Beton br.141
Sreda 06. april 2016.
Piše: Aleksandar Novaković

U SREDIŠTU SVIH STVARI

Blackstar, David Bowie – zvuk i vizija

 


Testamentarno delo Dejvida Bouvija, album Blackstar (2016) koji se pojavio osmog januara na 69. rođendan legendarnog rok umetnika a dva dana pre njegove smrti, predstavlja nešto mnogo više od suočavanja sa sopstvenom krhkošću u poslednjim časovima. Ono je i rezimiranje Bouvijevog života i sagledavanje svih uspeha i promašaja ali i nešto više od toga i, mada znam da zvuči čudno kad znamo da je Bouvi, teško bolestan, stvarao ovaj album, na neki neobičan način, utešno i optimistično.


 

https://www.youtube.com/watch?v=kszLwBaC4Sw


Počnimo od početka koji je, ujedno, kraj. Naslovna numera, Blackstar, uvodi nas svojim orijentalnim prizvukom i mističnom atmosferom u prostor u kojem se suočavamo s onim što je očigledno: Major Tom je mrtav. Thin White Duke je mrtav, takođe. Zašto koristim primere baš ova dva Bouvijeva alter ega? Na početku Bovuijevog spota vidimo leš astronaut na nekoj dalekoj planeti. Očigledna asocijacija na Major Toma. Album Station To Station s kojim mnogi porede Blackstar (kraći od 40 minuta, 6 tj. 7 pesama, otvaraju ga najduže pesme u njegovoj karijeri u trajanju od  po 10 minuta, ledena atmosfera s malim zracima svetlosti tu i tamo) počinje deset minuta dugom numerom istog naslova. Isto važi i za Blackstar. Glavni junak albuma Station To Station je sofisticirani Thin White Duke, kojeg deli, da parafraziram, “magični (kabalistički) pokret od Kethera (krune) do Malkutha (kraljevstva)”. U to doba se Bouvi suočio sa svojom smrtnošću tj. ruiniranim zdravljem.


547784249


VASKRSENJE ROKENROL PROROKA


Na Blackstaru nema, kao na Station To  Station,  priče o “belim flekama, pratećim efektima kokaina, zaljubljenosti” i “evropskom kanonu” koji je tu i zove ga da promeni sredinu. Kao što znamo,  Bouvi je promenio sredinu, pobegao iz kokainskog okruženja  Kalifornije u Berlin i, uortačen s Igijem Popom, stvorio epohalna dela. producirao je Popove solo albume Lust For Life i Idiot, i stvorio Low i Heroes. Blackstar počinje jako čudnim referencama: spominje se  vila u ormenu ili Ormenova vila. Naravno, postoji  bezbroj tumačenja: Ormen je selo u Norveškoj, ime vikinškog poglavice, pojam iz drevnih egipatskih učenja koja je na svoj način izvitoperio Alister Krouli.  No, može se i reći da vila  pripada to “(something) or man”. Dakle, vila pripada  androginu, vanzemaljcu, ili nedefinisanom biću koje je “(nešto) ili čovek”. Bouvi se svojim androginim ili vanzemaljskim izgledom igrao nebrojeno puta u svojoj karijeri. Sledi opis spiritističke seanse. Sveća je “u središtu svega”, a onda se, umesto sveće, pojavljuju “tvoje oči”, tj. oči preminulog. Dakle, reč je o pesmi koja je, u neku ruku, napisana iz groba. Mističnu melodiju smenjuje popastični, svemirski ton, koji kao da najavljuje radost pastve rokenrol vernika jer će neko naslediti preminulu Crnu Zvezdu.


I, upravo tu, u mesijanstvu, u reinkarnaciji (sledbenik je uveren da je on taj, kao da je duh preminulog u njemu) vidimo i priču o Ziggyju Stardustu, vanzemaljskom rokenrol mesiji koji će spasiti svet. Ovde, međutim, nema toga. Pesma postaje ponovo zastrašujuća, s čudnim iskrivljenim vokalom koji govori da će on, taj duh, uništiti sledbenika. Oduzeće mu pasoš, cipele, sedative, sve što ima. Duh ostaje veličina a sledbenik doživljava pad. A padu je, da parafraziram, bio sklon jer je: “born the wrong way around” tačnije, iz majčine utrobe prvo izlazi glava a tek na kraju noge deteta a trebalo bi, po logici stvari, da bude suprotno. Ovo nije samo jevtina pošalica jer metaforično govori o tome da je čovek, sam po sebi, pogrešno sazdan. Opsednuti onim što ne možemo imati, spremni da sledimo proroke bili oni rok zvezde, biblijski Mesija ili ideolozi, gubimo sopstveni identitet igrajući nekoga drugog. I, na kraju, „jurimo za senkama u našim zlatnim godinama”. Inače, sam Bouvi je rekao za sebe da  je “oduvek imao odvratnu potrebu da bude nešto više od ljudskog bića”.


ŠTETA ŠTO JE BLUDNICA


U pesmi ‘Tis  A Pitty  She Was A  Whore nazvanoj po  drami engleskog pisca iz 17. Veka, Johna Forda, Bouvi se muzički vraća par koraka unazad, do možda najmračnijeg i konceptualno najzamagljenijeg albuma, Outside (1995). Klaustrofobična drum and bass astmosfera, pišteći saksofoni, glas koji je slab i iskrivljen i zvuči kao Scott Walker (posebno na albumima Drift i Bisch Bosch) podloga je sumanutih pesama, dve u jednoj. Jedna govori o čudnom odnosu između vojnika i devojke koja ga je “udarila kao frajer”, “zadržala njegov penis” a druga o agresivnoj devojci koja mu je “ukrala torbicu (purse)”. Ova pesma je, kao i većina Bouvijevih pesama, otvorena za veliki broj tumačenja ali se može reći da se bavi, na ciničan način, pozicijom muškarca koji predstavlja silu i dominaciju ali je, kad skine uniformu, obučen u žensku odeću. Iako se trudi da pokaže svoju dominaciju, on, i u uniformi, prilikom patrole a u „civilu” (kao travestit) biva opljačkan i dobija batine. Nemoćan je, dezorijentisan, i psihički i seksualno i ideološki. On je čovek bez težišta, čovek 21. veka.


Lazarusu je situacija, na prvi pogled, potpuno drugačija. Ležerna, pomalo tužna melodija koju sviraju odlični jazz muzičari (pod produkcijskom kontrolom Tonija Viscontija) s kojima se Bouvi uortačio na ovom albumu, idu u pravcu Ziggy Stardust ere a na momente se osete odjeci pesme Slip Away s albuma Heathen (2002) vezane za Bouvijeve njujorške dane. I, nimalo slučajno, i Lazarus se odvija u Njujorku.  Ovaj  put, autor je potpuno svestan svoje pozicije: „ja sam na nebu”. Jasno je apsolutno sve: svi ga znaju, kao rok legenda je otišao na nebo i iz neke obesti, s oblaka bacio mobilni telefon i konstatuje „ne liči li to na mene?” Prisećajući se starih njujorških dana iz 1970-ih (Bouvi je najveći deo svojih poslednjih godina proveo takođe u Njujorku) stari roker cinično rezimira: u Njujorku živi kao kralj, gubi pare a potom traži (nečiju) guzicu. Jednom rečju, predvidljivo ponašanje zvezde. Ali, onda dolazi do zaokreta: “biću slobodan, ovako ili nikako”. A jedini način da se oslobodi svojih opsesija i poroka i lanaca koje nosi je - smrt. Samim tim, ne postoji Lazar, onaj ko je ustao iz mrtvih, postoji sećanje na nekoga, postoji njegovo nasleđe, postoji mit.


dejvidS1_962745S1


SPIRALA KOŠMARA


Sue (Or In A Season Of A Crime) je još jedna pesma koja se može svrstati u Outside-esque. Naime,  bubnjevi, basovi, ritam mašine, plus horror-duvačka sekcija odlikuju ovu pesmu koja se spušta paklenom spiralom do dna pakla. Namerno simplifikovanim rečima, u formi koja nalikuje pismu (pretećem, oproštajnom) Bouvi prikazuje skučeni svet čoveka koji veruje da je on jedini u životu izvesne Sju koja “nije devica”, štaviše ima dete i ostavila ga je, pored svega (iako ima kuću  i posao) otišla s drugim čovekom. Ova pesma govori o čoveku koji, na prvi pogled, ima obične ciljeve i stremljenja ali, s druge strane kaže da je „gurnuo ispod korova” tj. da je sahranio. Nije sigurno da li planira da to uradi ili je krvavo delo već obavljeno. Jezivo je da glavni junak pesme kaže za sebe da je “snimak (iks-zracima) u redu”. Da li je u pitanju asocijacija na Bouvijevo zdravstveno stanje ili je ovo informacija koja se saopštava onako uzgred ostaje nejasno. Očigledno je jedino da se sve što liči na normalan žuvot raspada u životu nekadašnjeg Sjuinog obožavatelja.


Girl Loves Me predstavlja zanimljiv eksperiment s jezikom i bazirana je na jeziku junaka Burgessove „Paklene pomorandže”. U pitanju je iskrivljeni engleski pun kvazirusizama, kvaziitalijanizama itd. Ovde vidimo razmetljivog junaka “malchika” koji je zaljubljen u izvesnu “choodesnu” Cheenu, koja ne predstavlja ništa više do seksualnu opsesiju. Njegovo društvo je, očigledno, drogirano i isfrustrirano i dani im prolaze u praznom hedonizmu što potvrđuju reči: „Where the fuck did Monday go?” Iako je u prethodnoj strofi pevao o zbivanjima vezanim za prethodne dane. Nije li logičnije da pita gde mu je otišao ceo život? Izbor jezika nije slučajan jer ova pesma, sa zujanjem, ledenom deonicom na klavijaturama i postojanim basom zvuči kao konstantan mamurluk, tačnije, vraća nas u sedamdesete godine prošlog veka, kad je Kjubrikova Paklena pomorandža bila hit a Bouvi prolazio kroz tešku ovisničku krizu.


U Dollar Days se vraćamo u atmosferu Bouvijevih muzičkih početaka. Melodija je setna, podseća pomalo na štimung legednarnog hita Kinksa - Waterloo  Sunset (po meni najengleskije pesme svih vremena) i vreme kad je Bouvi bio struggling artist, akustičar bez pare u džepu. Vreme razvlačenja novca, žalbi na bogate oligarhe, dok „mi, kučke (muzičari prinuđeni na kompromise) cepamo magazine”. I, uprkos uspehu, svestan je jednostavne činjenice – I’m dying too. Pred smrtnošću drhte svi, bez obzira. I to je ono što, ponovo, kao jezivi podsetnik iskrsava u stihovima.


SUNČANI FINALE


Onda dolazi do zaokreta u poslednjoj pesmi, I Can’t Give Everything Away. Muzički gledano, ova pesma podseća na zaboravljeni instrumental A New Career In New Town s albuma Low (1977). Optimističan, veseo ritam, usna harmonika koja zvuči toplo i pastoralno, pomalo cinični stihovi u kojima  se autor miri sa svojim krajem jer zna da će biti „vesti punih cveća, s ukrasima u obliku mrtvačkih glava na njegovim cipelama”. Zanimljivo je da se Blackstar završava kao i Outside (slatkasti finiš s pesmom Strangers When We Meet), s najpopastičnijom pesmom na albumu. Svestan je da se puls „sveti razmetnom sinu”, da je njegovo vreme prošlo i ostavlja jednostavnu poruku: „ja ne mogu da vam dam (otkrijem) sve”. S jedne strane, to znači da je svestan da nije mogao da podeli s publikom sve ideje ali, s druge, da umetnost mora da zadrži malu, makar minimalnu, dozu misterije. A Bouviju misterioznosti nikad nije nedostajalo. Ono što je sigurno je da je za njega kraj života novi početak. Nova karijera u novom gradu? Ni to nas ne bi iznenadilo.


Vodeći nas kroz priče o ljubavi, seksu, drogama, opsesiji, slavi, povezane jednom niti koja se zove smrtnost, Bouvi je napravio šaroliko delo s kojim se po drugi put (Station To Station beše prvi put, pre ravno 40 godina) oprostio, ovaj put zaista, od ovog sveta. Malo je dela u rok–muzici koja imaju ovakvu snagu a istovremeno i plemenitu distanciranost u odnosu na sudbinu onih koji su otišli ili odlaze. Padaju mi na pamet još samo dva albuma značajnih umetnika s kojima je Bouvi sarađivao: Magic And Loss (1992) Lou Reeda i Funeral (2004) Arcade Firea.

 
AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.