropskih čelnika. Neizvesno je, naravno, koliko će dugo trajati to Dodikovo povlačenje pred zahtevima EU - pre svega, ako se imaju u vidu njegove skorašnje rasističke

izjave o muslimanima i širenje govora mržnje čak i na dan kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici i sahranjuju posmrtni ostaci stradalih u masakru.
Takođe, ta neizvesnost u pogledu Dodikovih poteza poduprta je činjenicom da Boris Tadić i njegova stranka, u narednih nekoliki meseci očekuju status kandidata za članstvo u EU, koji bi im, kao najznačajniji predizborni adut, omogućio osvajanje još jednog mandata. Regionalna politika Srbije – odnos prema BiH i Kosovu, postaju ključni uslovi za korak ka EU a ispunjenje tih uslova - osnovna pretpostavka za ostanak na pozicijama vlasti. EU i Amerika neprestano pozivaju Borisa Tadića da podrži celovitost BiH i neutrališe secesionističke težnje RS, te izbriše iz osnova i svih temeljnih političkih postulata ideju Velike Srbije, u kojoj Srbi preko Drine postaju građani države Srba s ove strane Drine.

PUT DO NOVE STRATEGIJE
Oni žele podelu Bosne i Kosova. Ali, znaju da to nije realno. Da li takva pozicija implicira uverenje koje počiva na očekivanjima da će ta teritorijalna deljivost nekada biti ponovo realna, iako trenutno nije? Odnosno, da li je ideja u ovom trenutku nerealna upravo iz tog razloga što je ranije bila realna? A, ako je bila – to onda znači da može opet da bude. To je matrica kakvu je bilo moguće jasno uočiti u agresivnoj, ratnohuškačkoj politici Demokratske stranke Srbije i njenog lidera, bivšeg premijera Vojislava Koštunice. Razlika između ove dve stranke je blaga i počiva u činjenici da bi DSS čekao te bolje prilike za deljenje teritorije po etničkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, insistirajući na politici konflikta sa nepodeljinim i nezavisnim Kosovom, kao i celovitom BiH. Boris Tadić čeka prikladnije i bolje okolnosti za Srbe i njihovo regionalno povezivanje u jednu državu – a u međuvremenu govori neistinu i igra dvostruku		 ulogu (više nego očigledno) sve iz uverenja da kupuje vreme za Veliku Srbiju.
Evropskoj uniji se, s druge strane, preporučuje čvršća politika prema Srbiji i njenom lideru Borisu Tadiću, kako bi ceo region krenuo u demokratizaciju i saniranje posledica rata. Uskoro se mogu očekivati i zahtevi da predsednik Srbije poseti Prištinu. Prazna forma tog događanja u uslovljavanju okreće se, međutim, u svoju suprotnost. Tadić će tako otići u Srebrenicu na petnaestogodišnjicu genocida, nakon što je izdilovao da se u tekstu srpske skupštinske deklaracije ne nađe pojam genocid, već zločin. Zbog čega je predsednik procenio da je u interesu građana Srbije iskrivljena slika o genocidu koji je, ipak, neko drugi počinio u njihovo ime, nije baš najjasnije. Takođe, nije jasno zbog čega je u interesu građana Srbije da se takvim odnosom rugaju žrtvama.
„Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak... Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljenom. Čak ni u svom ustavu“, isticao je akademik Ljubomir Tadić 1996. godine. Akademik SANU je apelovao i na potrebu da se Republika Srpska „spasi“: „A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi NATO-vci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju.“
„Kohabitacija predsednika i premijera Srbije (Borisa Tadića i Vojislava Koštunice) mora biti nastavljena, pre svega zbog Kosova i Metohije, a stranačke stvari moraju biti stavljene u stranu u interesu države i njenog opstanka. Boris Tadić i Vojislav Kostunica već su nastavili saradnju organizovavši pregovarački tim, jer se država ne sme zanemariti i dovoditi u pitanje zbog stranačkih sporova. Njihova saradnja biće nastavljena kroz sva pitanja koja su otvorena pred Srbijom“, rekao je akademik Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije, 2006. godine.
Da nema neodoljivih sličnosti između političke stvarnosti i misli Ljubomira Tadića, ne bi, naravno, imalo smisla upućivati na oca, kada je reč o postupcima sina.
Sličnost se pokazuje i u dokumetovanom ideološkom profilu aktuelne državne politike i one koja je bila načeta krvavim sukobima, a pre toga, Memorandumom iz 1986. Naime, od kada je, u martu ove godine, usvojena Strategija Vlade Srbije o očuvanju i jačanju odnosa matične države i Srba u regionu, u poređenju proklamovanih ciljeva, u čijem ispunjenju ovdašnji dokument daje najznačajnije mesto Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uviđa se posebno potreba za relativizacijom zločina, te ušuškavanjem tragedije u lažno istorijsko predstavljanje


 BETON BR.110  DANAS, Utorak 19. april 2011.  
Piše: Miloš Živanović
KULTURA POBUNE  
 
Socijalna tematika, očito je, nema kvalitet inicijalne kapisle, ne pokreće masu, bar ne dok je demagozi ne propuste kroz mašinu, ili dok se ne umota u neku primamljiviju oblandu – nekakav „nacionalni interes“. Sama za sebe, nije legitimna motivacija. Strah i Glad, ta dva gladijatora iz Šišmiš-mitologije Kenjigrada, kao da su u stalnoj ravnoteži, Glad večito očekuje pomoć ne bi li se pokrenula na akciju. Nijedan socijalno motivisani protest ne može ni da primiriše intenzitetu iracionalnih provala iz rezervoara nacionalnih energija, za odbranu Kosova, za odbranu haških optuženika, za uništenje homoseksualaca itd. (Jedino što mi pada na pamet je individualni čin odsecanja prsta i pretnja tog čoveka da će prst i pojesti, pošto nema šta drugo.) Protest rudara u Beogradu svede se na govoranciju i zbir pojedinačnih tužnih priča koje mediji usput prenesu ili ne prenesu, a protest rudara u Varšavi znači blokadu grada, vanredno stanje i omanji rat na ulicama – jer tako se rudari bore za svoja prava, jer to se dešava kad vlast tera šegu sa rudarima. „Ne šalju se dvaput tenkovi na radnike.“ Rudari, dakle, svakako nisu grupacija koju ova država uzima za ozbiljno. Tu prazninu ispunila je drugačija skupina – „navijači“, nosioci političkih promena i stremljenja, udarna pesnica vere, nacije, službe, stranke, ideje, tihe većine nezainteresovanih i neopredeljenih; odnosno manje ili više organizovane grupe bezumnika i kriminalaca koje deluju po nekom zadatom političkom planu. A politički plan se bar u osnovnim crtama po pravilu poklapa sa planom atentatora na premijera.

BEOGRAD PROTESTIMA NE VERUJE
Verovatno je to razlog za izostanak značajnijeg odjeka veličanstvenog talasa arapskih revolucija, odjeka koji bi se mogao očekivati kad uzmemo u obzir da nas mutirani lokalni korporativni duh vuče za nos a siromaštvo nam se drsko izbuljilo u lice poput logoraški žgoljavog i neprijatno prljavog siročeta na ulici. Tlo na kome bi se takav odjek artikulisao sistematski je uništeno, preorano i zasoljeno. I sada niz to pusto polje mogu da odjekuju samo bedno naricanje i zapevanje ispod barjaka. Šta se nas tiče Tunis, tamo žive muslimani. A pukovnik Gadafi nam je brat od pamtiveka, bio naš ministar tamo da ga moli da ne prizna Kosovo. Lunatik je verovatno tražio mišljenje od svog belog konja.
U susedstvu vri već odavno. Protesti u Zagrebu svakako su neartikulisani, ili nedovoljno artikulisani, ali napor nekih itekako artikulisanih ljudi da im daju smisao i cilj (osim obaranja vlade) je očigledan. To što je na trenutak izgledalo kao desničarsko blebetanje kao da prerasta u nešto mnogo značajnije i šire. Teško je reći u šta konkretno, ali posle briljantnog studentskog otpora koji se sada postavlja kao fon za kapiranje šireg „građanskog“ delovanja, gotovo da je moguće iščitati taj strahotni i nemogući zahtev: Tražimo novi društveni ugovor. Jer jedino što se sa sigurnošću može reći, ovaj stari više ne drži vodu.

POLITIKA ZABORAVA
 U Beogradu se stvar svela na legendarni stiropor. Nemoć vlasti, koja je u ovom trenutku zaista pre svega nemoć – jer država je fakat u bankrotu, a tek onda nedostatak političke volje, partokratija..., dakle miris takve nemoći ponovo je na ono pusto polje izvukao ponižene i uvređene da nariču i zapevaju pod barjacima, pred svojim malim stranačkim demagozima. 		Naprednjaci-narodnjaci se sakupiše, blokiraše grad, e da bi spašavali Srbiju od Demokrata. Igrarije ludog i zbunjenog, igrarije bez granica, a erotske. Moguće ih je izvoditi zahvaljujući tome što ne postoji pamćenje, između ostalog. Obespravljenoj masi nezadovoljnika obraćali su se karakteri iz ešalona „Otpad devedesetih“. Drugorazredne kreature što gmižu drito iz mraka miloševićevskog vremena i projekta, u kome su manje-više kreativno učestvovali, sada bi da trasiraju budućnost. Dakle politički talog Balkana, da parafraziramo Ideologa, konspiratora, onoga koji je inspirisao inspiratora. Koštunica se nije oglasio, valjda se pokrio ušima i akademičarskim potpisima, ne bi li ga nekako zaobišla gorka čaša svedočenja. Treba polako ponavljati ta imena govornika na skupu pravednika glasačkog tela, jedno za drugim, puštati da zvone u svesti, da prizovu one nekadašnje mantre mraka: Nikolić, Vučić, Karić, Vulin... Svi prepodobni, ko na ikonama. Suviše velika gustina mučeništva po metru kvadratnom, to ne može da se izdrži dugo. A cilj svekolikog mučeništva? Pa, kad se podvuče crta, ispada da je taj cilj zapravo pomeranje izbora za nekih mesec dana, ili tako nešto. Hm. Što će reći, to je prvi predizborni skup, što u kombinaciji sa mučeništvom tako bljutavo podseća na fašističke gadosti u Nemačkoj i Adolfovo stradanje za Nemačku posle neuspelog pokušaja puča. Obrniokreni, ne umeju da se odlepe od Adolfa.
Eto, oni takvi opet nešto mantraju. I mašu stiroporom, klovnovi prljavih ruku. A to im je omogućeno tako što je vlast na koju su tim stiroporom krenuli onemogućila kulturu sećanja, odabrala druge prioritete, efikasno se lustrirala od đinđićevskog nasleđa, baš kao što se očistila i od njegovih najbližih saradnika. Ostalo je samo to stremljenje ka liberalnom kapitalizmu, pošto je ranih dvehiljaditih bilo teško zamisliti drugačiji tip prozapadnih vrednosti prema kojima treba okrenuti zemlju. A i od tog stremljenja je malo šta ostalo, sem velikih bilborda koji sugerišu sreću, oglasnog prostora kojim se manipuliše, ispraznih projekcija bolje budućnosti i potemkinovog slobodnog tržišta iza kog rastu debeli monopoli. No, to bure svakako više neće držati vodu ni tamo gde je napravljeno, a tek ne tamo gde je neuspešno kopirano, na tim teritorijama koje se igraju nezavisnosti a traju kao mešavina kolonije i protektorata, čekaju da ih konačno proguta naredna nadnacionalna zajednica. Zahtev za uspostavljanje drugačijeg ekonomskog poretka stiže sa ruba civilizacije dok centri sveta zbunjeno traže prigodna reagovanja, sa belina na mapi, sa oboda Evrope i Evropske unije, ali ne i iz Beograda.

KULTURA SEĆANJA
U „Balkanskom Njujorku“ i dalje caruje snobizam siromaha koji kaže da je blam oduševljavati se bilo čime i pokazivati entuzijazam za bilo šta, isti onaj snobizam koji ne vidi glad i nepopravljivu bedu tek koji kilometar južno i koji nije znao ništa o čudnim prostorima i dešavanjima preko daleke reke Drine.
Od konkretne severne Afrike, preko neartikulisanog Zagreba i tužnog beogradskog stiropora, stižemo do ključnog pitanja: može li postojati „kultura pobune“ bez „kulture sećanja“? Kako se možemo baviti prevrednovanjem ekonomskog poretka na kome počiva svet, ako nismo obavili denacifikaciju? Najsvežiji protesti u susedstvu su, nažalost, veoma jasno artikulisani. Mučenik „Domovinskog rata“ je 		osuđen u Hagu. I šta ćemo sada? A nepravedni kapitalizam i novi društveni ugovor? To učesnike protesta nije naročito interesovalo. Kao ni gradonačelnika Splita. Gledano iz Beograda, ti učesnici neodoljivo podsećaju na onu grupaciju ljudi izbijenih iz pameti koji su pokušavali da spreče hapšenje Slobodana Miloševića. Jedan čovek reče za TV dnevnik, parafraziram, da je to što su Tadić i Josipović uradili bezveze, da se mora znati ko su zločinci a ko žrtve i da se svi Srbi moraju ispričati za zločine. Jedan deo tog iskaza je svakako neupitan: Mora se znati ko su zločinci a ko žrtve. O ostalom se da raspravljati. Ali taj iskaz je i simptomatičan, jer „žrtva“ je prokleta uloga, ima tendenciju da napravi petlju, verujte kad vam Srbi kažu. Motiv žrtve, odnosno ugroženosti je centralna tačka, još od Memoranduma SANU, epicentar užasa koji je usledio, i opravdanje za sve – da nas niste ugrozili, mi nikad ne bi to tako. A Tadić i Josipović, pa ono jeste nekako bezveze bilo, jer bi čovek očekivao da predsednici znaju da je kontekstualizacija ratnog zločina po definiciji loša, dakle vezane posete nisu preporučljive. Mogao je naš čovek dva puta putovati, nije to tako daleko. Pa da se prilikom svake posete obojica potpuno koncentrišu samo na jedno mesto zločina, a ne ovako polovično... (Onda bi i ozloglašeni tekst Ivane Simić Bodrožić kritičarima valjda nešto drugačije izgledao.) To nekako liči na onog nesretnog katoličkog sveštenika koji je konačno ušao u Jasenovac, ali samo do pola... Pa zašto do pola, oče?! Pahomije ide do kraja. Ili kad muslimanski sveštenik u svečanom govoru na Blajburškom polju uporedi žrtve u Srebrenici i žrtve u Blajburgu... Nekako ostaje nedorečeno, kao da uvek fali još koja reč, konkretna, vrlo konkretna, mnogo tvrđa i neudobnija od stiropora. Možda bi sledeća akcija u sklopu protesta u susedstvu dala neke obećavajuće rezultate: anonimni učesnici povorke kroz razglas čitaju Pjesme iz Lore, na više strateški raspoređenih punktova, u gradu Splitu. Izvolite, slušamo vas pažljivo. Pjesme iz Lore dobre su za more.

UČENJE SOLIDARNOSTI
Moglo bi se reći da ideja građanskog protesta počiva na pojmu solidarnosti. To je nepobedivi kohezioni faktor, kako su lepo demonstrirali studenti u Hrvatskoj. Suština je: odazovi se kad čuješ doboš, ne ostavljaj me samog pred ledenom državnom nemani, preuzmi odgovornost, ovo se tiče svih nas. Međutim, kako će se solidarnost ostvariti u tako šarolikim pobunama kakve su sada aktuelne? Studenti će se snaći, ali šta ćemo sa veteranima, braniteljima, invalidima, pacifistima, partizanima, četnicima, neonacistima, domaćinima, rojalistima, homofobima, navijačima različitih klubova? Svi su jednaki i svi imaju isto pravo da se pobune? Neki zato što je rat započet, a neki zato što je rat izgubljen? Do solidarnosti se ipak teško stiže, potrebne su pripremne radnje. Saobraćaj u Beogradu su, pored svih ostali faktora, jedno vreme blokirali i ratni veterani, koji su tražili da im država isplati dnevnice za sve dane koje su proveli u uniformi (imali su uniforme i dok su protestovali, ne znam je li i to ulazilo u zahteve). Bili su veoma uporni u svojim nastojanjima, podigli su šator u parku, što bi se reklo – došli su da ostanu. Koliko mi je poznato, samo im je jedan novinar, Bojan Tončić, u lice postavio ključno pitanje: A zašto se nisi pobunio kada te je država poslala u rat?
Plasirali smo se za večnost, svaka briga je nepotrebna


 BETON BR.107  DANAS, Utorak 18. januar 2011.  
Piše: Đerđ Serbhorvat
SRPSKI NEOKAPITALISTIČKI
AJVAR U BUDIMPEŠTI		  
 
Nema još ni godinu dana otkako je u Budimpešti otvorena ćevabdžinica. Nagrnuli smo tamo i mi, emigranti koji nostalgišemo za ukusima iz otadžbine. Odličan kvalitet garantuju srpski kuvari, jedan od njih stigao je direktno iz Leskovca. U početku sam mu još i ja pomagao prevodeći, jer su konobarice Mađarice. Kasnije sam imao priliku da primetim da kuvari i konobari (ima ih poprilično jer radnja radi non-stop) među sobom komuniciraju na engleskom, pokušavajući da tačnije razumeju jedni druge. Pored brojeva jedva da koriste desetak reči.
Razumem ja da je engleski lingua franca poslovnog sveta. Ali primetio sam da se kuvari ne menjaju, dok je u krugovima konobarica velika fluktuacija, a ipak se naši srpski sunarodnici ne trude da nauče ni nekoliko mađarskih reči. Tako uvek iznova počinje natucanje jezika sa mađarskim pomoćnicima, koji naravno ne razumeju reč engleskog. A nekada je prvi zadatak trgovaca, emigrantskih preduzetnika bio taj da nauče dati jezik, čak i kada se radilo o najzamršenijem dijalektu.
Međutim, srpski kuvari još uvek rade balkanskim tempom, istina vlasnik ćevabdžinice čiji se naziv vezuje za Montenegro, bolje se razume u to: nakon što je posao krenuo, ne samo što je proširio prostorije već je i cene podigao (otprilike duplo u odnosu na ćevabdžinicu sličnog ranga u Novom Sadu). Čak se i ajvar posebno naplaćuje – jedna kašičica je 50 forinti, to jest oko 20 dinara.
Dok podređeni pokušavaju da se sporazumeju, crnogorski preduzetnik se već ponaša onako kako to čini i promućurni Mađar: ukoliko posao ide, bolje je što pre skinuti kajmak, ko zna šta će tu još biti. Zbog toga što se Mađarska zaglavila između Istoka i Zapada, bez obzira na to što je već sedmu godinu član Evropske Unije. Pisci, intelektualci, političari, stručnjaci iz oblasti društvenih nauka, već vekovima se raspravljaju oko toga da li država više pripada Zapadu ili Istoku, ili je nekakav entitet koji stoji potpuno odvojen, koji ide nekim „trećim putem“, možda nekakva država-skela, koja upravo spaja te dve strane. Pitanje je koji sistem vrednosti je blizak njenoj „duši“? Da li je sposobna da kao punopravni član Evropske Unije zapadna pravila ne samo izdeklamuje, već da ih i ispoštuje, odnosno da li mađarski narod ipak zahteva vođu sa čvrstom rukom, sigurno upravljanje, staranje, i iako zahteva demokratiju i tržišnu ekonomiju, neka to ipak bude onako kako je u Rusiji, to jest na Istoku? Nije slučajno što sada svako malo predsednika vlade Viktora Orbana porede sa Putinom. (Mada u ovome nema mnogo smisla.)
Mađarska je preuzela šestomesečno rotirajuće predsedavanje Evropskom Unijom, dakle prikladno je da svako bude evropskiji čak i od Evropljana. Rečju, parola ne nedostaje, svako se zaklinje u evropske vrednosti. Istovremeno, primećujem da je sve jače neprijateljstvo prema Zapadu, odnosno jednoj njegovoj specijalnoj podvrsti. Mađari su između 1945. i 1990. psovali Ruse okupatore, Azijate, i baš je Orban bio taj koji je prvi zahtevao povlačenje sovjetske vojske 1989. Vlada se sada
   
suprotstavlja MMF-u i drugim zapadnim finansijskim institucijama, može se reći da zahteva njihovo povlačenje. Neće njima niko ni iz Brisela ni iz Vašingtona ni bilo odakle govoriti šta da rade. Razrezali su specijalne poreze, primorali sve da se iz privatnih penzionih fondova vrate u državni penzioni sistem i tako dalje. Ima samo jedna začkoljica: mađarska ekonomija i finansijski sektor u osnovi zavise od nemačke ekonomije, a stanovništvo, odnosno jezgro glasača (koje je Orbanovom Fidesu omogućilo dvotrećinsku većinu) u naprasnoj uzrujanosti sada bi najviše volelo da se svako prljavo zapadno finansijsko ili drugo preduzeće tera iz zemlje, jer profit uvek nose sa sobom i ne brinu o narodu! Na šta liči to da jedan preduzetnik zadrži profit za sebe! Je l’ se sme to?
Dobro da neće da najure najveće fabrike, kompanije (kao na pr. Audi ili T-com,) strane banke, ili derikože naroda, globalne lance prodavnica – pa da sutradan otrežnjeni primete kako nema gde da se radi, nema gde da se kupi jeftin parizer (kao 1999. u Bačkoj, kada su u pojedinim selima pijane anti-NATO patriote polupale sve prozore na albanskim pekarama, pa se posle mamurni čudili kako nigde nema ‘leba). Posebno je smešno to što danas Rusiji najviše namiguje ekstremna desnica, koja je ranije uzroke svih nevolja videla u ruskom komunizmu.
Obožavanje nezavisnosti simpatično je do određenog stepena, ali nakon nekog vremena ovakva politička kultura ima svoju cenu i, pored drugih stvari, može prerasti u megalomaniju (vidi: Ištvan Bibo: Beda malih istočnoevropskih država). Odbijanje svega, kačenje sa svima, ima istorijsku tradiciju u Mađarskoj. Kuručka tradicija živi do danas: oni su bili (bivši) mađarski vojnici, pobunjenici i njihovi jataci, koji su se borili protiv Habzburga u 17. i 18. veku. Radije su se skrivali nego da pokušaju da se s bilo kime sporazumeju, radije su pustili da im protivnik sekirom razbije glavu nego da priznaju da je u pravu. I danas živi ova tvrdoglavost, koja je karakteristično povezana sa protestantskom (a ne katoličkom) tradicijom. (Ova verska podela ima značaja unutar mađarske konzervativno-		 desničarske političke elite, ali nije presudna.) Ali šta se u 21. veku može postići tim „kurucovanjem“? Pa, ne mnogo. Kuruci su svojevremeno pokušali da stupe u savez prvo sa Turcima a potom sa Francuzima (kao da su se graničili sa njima), a danas državni sekretar zadužen za kulturu – koji je inače bio izbeglica iz Transilvanje to jest Rumunije – traži poreklo i srodnike Mađara, dakle i buduće saveznike, negde u Kini.
Pohvalno je što su danas srpska i mađarska vlada u tako dobrim odnosima kakvi do sada nisu viđeni, kao i to da Mađarska čak snažno podržava priključivanje Hrvatske Evropskoj Uniji. Te dobre odnose opeva i hrvatska i srpska štampa. Nesumnjivo, zarad regionalne stabilnosti, to je odllična stvar. Konačno, ove narode ne povezuju kalašnjikovi. Korak napred je i to što je formirana srpsko-mađarska mešovita komisija istoričara koja će ispitati zločine počinjene u Vojvodini tokom 1944/45. I konačno može da se okonča rat brojkama oko toga koliko Mađara su pogubili partizani, odnosno lokalni Srbi, želeći da se osvete za Novosadsku raciju iz 1942.
Naglašavam, to je sve pozitivno. Ali s druge strane, isterivanje ovih pitanja na čistac nakon 65 godina još nije dovoljno Srbiji, jer ima još sličnih neraščišćenih pitanja, sve do slučaja hladnjača. I uzalud Mađarska obećava sve Srbiji (i Hrvatskoj), ne vredi to mnogo kod velikih moćnika Evropske Unije. Štaviše, ništa. A naročito sada, kada zbog zakona o medijima u Budimpeštu svakoga dana pristižu oštre kritike iz Berlina, Pariza, Brisela. Ukoliko Srbija zaista želi da se umiri, onda ne bi škodilo da se formira i jedna srpskonemačka komisija istoričara, koja bi ispitala šta se dogodilo 1944. sa vojvođanskim Nemcima, koje još uvek pritiska kolektivna krivica.
Blef je, dakle, u tome kako se i šta govori u Budimpešti, a da u Srbiji u to poveruju. A Berlin ume da nagradi gestove, ukoliko želi, a ima i moć da to učini. Onako kako bih i ja nagrađivao, to jest više išao u ćevabdžinicu, kada mi ne bi posebno naplaćivali ajvar, pošto misle da ovde i onako niko ne zna kakav je običaj u Srbiji
Prevela s mađarskog Sandra Buljanović