Ovo je dobra postmoderna, nenametljiva. Da li je to važno, taj poetički žig? Jeste, (još) uvek. Postmoderna je kod nas kompromitovana svojom apolitičnošću i, još više, rutinom zamornog pisanja i predvidljivošću miksture prosedea, ali, ni iz daleka, Sorokin je živi dokaz, nije iscrpljena ni uhodanom repeticijom oglodana do banalnosti.

                                                                               Vladimir Sorokin (nije M. Bazdulj)

Pastiš, pisati kao da je druga polovina 19. veka. Puka imitacija ili metafora o nepomičnosti ruske istorije? Ni jedno ni drugo, mada drugo deluje zavodljivo. Ipak, važno za Sorokinovu novelu jeste suptilno ukrštanje savremenog i istorijskog, realizma i bajkolike fantastike. Pripovedanje se odvija kao da je reč o 19. veku, dakle, koristi pripovedne konvencije i motive realističke proze (opis i selekcija likova, prisustvo sveznajućeg naratora, nepregledni krajolik prirode izručen na nemilost snežne prirodne nepogode, izlivi panteističkog entuzijazma i antropoloških refleksija, opreka inteligencija – tzv. prost narod...). Tek pojedine informativne natuknice razbijaju imitativnu iluziju ili iluziju pastiša: ukućani kod mlinara „gledaju u radio“ (TV prijemnik koji hvata svega tri kanala), na zidu visi uz lovačku pušku i kalašnjikov... 

Opet, od samog početka, Sorokin je upregao i nakalemio pripovedne matrice dva žanra – naracije putovanja ili putopisne proze i žanra horora. Povod za pokušaj lekara Garina da se domogne gradića Dolgo jeste pojava neobične epidemije crne smrti, donete iz Bolivije, koja ljude pretvara u krvoločne zombije, sposobne da prežive veliku hladnoću, čak da kopaju tunele ispod zemlje poput krtica i tako napadaju žive. Samo putovanje se odvija ujednačenom dinamikom: smenom epizoda spolja – unutra; na otvorenom, pod dejstvom mećave i negostoljubive prirode i uz pauze za odmor ili popravku samohoda, kada lekar i njegov unajmljeni vozar Kozma, zvani Kašljucko, sreću atipične ili sasvim bajkolike likove i borave kod njih. I sam Kozma po nečemu pripada svetu bajke: pticolikog (svračijeg) izgleda, uzgaja i koristi za vuču konje veličine jarebice, koji se mogu sakriti u ljudski rukav. Mlinar je neobično mali, pije iz ženinog naprstka, na putu u mećavi naleću na čudno azijatsko pleme Vitamindera koje prodaje neobične narkotike u vidu piramide a kolibe na snegu gradi od samoizgrađujućeg sukna uz pomoć „žive“ i „mrtve“ vode, tokom puta se zarivaju u leš zavejanog i smrznutog džina.

Očito, Sorokinova fantastika ima dva izvora, jedan je folklorni, drugi je žanrovski. Njenim kombinovanjem sa „realističkom“ prozom ruske idejne tematike (negostoljubivost ogromnog prostranstva prirode, refleksije o ljudskoj prirodi i humanističkom zadatku intelektualaca), tekst je izručen u okrilje satire, alegorije, postmoderne ironije, pseudoistorijske fantazije, horora. Dakle, mogla se očekivati klasična postmoderna groteska sa naglaskom na ironijskom poigravanju konvencijama žanrovskog pripovedanja ili realističke proze. Ili naglasak na ono što je čudesno i blisko avanturističkom literarnom duhu. Sorokinov uspeh, može se reći i majstorstvo, leži u tome što je uspeo da izbegne obe zamke, tj. oba očekivana efekta. On ne oponaša realiste da bi im se rugao niti poseže za riznicom bajke da bi (se) opijao natprirodnim. Naprotiv, i jedan i drugi efekat, smešno i strašno, neobično i ono (socijalno i profesionalno) teško, u službi su nečeg trećeg, što je znatno bliže tzv. realizmu nego fantastici. Stalne prepreke i nesreće koje prate Kašljucka i doktora koji nosi vakcine za obolele manje su sarkastična parafraza Knjige o Jovu, više ilustracija uzaludnog heroizma koji okončava kao vlastita svrha, ali i kao nepokolebljiva volja kojoj nije dato da dođe do svog cilja. To što nije dato da ovaj donkihotski par srećno stigne do svog odredišta i prosledi pomoć može biti rezultat ravnodušnih ili praznih nebesa, ili zle sreće, a može biti i rezultat nepomerive kobi čiji je tlocrt bio upisan u natalnu kartu realnosti i pre nego su lekar i njegov vozar krenuli na put. Kod Sorokina to ne možemo znati, ne doseže se do uzroka stvari.

U Sorokinovom svetu i divovi stradaju kao zalutali pijanci koji su se smrzli i ostali zavejani na putu. Istina, neki od njih prethodno ostavivši iza sebe artefakt i zaveštanje čovečanstvu: džinovskog sneška opremljenog takođe džinovskim falusom u erekciji načinjenog od iščupanog debla hrasta. Kumir ili klovn ovih džinova, ni to nećemo znati, mada je ovo retka situacija u Sorokinovoj noveli koja se transparentno približava postmodernoj groteski. Ostali likovi su slovenski široki ili zagonetno i odsečno zli i zlobni, poput mlinara. Njihova plemenitost drži svet u ravnoteži naspram neljudske stihije prirode, ali i naspram retsrikcija moralnih normi (preljuba putene i zamašne mlinareve žene sa doktorom odiše ne samo nečim neizbežnim, nego i pravednim, po biološkim zakonima koji prethode moralu zajednice). Njihova oštećenost i samoća, Kašljuckova impotencija i doktorove more u prostoru narkotičkih veštačkih rajeva, dodatno ih približava čitaocu i njegovoj sentimentalnoj empatiji. Iznevereno očekivanje, put koji se završava pre cilja, pad u ruke krijumčarskoj kineskoj bandi čini kraj i otvorenim i tragičnim.

Spoj savremenog i onog što je retro savremenost izručuje u naručje istorije koja se nije desila, već se obnovila ili ponovila. Sorokinovi likovi su zarobljenici neodigrane istorije. Spoj realističnog i fantastičnog dodatno je opteretio predstavu o stvarnom svetu, učinivši ga još zloslutnijim. Spoj folklora i žanrovske proze nije relaksirao strašno čudesnim već je naprotiv čudesno prožeo strašnim. Mećava tako nije purgatorijum nego kazna, svakodnevnica koja se ne da izbeći, pobediti ni okončati, ona će skršiti svaki otpor ili napor da joj se odupre. Ipak, mećava ostaje test ljudske snage i izdržljivosti, kao u 19. veku, oličenje nestišljive prirode i njene iskonske snage koja nadilazi izume ljudske tehnologije i pokušaje da se pripitomi.