Ovo je druga predstava nezavisne trupe iz Prištine, a treći tekst Jetona Neziraja koje sam gledao. Prvi susret sa ovim mladim piscem bio je u BITEF Teatru gde sam gledao predstavu u koprodukciji sa MESS Festivalom iz Sarajeva u režiji Dina Mustafića, Patriotik hipermarket, gde je jedna mlada ekipa iz nekoliko gradova bivše Jugoslavije igrala situacije iz svog iskustva, iz dokumentarnih zapisa, iz udžbenika istorije, dnevnih novina, materijal koji je napornim kreativnim radom Jetona Neziraja dobio snagu vatrenog protesta protiv manipulacija patriotizmom.

                                                 Scena iz trojezične predstave "Patriotik hipermarket"

Već tada je bilo jasno da se radi o piscu talentovanom i spremnom na sve vratolomije scenskog jezika, ali – sve u cilju postizanja društvenog efekta predstave. U drugoj njegovoj predstavi: Let iznad kosovskog pozorišta, sada već sa jačim komičnim nabojem, skoro kabaretski se ismejava skorojevićska politička elita nove republike Kosovo, koja gori od želje za samopotvrđivanjem i pravi, naravno odmah, sve one greške koje prave svi političari na krilima neke skorašnje pobede. Politička nasrtljivost i primitivizam nove kosovske vlasti predmet je široke kritike u ovom delu, za koje je autor Jeton Neziraj na oktobarskom Joakiminterfestu ove godine u Kragujevcu od međunarodnog žirija dobio nagradu za tekst. Treće dramsko delo istog autora koje sam gledao u petak 13. decembra, na gostovanju u CZKD, surova je priča, Neziraj je zove komedijom, o netrpeljivosti, zapravo fanatičnoj isključivosti i terorizmu islamskog fundamentalizma.

        Deo plakata za predstavu "Let iznad kosovskog pozorišta"

Iz svega izloženog jasno je da Jeton Neziraj svesno prekopava duboke traumatične predele svog i iskustva svog okruženja, ali sa aspekta šireg, univerzalnog značenja. Jeton Neziraj ne pravi pamfletističku raspravu; pogotovo rediteljka, njegova supruga Blerta Neziraj, ne pravi diskusionu tribinu od ovog važnog društvenog i istorijskog materijala. Naprotiv, to je moderno, veoma složeno i živo delo, koje otvara i istorijski i savremeni aspekt i to ga osvetljava sa više strana – faktografski, analitički, pozorišno i sa velikom dozom vrlo specifičnog i suptilnog humora. Dve paralelne priče o feredži kojom žena u islamu prekriva lice i time se isključuje iz svakodnevnog komuniciranja sa javnošću, na prvom nivou: jedna istorijska, u kojoj se prenose podaci o ekspanzionom uvođenju feredže u svet, a druga savremena priča o muslimanskoj devojci koja živi u Evropi i sreće se sa Špancem, koga zavoli, ali se pokaje, pa onda nastaju razne komplikacije koje dovode nesrećnog zaljubljenog Španca da se nađe na ivici smrti, životno ugrožen od devojčine porodice.

Ova složena priča vođena je po sekvencama, koje svaka za sebe otvara sve nove i nove probleme komunikacije svetova Zapada i Istoka, islama i hrišćanstva, tradicionalizma i modernosti. Sve je u sukobu – istorija i savremenost, tradicija i sloboda, emocija i nasilje… U predstavi se koriste tradicionalni oblici izražavanja – pozorište senki (popularni Karađoz), ali u tako izokrenutom stilu da je jasno da se tu radi o dubokoj kritičkoj analizi sveta kome pripada ta forma pozorišta – a to je zatvorena islamska zajednica. Videli smo odličan rad sa visokoestetizovanim lutkama i senkama  Clementa Pretjaka. Marija Pupučevska, poznata kostmografkinja niz Skoplja, napravila je izvrsne kostime: iste za tri glumca i jednu glumicu, kostime kjoji dočaravaju istočnjački militarizam, ali i dostojanstvo verskih redova. To što i jedina glumica nosi istu specijalnu versko-vojničku odeću, koja podseća na, inače belu, dervišku odeću, ali sasvim crnu i sa vojnim elementima pojaseva, to već samo po sebi govori o distanci i provokaciji tradicije koja vodi u teror. Pored toga, poznata marama, koja prekriva lice ili celo telo žene: zar, feredža ili burka, koju simboličnio nosi glumica i taj deo odeće je važan predmet sukoba u radnji, tu maramu stave na sebe i glumci muškarci, pa se ponovo na još jedan način otvara diskusija, estetska i filozofska, šta znači i šta kome donosi ta zavesa pred spoljašnjim svetom. Tu se naravmno, otvara i pitanje slobode, da li se burka ipak nosi i kao slobodna odluka žene i kao izraz odanosti tradicionalnim vrednostima islama.

                                                                Scena iz predstave "Rušenje Ajfelove kule"

Na sceni je četvoro mladih glumaca koji plešu, pevaju, govore, sukobljavaju se, zaljubljuju, strepe i nadasve kritički promišljaju situacije u kojima se nađu. Koncentracija na ritualne scene, bez ironije a uz uspostavljenu distancu, lakoća komičnih nijansi u vešto osmišljenim situacijama koje se graniče sa jezom smrti i oštrinom pretnje, veština fizičkog gesta u nastupu likova – bar 20 njih koje su odigrali ovi mladi glumci – sve je to bilo složeno, kontrapunktsko pozorišno iskustvo koje smo videli na ovom gostovanju. I zato navodim imena glumaca: Šengil Ismaili, Adrian Morina, Ernest Malongu i Armend Ismajli.

Gledali smo vrlo važnu predstavu, značajnu i kao estetski čin modernog pozorišnog istraživanja, ali ponajpre kao problematizaciju i analizu društveno važnih i aktuelnih pitanja. Čestitam.