Biljana Srbljanović, najznačajnija domaća dramska autorka, dobila je poziv od jednog bečkog tetara da napiše dramu o Gavrilu Principu, atentatoru na Franca Ferdinanda, naslednika krune austrougarskog cara i kralja. Taj atentat, 28. juna u Sarajevu, bio je povod da moćna Austrougarska carevina objavi rat maloj Kraljevini Srbiji, okrivivši je da je organizovala taj atentat. S obzirom na dalja dešavanja: počeo je Prvi Svetski rat, u kome se dotična Austrugarska carevina raspala a Srbija proširila na teritoriju cele nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije, promenila se politička karta Evrope, izginulo je nekoliko miliona ljudi na frontovima, nekoliko država je nastalo raspadom Austrogarske monarhije, Evropa je postala sasvim drugačija, socijalizam i nova Sovjetska država – sve je to stvaralo novu istorijsku dinamiku, koja će kroz jedva 20 godina dovesti do novog, Drugog Svetskog rata. Uslovi u kojima je Gavrilo Princip ubio dotičnog Nadvojvodu, kao član organizacije Mlada Bosna, pripreme za taj atentat, upletenost drugih organizacija – kao što je Crna Ruka – Sloboda ili Smrt, na čijem čelu je stajao Dragutin Dimitrijević Apis, glavni organizator Majskog prevrata 1903. godine i krvavog ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, od svog tog vrlo složenog istorijskog i društvenog tkanja, autorka Biljana Srbljanović je posle pručavanja mnogih dokumenata sklopila kamernu dramu intimnih detalja iz života budućih atentatora, mladića ispod 20 godina starosti: studenata i radnika, siromašnih idealista, odlučnih da promene istoriju, da prekinu okupaciju Austrogarske države nad Bosnom i Hercegovinom, a onda i nad svim slovenskim zemljama u Evropi.

Naravno da su to bile ideje utopističke i u suštini fanatične, ali vera u ispravnost tih ideja pokrenula je vrlo konkretne akcije: formiranje čvrste ilegalne organizacije, povezivanje sa Crnom rukom, nabavljanje oružja, detaljno planiranje atentata i njegovo dosta trapavo izvođenje. Naravno, Biljana Srbljanović nikako nije mogla prikazati nešto što bi se moglo nazvati kompletna istina o ovom događaju; teško da će se ikad ta slagalica tajnih i polutajnih, poznatih i nikad saznatih događaja i činjenica  i sklopiti. Zato je i odlučila da ispriča jednu moguću priču, odnosno da iznese svoje viđenje tih događaja, sasvim autorski, ali ipak sa ozbiljnom odgovornošću prema poznatim istroijskim faktima. Pored tadašnjih fakata, autorka je unela i savremene asocijacije: pominje se atentat na Predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića i traži se izvesna veza između jedne linije u Sarajevskom atentatu – to je velikosrpska balkanska politika koja je po sudu autorke pokretnula i ubistvo Đinđića, oličena u delovanju Crne Ruke i Apisa u atentatu na nadvojvodu Ferdinanda. Time se brižljivo razlažu i razdvajaju ideje Mlade Bosne, kao jugoslovenske organizacije mladih utopista, od krvavih iskustava nasilničke Crne ruke. Time se otvaraju šira polja diskusije o politici i moralu, o pravdi i nasilju, o idejama i sredstvima političkih promena.

Dramska struktura Biljane Srbljanović ima naročito naglašenu ličnu, socijalnu i emotivnu boju događaja. Prvi deo drame je vezan za dečačke igre tri mladića i jedne devojke, sasvim kao da smo u sferi omladinske literature. Na tom fonu, skoro kao deo te igre, pojavljuju se ideje o nekoj pobunjeničkoj akciji patriotskog i socijalno buntovnmičkog zanosa. Par sekvenci u kojima se jedan lik, Nedeljko Čabrinović, sreće sa Apisom i postaje ritualni član Crne ruke, terorističke organizacije, treba da prikažu pravi istorijski kontekst zbivanja. Čini mi se da su scene – bar kako su prikazane na premijeri u režiji Dina Mustafića – scene u kojima se mladi budući atentatori snalaze u svakodnevnom životu i pripremaju za istorijski čin, prikazane jednostrano, sasvim kao u omladinskom teatru. To olakšava dramsku tenziju i otežava praćenje stvarne strukture događanja. Tako je i tih par scena sa Apisom prikazano sa dosta groteskne podsmešljivosti, pa je Apis shvaćen kao neki bezočni klovn, bar u vrlo teatralnoj, artificijelnoj interpretaciji Svetozara Cvetkovića. Bilo je važnije da Apis ispadne smešan nego opasan – što je sa aspekta prezira prema terorizmu kao aktivnosti ispravno, ali bojim se nestvarno. Razumem da Apis treba da bude prikazan sa negativnim predznakom, ali olakšavanje njegove lične moći i sumanute đavolske snage lakim humorom, ne doprinosi mnogo stvarnju distance ili saznanju suštine opasnosti od takvih ljudi. Čini mi se da tako tretiran Apis ostaje površno shvaćen i prezentiran i da se ne dopire do stvarnih razmera zločina, pogotovo u kontekstu koji se uspostavlja – produženje duha delovanja Crne ruke na atentat na Zorana Đinđića, koji je i ubijen na dan ove premijere pre 11 godina, na sporednom ulazu u zgradu Vlade Srbije ispred zaključanih vrata.

Nedeljka Čabrinovića, sa svim nijansama i sadržajno, igrao je odlični Nermin Bravo. Nije propustio ni jednu misao, ni jedan gest, ni jednu senku ideje ili emocije da joj ne posveti dužnu pažnju, znalački odabranim glumačkim izrazom, sa jasnim ciljem razjašnjenja događaja. Dvojica mladih atentatora: Gavrilo Princip i Danilo Ilić u interpretaciji Milana Marića i Marka Janketića, igraju brzo i mladalački, kao da se pripremaju za neku mladićku ujdurmu a ne za fatalni atentat. Tek u poslednjem delu predstave, neobično obešeni Marko Janketić dobro ulazi u gorku ironiju i stvara vrlo složenu sliku patnje i tragičnog saznaja. Mlada Amila Terzimehić veselo i sasvim devojački igra, čak i u smrti, Čabrinovićevu sestru. Ovo troje glumaca dalo je sve od sebe da izgradi baš te i takve likove mladih koji bi i danas mogli da žive i smišljaju neke akcije, ali nažalost nedostaje im onaj drugi sloj tragičnog i bolnog iskustva vremena, koje ni u drami ni u predstavi nije ispitivano.

Scenografija Dragutina Broza bila je zaista efektna, atraktivna i funkcionalna. Aluminijumski kreveti, lako pomerljivi, kombinovani sa  odigrali su sve ambijemnte: i sobe i zatvore i bioskopske sale i klanicu sa ogromnim komadom govedine koju svi kupusaju testerama, satarama i noževima – što bi trebalo da nas poveže sa odvratnim atentatima i sa surovostima mučenja. Kostimi Darinke Mihajlović bili su funkcionalni. Draško Adžić je komponovao vrlo jaku muziku koja je davala modernu dramatiku scenama. Violončelo je uživo svirao, moderno i dobro, prateći neobične songove koje pevaju glumci, Nebojša Janković.

Videli smo predstavu koja je svakako značajna – više i manje od teatra – predstavu koja preispituje mnoge pojmove iz istorije i sadašnjosti. Koliki će biti njen domet i uticaj, videće se daljim igranjem. Odabrana publika na premijeri odlično je prihvatila ovaj kamerni spektakl o atentatu i slobodi, o krivici i zanosu, o tragediji mladosti i pogledima u neveselu budućnost, iluzijama i prevarama, o idealima i o smrti.