Beton br.167
Sreda 20. januar 2016.
Piše: Saša Ćirić

VREME JE ZA PRAVDU ILI POZIV NA POGUBLJENJE

Viktor Ivančić: Radnici i seljaci (Fabrika knjiga, 2014)

 


Eto, zgodno je sa ova dva citata metnuta u naslov sažeti dve suštinske odlike i kontroverze knjige priča, nominalno knjige eseja, Viktora Ivančića Radnici i seljaci. U stvari, „Vreme je za pravdu“ je polustih citat, kome nedostaje parnjak, Poluks, koji glasi da je vreme i za istinu. Međutim, taj polustih je izlišan za prozni svet Viktora Ivančića: u tom svetu, kao i u onom u kome živimo, odavno svi sve znaju, ili mogu da saznaju, činjenice su poznate i dostupne, pa opet kao da je istina nepoznata ili je sasvim nemoćna. Znamo, ali ne marimo, rekao bi lik iz Evripidove drame. Cinično društvo, poentira Ivančić. U situaciji kada je istina poznata i dostupna ali nedelatna, a nepravda očita i sveprisutna, pojedinci koji ne dopuštaju da ih pokrije samosažaljiva žabokrečina nemoći, poduhvat instaliranja pravde moraju samoinicijativno uzeti u svoje ruke, skoro kao Betmen u Gotam sitiju. Tu dolazimo do drugog dela naslova i Nabokovljeve novele: nasilje je neizbežno sredstvo i jedini način koji projekat povratka pravde, reinstaliranja pravde u stvarnost, može učiniti realnim. U stvari, nasilje za pravdu je već u samom činu vlastitog ispoljavanja vrsta samoostvarenog pravednog cilja. Atentati na ministre i vodeće tajkune, kolektivno samoubistvo zajedno sa članovima gradske skupštine, „šaranje malo“ po slučajnim prolaznicima, eutanazija u više svrhe, pravedna osveta, sve su to slučajna, akcidentalna imena sa eksplozivnim punjenjem violentiae. Da li je Ivančićevo nasilje izraz očajničkog ili anticipativnog čina, izolovana akcija pojedinca ili kolektivni čin, frustracioni kanal, anarhistički hedonizam ili postepeni uvod u revoluciju?


Da ima smisla knjigu Radnici i seljaci čitati na ovaj način navodi nas završna rečenica promo teksta sa korica: „I dok čitaoci uživaju u vrhunskom štivu, nama ostaje nada da će im se dogoditi nešto slično.“ Istina malo dvosmisleno. „Da će im se dogoditi“ može da znači da čitaoci poput junaka Ivančićevih priča sami osete poriv za reinstaliranjem pravde i pokrenu svoje lenje homeroidne (V. Despotov) guzice, ali i da čitaoci postanu svedoci da nasilno uspotavljanje pravde počinje da se dešava u društvu u kome žive, ne nužno njihovim aktivnim učešćem. Dobar marketinški tekst i treba da bude radikalniji od proizvoda koji reklamira. Ali, i mimo provokacije sa korica, koja govori o pobuni likova zabašurujući nasilne oblike koje pobuna uzima, ne samo da ima smisla, već se Ivančićeva knjiga i ne može čitati mimo fenomena pravde i nasilja. Da pobunjeni likovi Ivančićevih priča-eseja formiraju debatne klubove, učestvuju na tribinama ili RTV-polemikama, osnuju pokret ili političku stranku, nešto kao: „Dosta je bilo!“, tj. u duhu ove knjige: „Budimo ljudi ili kalašnjikov će da sudi!“, takva narativna rešenja bi predstavlja čistu sprdnju i to bar iz dva razloga. Prvo, likovi knjige, kao uostalom i sam autor, kao uostalom i mnogi od nas, dobro znaju da su savremeni mediji obične režimske ili korporativne poleguše, dok se incidenti profesionalnog novinarstva, ako negde samoniklo iždžikljaju kao korov, kao korov i trebe, ili ih se drži pod staklenim zvonom, za pelcer i samohvalisanje, ali i to dok ne poodrastu i ne krenu da puštaju pipke izvan kontrolisane samice. I drugo, likovi Ivančićevih priča, kao i sve više stvarnih likova, ne veruju nimalo u demokratiju, njene procedure i institucije, njen duh, edukaciju, ljudska prava i slobode.


I tu smo već na kritičnoj tački, koja nas poput nekakve sfinge pita: Kuda dalje, rođače? Oš u revoluciju ili u kontrarevoluciju, ajde preispitaj se, pa gukni.


viktorivancicrednici-635x300

Naslovnica i autor


Ivančićeve priče ne da ne daju odgovor na ovo pitanje; one ovo pitanje ni ne postavljaju. Nemoguće je u njima prepoznati određeni ideološki izbor, tačnije, nemoguće je prepoznati poziv na društvenu revoluciju, iako nas sa korica zaskaču petokrake, srpovi i čekići. Nasilna pobuna je pretežno individualni i isključivo samosvrhoviti čin, nekako čin po sebi i za sebe. I još više, to je čin koji se u naše vidno polje vraća kao unapred odbačena opcija, opcija koje smo se odrekli u ime ideala tolerancije i nenasilnog otpora, da bismo postali suvišni ljudi i nemoćni marginalci. U prvi plan pobunjenog čoveka dolazi ipak ne nasilni čin, već moralna svest i osećanje za pravdu. Dostavljačica lekova terminalnim bolesnicima u priči „Aukcija“, koja odbija da lek namenjen siromašnom pacijentu uruči bogatom donatoru bolnice, takođe teško obolelom, ili svojevrsni eutanazijski čin medicinske sestre u priči „Ostavinska rasprava“, koja gušenjem teško bolesnog pacijenta sprečava da se aktivira testament kojim bi novac naftnog magnata pripao nedostojnim naslednicima a ne u humanitarne svrhe, prikazana su kao dva čina radikalne etičnosti, ne prestajući da budu samovoljni zločin. Tek u priči „Paviljon“ postoji kolektivna akcija „korisnika usluga“ staračkog doma, koji oružano preuzimaju upravljanje domom i staru upravu uzimaju za svoje taoce. To što će i sebe i upravu i članove gradskog veća dići u vazduh izraz je najdubljeg prezira prema savremenoj demokratiji, vid autodestrukcije sa javnom porukom.


Ako zanemarimo i oprostimo autoru kreativni hedonizam čije su pogonsko gorivo bogate guzonje lišene života, i ako se podsetimo da njegove priče ne plediraju za socijalnu revoluciju, treba pitati šta je njihov cilj, odnosno – da li možda Radnici i seljaci predstavljaju knjigu čistog anarhističkog užitka, de sadovsku grotesku bez pouke koja podilazi i tetoše naše mračne porive? Opet, pre istini nego pravdi za volju, rekao bih da je takav užitak konstituent knjige, ali nije jedini. Ma koliko nekom delovalo bizarno, Ivančićeva knjiga priča Radnici i seljaci multižanrovski eksploatiše nasilje. Tačnije ona spaja duh satire, zaplet krimi trilera, koji po pravilu mora biti krvav, i duh društvene kritike, koji na primerima ratnih zločina (iz Lore) i (post)tranzicione pljačke izvodi svoj makabrično-poučni čas anatomije. A nije i da nema inovativnih naratoloških prosedea koje Ivančić koristi: tradiciju dijalekatske i usmene priče (priča „Odbačeni teret“), epistolarne mejl prepiske između pokojne žrtve, njene žive ćerke i živog načelnika splitskog MUP-a, groteskno-natprirodni spoj je i tu u funkciji kritičke satire („History channel“), ili se zgodno poziva na poslednju knjigu Agate Kristi glede toga ko je ubica i sa kog to povlašćenog mesta u strukturi priče on dolazi („Originali i krvotvorine“).


Elem, ono što može da zbuni jesu eksplicitni prizori nasilja koji nisu ničim opravdani i ničim problematizovani, koji imaju i svoje žanrovsko utemeljenje i svoju pedagošku svrhu problematizacije društvenog konteksta. Gorka je knedla Ivančićevog smeha, taman one veličine raznetih ljudskih tela književnih likova, palih na bojnom polju književnosti koja je iznenada postala moćnija od života. Ko bi se nadao tom obrtu?

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.