Beton br.60
Utorak 09. decembar 2008.
Piše: Saša Ćirić

Želudac humanosti

Vladimir Arsenijević: Predator,

Samizdat B92, 2008

Postojala je opasnost da bude zapamćen kao pisac jedne knjige, koju je dalekovido finansirala njegova tašta; kao najmlađi i najmanje sporan dobitnik najznačajnije domaće nagrade kada su se sa brvna žirija sunovratila dva velikana, jedan klasik ovenčan cvetom tikve i jedan pročetnički luft-pisac. Postojala je opasnost da u Londonu orošen kapljicama parfema postane Džejmi Oliver pre Džejmija Olivera; da u uličnim prizorima Siudad Meksika neprimetno sraste sa „šetačima, čistačima ulica, policijom, uličnim prodavcima koji nikada ne zatvaraju štandove, transeksualcima, kurvama, prevarantima“ ili da sa pank bendom „The Arm Strings“ bude trajno angažovan u klubovima Ex-Teresa i Lulu. Mogao je da postane počasni građanin svih ex-Yu država, kao jedini poznat i čitan uz estradno-medijske vedete i pesnike na etničkom splavu Meduza ili profi-promoter NVO aktivizma u zemlji gde se borba za vrednosti građanskog društva doživljava kao uvezeno pomodarstvo ili (antiratno) profiterstvo. Mogao je da se posveti samo izdavanju i promovisanju knjiga vrsnih regionalnih autora, seksualnih manjina, degenerika koje su nacisti tretirali farenhajtima, a mogao je da bude tek turistički vodič, svetski putnik, hroničar bombardovanja, novelista-grafičar, kolumnista Politike. Od svega, postao je autor još jedne prozne knjige.

 

MESOŽDERSKO KLUPKO

„Sedam poglavlja zajedničke povesti“ u Arsenijevićevom Predatoru rađaju zapitanost: zbirka pripovesti, novelistički ciklus, roman; šta je knjiga koju čitamo? Od svega ponešto. Poglavlja su odelite celine koje teško funkcionišu potpuno samostalno; tek ulančana otkrivaju motivacioni mehanizam radnje ili dopunjuju biografske lakune likova. Niti pojedinačnih sudbina ostaće neupredene - kratkotrajni kontakti, obnovljena poznanstva, slučajni susreti i nesigurna sećanja čine okvir neukorenjenih egzistencija koje promiču ispred nas s jednog meridijana na drugi. Upravo spoj ravnodušnosti sveta u kome su likovi prepušteni sami sebi i disperzivne naracije koja ostavlja dovoljno praznine između pojedinačnih života, dopušta da zaključimo kako se roman osipa iako priče teže jedna drugoj. Što nije nedostatak Predatora. Naprotiv.
Savremena srpska književnost doima se neizlečivo provincijalnom: i pisci slabo putuju, prošlost mami jurodive i mitomane, proza kaska za publicistikom u katarktičkom razotkrivanju traumatičnog i u obračunu sa ur-fašizmom. Predator iskoračuje i u imaginarne prostore srpske literature uvodi Kurdistan, repetirajući povlašćeni areal egzila i teme emigracije i narkomanije. Na bezbednoj udaljenosti, u pozadini Arsenijevićeve naracije stoji model avanturističkog romana kod koga je geografski i kulturni prostor pripovedanja neutralan, irelevantan i lako zamenjiv dekor. Ipak, dinamika radnje jeste skriveni motor ove knjige. Brzi kadrovi zločina na Kosovu, emigrantskog kampusa u Danskoj, levičarskih protesta u Berlinu, masovnog iračkog terora nad Kurdima, raskida veze i rastanka ljubavnika u Engleskoj, smrti narkomana u Barseloni predstavljaju apartne kompulzije sveta koje u našoj recepciji izazivaju mučninu: nasilje i zločini sastavni su deo svakodnevice, štaviše, oni su njen tamni krvotok i genetska mapa. Žrtve su slučajne ili dobrovoljne: gine se pod točkovima automobila organa reda ili za smotuljak novčanica. Staviti sebe, svoje telo, svoje meso na pladanj rudimentarne gladi ne označava perverzni trijumf animalnog; to je momenat ekstaze banalnosti, banalnosti koja oslobađa. Po pravilu, kao kod Kafkine porodice na kraju „Preobražaja“, vitalnost onog čiji će želudac intimno upoznati tela trojice ljudi rezultiraće iskorakom ka ozdravljenju. Iako u sudbini Oahu Džima, popularnog televizijskog voditelja, dobrovoljne žrtve Nihil Muse Baksija, možemo lako iščitati svojevrsnu kulturološku ironiju - čovek iz zemlje izobilja i svetske hegemonije biće doslovno pojeden od predstavnika Trećeg sveta, degradiranog, obespravljenog i gladnog.

 

O STEREOTIPIMA, ’LADNOM PEČENJU I MALICIOZNIM IGNORANTIMA

„Kada bi ova knjiga imala ukus“, pita novi kulinarski dodatak Blica, „osetila bi se kao mnogim aromama fino začinjeno pečenje koje se prebrzo ohladilo“, odgovara Mladen Vesković, činovnik u Ministarstvu kulture, grobar edicije „Albatros“ i, u slobodno vreme, kritičar, književni. Roman koji minuciozno i živopisno tretira kanibalizam, u kome se ljudsko telo „prvo seče, secka, melje, lupa, zatim marinira, začinjava, špikuje, podvezuje, panira, onda kuva, prži, peče, gratinira, pa garnira, preliva, poslužuje i - konačno - jede, jede, jede, jede, jede“ (236), kritičara asocira na fino začinjeno ali prebrzo ohlađeno pečenje. Fascinantno. Da se kojim slučajem za mišljenje pita kanibal Nihil Musa Baksi, čiju je enigmu nemoguće svesti na običajni milje porekla ili veroispovesti, ali ni na nihilizam (Kruno Lokotar) ili na čudovišni potencijal razornog u nama (Vlada Arsenić), dakle, čija enigma ostaje očuvana uprkos ovim izrazima humanističke zastrašenosti, on bi se možda saglasio sa olfaktivnom asocijacijom kritičara Blica. Ali, dodao bi da je sklon pečenju tek kad ima vremena da ga pripremi, neuznemireno posvećen ispunjavanju ambisa svoje gladi. Inače preferira sirovo (meso), konzumirajući ga halapljivo i kao u nekom magnovenju. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu M. Vesković je obnarodovao finansijsku podršku Ministarstva, između ostalog i „konstruktivnoj kritici“ (!). Iako u afirmativnom maniru pokajnički sadim svoj cvetni antiCement, neću se prijaviti na konkurs(?) Ministarstva za konstruktivnu kritiku. Ko zna, možda molioce-namernike po holovima i kabinetima Ministarstva služe „mnogim aromama fino začinjenim pečenjem“ (toplim, ne vrelim, taman da se topi u ustima), ali treba vazda imati na umu basnu o lavljoj pećini: mnogi putevi vode do Ministarstva, a nijedan van.
I još malo od istog degustatora. Mladen V. u svojoj kritici dodaje da je knjiga Predator, kao i prethodne Arsenijevićeve knjige, „previše politički korektna, to jest puna standardnih CNN pogleda na svet“; da „ulazi u idejni kliše“ dok su likovi lažni buntovnici, „navodno se konfrontiraju sa vladajućim zapadnim sistemom vrednosti, a zapravo baštine njegove vrednosti“. Dakle, ovako, da popišemo zbitija u Predatoru: jedan Amerikanac se svojom voljom prijavljuje da bude pojeden, jedan Kurd postaje kanibal, jednog Albanca sa Kosova u Berlinu usmrti automobil nemačke policije, u Danskoj jedan bosanski narkoman maltretira jednog a ubije drugog narkomana iz Srbije, jedan kosovski pesnik na tribini u Berlinu stiče simpatije nastupajući pomalo kao maneken-žrtva a potom provodi noć sa srpskom pesnikinjom sklonoj alkoholizmu, jedna danska lezbijka dobija sidu, jedna beogradska emigrantkinja posle višegodišnje veze ostavlja svog partnera u Engleskoj i vraća se u domaju... Kao što vidite, sve CNN headline do headline-a, sa potpisom Kristijane Amanpur. Zašto se jedan kritičar, koji inače po pravilu piše pohvalno i neinventivno, odvažio da sa nama podeli svoju malicioznost - ne znamo. Ono što znamo jeste da u ime Ministarstva kulture predstavlja našu zemlju na sajmovima knjiga od Toronta i Čikaga do Frankfurta i Sofije. Ne znamo da li se na našem štandu na ovogodišnjem Frankfurtskom sajmu služilo pečenje, ali da se naš poslenik i kritičar nije vrnuo doma inficiran „vladajućim zapadnim sistemom vrednosti“, u to, kao što vidimo, ne treba nimalo sumnjati.

 

JOŠ MALO TOCILA ZA OŠTRAČA NOŽEVA

Arsenijevićev problem jeste što je on autor koji se još uvek traži u literaturi. Žongliranje beogradskim argoom ili korišćenje drugog lica jednine u naraciji; sklonost da detaljno, brendolatrijski opiše kako je odeven njegov junak; da dočara doživljajni svet gledalaca koji se po prvi put preko video rekordera susreću sa filmskom iluzijom; jednosmerna epistolarna forma: ćerka obolele od AIDS-a piše ocu koji ne odgovara; humoreskna priviđenja Bogorodice, čiji lik je odštampan na kesi koja lebdi kao balon, sve su to izrazi autorske graditeljske pasije, ponegde bez željenog efekta ili pripovedne svrhe.
Prva dva dela polilogije Cloaca Maxima behu deo privatnog i ličnog narativa o propadanju i „mrcvarenju“ života u Srbiji 90-ih, meksički ratni dnevnik - dokumentarno svedočanstvo i odbrana od stvarnosti, Išmail - kolektivna stilska vežba i intermedijalni pokus. Knjigom Predator Vladimir Arsenijević je napravio iskorak iz intimnog i konceptualnog ka fikciji kao konstrukciji referencijalnog. Time je preskočio zloduh kobi autora koji obećava i preporučio se kao pisac od koga se nešto ozbiljno može očekivati.

Flower Power

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.