Knjiga Polovni svet sadrži izbor iz stripa koji na dve stranice Aleksandar Zograf objavljuje u nedeljniku Vreme od 2003. godine. Kažemo izbor iako ne primećujemo nikakav hronološki ili tematski raspored, nikakvu koncepcijsku osmišljenost koja bi težila knjizi kao organizovanoj celini. Što ima svojih draži jer knjigu prepušta slučajnostima čitalačkih impulsa. Takođe, ovom za naše prilike luksuznom i dobro dizajniranom knjigom, jedan alternativni strip autor dobio je zasluženi blagoslov državnog mejn-strima, što treba pozdraviti.

Naslov knjige Zografovih grafičkih dvotabli nije najsrećnije rešen. Naslov je tehnički precizan ali je jednodimenzionalan. On korespondira sa Zografovom konceptualno-voajerskom i arheološko-kupoprodajnom manijom koja „genij mesta“ kroz koja ovaj umetnik putuje, traži na buvljim pijacama a ne u muzejima, odajući se bizarnoj navici da za striktno male pare otkupljuje tuđa intimna dokumenta kakve su stare fotografije i pisma, te polovne knjige i artefakte kič kulture. Polovni svet je ime za đubrište pijace u kojima su se ovi predmeti našli, izmešteni iz svog logičnog ambijenta, porodičnih foto-albuma i polica biblioteka. Ali sâm svet o kome ti predmeti svedoče kao svojevrsni materijalni depoi enciklopedije mrtvih i primeri masovnog ukusa, nije polovan. On nije primarno ni „poslovni“ ni „plovni“, ni „ponovni“, mada počesto jeste „olovni“ svet, čega je i Zograf kao arhivar minule svakodnevice bio svestan. Buvljak je mesto vavilonske dezintegracije, ovlaš raspoređena anarhija otpada, mesto na kome je svaka stvar izgubila svoju nekadašnju vrednost, kupleraj odbačenih invalida i nerecikliranih zombija, predmeta isturenih na uvid onom istom svetu koji ih se jednom odrekao ne bi li uspeli da isprosjače još malo pažnje i sitniša i time pokriju golotinju svoje obescenjenosti. Na takvom čistilišnom mestu koje vri od neupokojene banalnosti i tehnološke odbačenosti, od privida i tužnih aveti, radoznali rovokopač iz Pančeva, trans-urbani crtač po svežem malteru novinskog papira traži put do sveta koji će zauvek ostati fraktalan i virtuelan, kao što prošlost i sećanje uvek jesu.

Polovni svet Aleksandra Zografa teško možemo doživeti kao strip album, grafičku novelu ili knjigu stripa, mada poslednja sintagma zbog svoje neutralnosti može da posluži u nedostatku boljeg određenja. Nedoumica o prirodi knjige proističe iz nedoumice o prirodi stripa odštampanog na dve strane beogradskog nedeljnika. Nezavisno od dominacije likovnih elemenata, Zografove dvotable možemo odrediti uz pomoć žurnalističkih termina. Njihov karakter je nešto između reportaže i tematske kolumne, što korespondira sa odsustvom klasične fikcionalne fabule umesto koje stoji autobiografski narativ. Kao i u pravom stripu A. Zografa, njegov pseudonim prati karakteristična figura izduženog crnokosog junaka koji se javlja u ulozi naratora ili sagovornika realnih ličnosti čije stavove i iskustva prenosi. Putopisne dvotable predočavaju sekvence autorovih putovanja po gradovima Evrope (najčešće putuje po Mediteranu i Srednjoj Evropi), bivše Jugoslavije (Zagreb, Ljubljana) i Srbije (gde često boravi u Gamzigradu i manjim mestima Istočne Srbije).
Upravo verbalno-likovni izveštaji A. Zografa o boravku u megapolisima turističke invazije, čiji su eksterijeri davno postali deo filmskih dekora, internet prezentacija ili privatnih digitalnih foldera, pokazuju ne samo da zanimljivi urbani toponimi postoje van ponude prospekata i vodiča, već da je kvalitet percepcije rezultat koji pre svega zavisi od senzibiliteta i sklonosti posmatrača. Samim tim stoji i zaključak da uprkos GPS sistemima, Google Earth-u i CCTV-zaciji skoro svakog pedlja javnog prostora u naseljenim mestima, putopis nije potrošen žanr – već su bitno redefinisana naša očekivanja koja pred njega postavljamo. Cilj govora o mestu ili zemlji kroz koju se putuje nije da predočava njihove bazične podatke, što ostaje zabava obrazovnog sistema, već da prenosi tzv. doživljaj koji služi kao tlocrt unutrašnje transformacije putnika i da govori o empirijskim iskliznućima iz očekivanog i poznatog. Drugim rečima, da suštinski konstituiše naše znanje uvećavanjem našeg kulturološkog i imagološkog kapaciteta.
Očekivano, Zograf pokazuje sklonosti ka alternativnoj sceni: u Lisabonu razgovara sa američkim crtačem Rickom Veitchom, u Minhenu sreće učesnike Festivala stripa, dok se u Bolonji seti njegovog žitelja Roberta Raviole, poznatijeg kao Magnus, koautora „Alana Forda“. Kao pronicljiv posmatrač Zograf fiksira ono neobično: u Atini čovek noću izlazi iz svog „komfornog automobila“ i hrani mačke lutalice; u Minhenu je groblje iz 18. veka pretvoreno u gradski park i oslanja se na stambene zgrade. I ono obično može sugerisati iskorak: na koncertu u Firenci gužvom oduševljena devojčica „bez prestanka trči u krug oko svojih roditelja“, u Parizu, na aveniji République „gde ne postoji mnogo reprezentativnih građevina, ni turista“ Zograf je kao šetač osetio „neku vrstu harmonije“.

Zografov grafički zapis teži naročitom tipu dokumentarnosti do koga dolazi reprodukovanjem tuđih fotografija, crteža, reklama, naslovnih stranica časopisa i knjiga, novogodišnjih čestitki. Sa druge strane, kao građu za svoj strip koristi tuđa ljubavna pisma, nađena na ulici ili otkupljena na buvljaku, pisma čitalaca iz nekadašnjih časopisa, tekstove nekad popularnih šlagera i novinske ankete poput one o „savršenoj ženi“ iz 1925., sprovedene u ilustrovanom listu „Žena i svet“. Zograf ilustruje tekstove iz knjiga u širokom rasponu od antičkog satiričara Lukijana i biografa Plutarha do naših savremenika: tekst o nabijanju na kolac etnologa Tihomira R. Đorđevića ili sećanje novinara Predraga Milojevića na dobošara koji u Beogradu objavljuje početak Prvog svetskog rata. Zografova inspiracija su neobični i donekle zaboravljeni ljudi poput Jovana Andrejevića Jolesa, novosadskog publiciste i naučnika koji se polovinom 19. veka divi izumu fotografije ili Branka Ve Poljanskog, konfliktnog zenitističkog pesnika čiji se tekst obrušava na izveštačenost gradskog života. Sklonost prema bizarnom Zografu donosi nalaženje autora poput Davida A. Noebela (čiji pamflet iz 1965. otkriva vezu između Bitlsa i „strategija“ komunističke hipnoze), javnog tužioca iz Drezdena Ericha Wulfena, autora Psihologija hohštaplera, profesora gimnazije Miloša S. Anđelkovića, koji u Nišu 1909. godine objavljuje utopiju Putničke beleške iz 2349. godine ili Boška Blagojevića, autora dečjeg SF-romana iz 1950.: Napred u grad budućnost.

                                                 *

Mimo razuđenosti intelektualnih interesovanja A. Zografa, tako komplementarne nesmirenosti „svetskog putnika“ i tako strane mlađim piscima u Srbiji kojima je čitanje tuđih knjiga zamka za talenat, Zografov strip svedoči o izvorno „infantilnom“ doživljaju stvarnosti koja se prima nepomućeno kao poligon radosnih i neobičnih otkrića. Otvoren i radoznao pogled bez predrasuda i sentimentalnosti i heurističko čuđenje kod Zografa se nameću kao najproduktivniji odnos prema svetu čiju trajnu mladost nisu ni načele horde kartografa i arheologa.