Beton br.141
Sreda 02. april 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

U ŽELUCU LEVIJATANA

Država Jelene Marković (2013) 

 

 

Prošlogodišnja domaća filmska produkcija obuhvata osam naslova. Država, prvo dugometražno ostvarenje rediteljke Jelene Marković (1973), autorke više dokumentarnih i kratkih igranih filmova kritički interpretirane društveno tematike, spada u jedan od njih, ali to gotovo da niko nije ni primetio. Filmski festivali, redovni bioskopski program, otkup za emitovanje na televiziji, sve te propratne nužnosti su mimoišle ovo za naše podneblje neuobičajeno ostvarenje, koje na poseban i angažovan način tretira državu kao devijaciju per se. Na svu sreću, Država je doživela nekoliko projekcija u Domu kulture Studentski grad i tako sam, na jednoj od njih, u polupraznoj Maloj sali, u skoro pa poluilegalnom okruženju, zakoračio u svet ovog filma.

 

Ana i Vlasta u parku 01

 

 

MONSIEUR McGUFFIN

 

Osnovna nit storije vezana je za Mariju, mladu, ambicioznu i energičnu profesorku teorije medija jednog od modernih trendi fakulteta (Ana Stefanović), kojoj bolesni otac (Vlasta Velisavljević), naučnik koji je radio na hemijskom naoružanju koje je pobilo hiljade ljudi u Africi, ostavlja u amanet mapu koja će je dovesti do tajne formule koja predstavlja moćan lek ali, u pogrešnim rukama, može postati razoran otrov. Marijin otac docnije umire u bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. U potrazi za tri dela formule, Marija upoznaje mladog Belgijanca, Marka De Vala, studenta na njenom fakultetu (Alex Tsimerlis)  i špijuna tajne službe neimenovane zapadnoevropske države (verovatno Francuska), koji docnije postaje njen ljubavnik, poludivljeg rokera iz šume (Milutin Petrović), alkoholičarku i tabletomanku (Jelena Marković) i njenog odbeglog  sina Nenada (Šaban Jašari). Tajna formula privlači pažnju dve obaveštajne službe,zapadnoevropske i srpske. Ovaj trilerski zaplet podseća na scenarija na kojim je Saša Radojević sarađivao sa rediteljem Milutinom Petrovićem (Zemlja istine, ljubavi i slobode, Jug-jugoistok). I sama poetika je srodna sa onom u Petrovićevim filmovima (naročito Jug –jugoistok), kao i sa francuskim novim talasom (koketiranje s „film noirom“, igra s tipskim i arhetipskim likovima), domaćim crnim talasom (snimanje na autentičnim lokacijama s glumcima koji su mahom naturščici) i Hičkokovim filmovima. Naime, sama formula leka oko koje se cela priča plete se može nazvati McGuffinom (po Hičkoku: opskurni predmet, kod ili osoba oko kojeg/e se plete priča), jer se za Državu može reći da cilj potrage nije toliko bitan koliko sama potraga.

 

 

ELITIZAM, SOFIZAM I ETATIZAM

 

Pored trilera postoje još dva nivoa naracije: storija o samoj rediteljki koja sklapa scenario trilera i predavanje profesorke Savić, sa fakulteta na kojem radi Marija, o Platonovoj Državi. Razmišljajući o tome kako da započne svoju priču, rediteljka sastavlja skicu svoje glavne junakinje, profesorke Marije Pavlović. Markovićeva je koncipirala Mariju kao samostalnu, odrešitu, onu koja se stavlja iznad državnih autoriteta. Ali, neke detalje iz Marijinog života (npr. posedovanje psa kao kućnog ljubimca) menja u toku filma. Zbog toga je njena glavna junakinja pre nacrt, skica nego potpuno formiran karakter. U jednom segmentu svog scenarija rediteljka, nesigurna u pogledu fizičkog izgleda mladog studenta, Belgijanca, De Vala, „odmenjuje“ ovog mladića, preobučena u muškarca. Dvostruka pozicija rediteljke i scenaristkinje nije pritom potpuno nadmoćna, već samo delimično može da kontroliše postupke svojih junaka i liči na  postupak primenjen u romanu Kurta Vonegata Doručak za šampione. Ovaj postmoderni postupak, u kojem autor briše, prepravlja, dorađuje svoje delo uživo prisutan je, primera radi kako u „Štefici Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, tako i u „Zemlji istine, ljubavi i slobode“ Milutina Petrovića. 

 

StateStill8

 

Sličnost s narativom Ugrešićkinog romana (a naročito istoimenog filma u režiji Rajka Grlića) je najočitija u paralelizmu života autorke i njene junakinje – njihovi životi su prikazani kao različiti, ali su osnovni problemi u suštini isti. Tako se, primera radi, ljubavne priče rediteljke i Marije, odvijaju paralelno baš kao i njihove potrage, s tim što jedna traga za artističkim identitetom a druga za formulom. Rediteljkina priča o potrazi za umetničkom ostvarenošću (i, samim tim, slobodom) je prikazana kao šetnja kroz lepe i ponekad oku sugrađana skrivene delove  Beograda (odlična kamera Ane Božinović i Ksenije Livade) i tematski se prepliće sa  Marijinom pričom koja, opet, svoju slobodu pre svega vidi u karijeri i finansijskoj sigurnosti. Treća nit naracije su predavanja koja drži profesorka Savić. Ona predstavljaju kako kontrast scenama u kojima Marija Pavlović predaje ili razgovara sa svojim sagovornicima o biti države i državnog sistema, tako i onim u kojim rediteljka iznosi svoje lične stavove na istu temu.

 

Predavanja profesorke Savić (Amra Latifić) vezana za Platonovu Državu (nimalo slučajno snimljena u crno-beloj tehnici, sa dosta sivkastih senki koje sugerišu da je njeno polje delovanja “siva zona”), imaju dvostruku ulogu: ona otkrivaju, s jedne strane, korene etatizma i totalitarizma i njihovu povezanost sa savremenim društvom. S druge strane, profesorka je oslikana kao prefinjena sofistkinja. Njenim predavanjima koja se odvijaju u kafićima ili kod Opservatorije na Zvezdari pod plaštom modernosti i neformalnog pristupa temi, polako uvlači svoje studentkinje u nemilosrdni državni sistem. Oni će postati sumnjičavi intelektualci koji neće, u okvirima „demokratskog“ društva, aktivno kritički delovati, već izazivati konfuziju kod svojih studenata/sledbenika. Tako se surovost Platonovih ideja o savršenoj Državi (piramidalni klasni poredak – tj. podela na robove, ratnike i vladare, suzbijanje „nepodobne“ umetnosti i likvidacija nemoćnih) pravda vremenom i okolnostima u kojima je njegovo delo nastalo a pritom zaboravlja na humanost, čovekoljublje, istinu. Nimalo slučajno, ova profesorka je povezana sa Službom koju, kao mračnu skicu, predstavlja njen nemi funkcioner (Miroslav Hristodulo), koji se po pravilu uvek pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete.

 

Iako je, na prvi pogled, Marija u sukobu sa sistemom i “ne voli uniformisana lica” ona moćnicima (čitaj: Službi), kao i toliki “mladi i uspešni” nešto duguje. Njen povlašten status i odlasci na međunarodne seminare i predavanja nisu rezultat rada, već nasleđene pozicije u društvu pripadnosti svojevrsnoj „aristokratiji“. Samim tim, njena flegmatična odluka da formulu preda (za visok novčani iznos) “našoj” Službi, deluje kao sasvim razumljiva jer ma koliko bila kritična prema društvu na svojim predavanjima, Marija ne želi da promeni stari način života i postane otpadnik. Ona tako odbacuje sav svoj dotadašnji rad i postaje član kluba kompromitovanih intelektualaca čije kritičke lekcije opovrgavaju konformistički postupci. Jedini koji ostaju moralno čisti, ali na socijalnoj margini, nemoćni da utiču na politiku države su Nenad, njegova majka i „Čovek Iz Šume“. Naime, ćutljivi roker dobrog srca postaje „lošija polovina“ Nenadove majke i tako za njih, na ljudskom i etičkom planu, postoji neka, makar i varljiva, nada.

 

Ana i Milutin 02

 

Kuća uvek pobeđuje. Šta će biti s kućom?

 

Država, snimljena skromnim sredstvima, “uz malu pomoć prijatelja”, predstavlja po mnogo čemu apartnu pojavu u odnosu na aktuelnu domaću  produkciju. Ona nije film za mase u kojem se zaljubljuju mladi i lepi a kadar liči na ilustracije sa liciderskih srca. Uprkos raširenom mišljenju da je film zabava, Država daje gledaocu zadatak da misli. Upravo promišljanjem, sagledavanjem svih uglova ovog filma/kaleidoskopa, gledalac će doći do otkrića da savremena država, bez obzira na društveno uređenje, nema “dušu” kao što to tvrdi De Val koji je zamišlja kao gorostasnog čoveka.

 

Država je, bila demokratska ili totalitarna, pre čudovište titanskih razmera, Hobsov Levijatan, velika, brutalna sila koja oslonjena na primarne instinkte proždire sve ispred sebe. Njeni profesori uče sofizmu (kao profesorka Savić), doktori truju i sakrivaju dokaze (kao u slučaju Marijinog oca), tajne Službe tlače a mainstream mediji zaglupljuju. Izvan nje, kužne i ubitačne, mogu živeti samo bogovi i zveri, tj. oni koji žive kao zveri, odbačeni i na rubu (socijalni slučajevi, divlji rokeri iz šume, tabletomanke/alkoholičarke, njihova deca, umetnici) bez prave mogućnosti da aktivno učestvuju u sistemu, ali i s potencijalom da ga jednog dana sruše. Baš zbog toga je film Jelene Marković, u svojoj biti, anarhističko ostvarenje koje podseća da oni koji poseduju znanje, informacije ili položaj (ili sve tri stvari), imaju pravu moć. Korumpiranost intelektualaca (glavnih bad guys/girls Države), koji su kao Marija Pavlović formalno suprotstavljeni vlastima a u suštini im služe, neophodno je za stvaranje lasvegaske situacije oličene u maksimi: House always wins! Nadajmo se, ne zadugo.

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.