Beton br.141
Sreda 01. januar 2014.
Piše: Goran Cvetković

SUPTILNA SCENSKA POEZIJA

Ruže, koreodrama Andraša Urbana

Kosztolanyi Dezso pozorište, 28. decembar 2013.

 

 

 

Pre jedno tri godine reditelj Andraš Urban postavio je na scenu istog Kostolanji Deže pozorišta u Subotici (http://www.kosztolanyi.org/SR/), poeziju poznatog pesnika Ota Tolnajia. Tada je ovaj reditelj koristio stihove ove vrlo specifične poezije, koje su glumci izgovarali iskustveno tumačeći njihov sadržaj, ali je u predstavi bilo i mnogo autorskih slika koje je reditelj stvorio kao neku vrstu odgovora na Tolnajieva poetska pitanja. Sada je Urban zadržao samo nekoliko stihova pesnika Ota Tolnajia iz njegovih poema Kišinjevska ruža, koje glumica Marta Beneš kaže na početku predstave, nekoliko stihova koji će nas uputiti u dalji tok predstave. Rekla je samo nekoliko reči o trajanju, početku i kraju života – i predstava je mogla da počne.

 

1336_400x300

 

U ovoj predstavi nastaloj na poeziji Ota Tolnajia, sve je poezija iako više nije bilo reči. Potpuno svesno i slobodno nastajale su neobične i sveže scenske slike, koje su se svakako odnosile, na jedan suptilan i jezgrovit način, prema slikama samog pesnika i njegove poezija. Ali, sve je bilo sasvim scenski uobličeno, jezikom glumačke igre, jezikom performansa, jezikom asocijacija, jezikom građenja novih i novih scenskh situacija, koje su bile bogate likovnim atrakcijama koliko i glumačkim izrazom. Vrlo pokretljivi i emotivno i fizički izražajni glumci Marta Bereš, Imre Elek Mikeš, Gabor Mesaroš i Zoltan Pletl, tražili su sa rediteljem adekvatne scenske slike koje su korespondirale sa literarnim sadržajem, a što je još interesantnije – sa prethodnom predstavom. To je bilo kao neko novo, pročišćeno izdanje onog ranijeg scenskog istraživanja, kao da je Andraš Urban želeo da dovede do kraja svoje viđenje ove poezije.

 

Preovladala je likovnost samog scenskog događaja. Time je korak ka snu i mašti, neobuzdanoj i sasvim specifičnoj, nadrealističkoj mašti, postao korak od sedam milja, odnosno korak koji je osvojio celu pozornicu. Uvedeni su neobični scenski materijali koji su usmeravali pažnju ka likovnom performansu, kao najslikovitijem izrazu poezije na sceni. Glumci su postajali scenske skulpture. Rad sa neverovatnim maskama koje nastaju na licu mesta, od gline ili od papira, davao je neku posebnu jezu i neobičnu grotesku, koja je sasvim tačno obeležavala osnovnu emociju Tolnajieve poezije. Sukob glumaca sa fizičkim materijalom i preoblikovanje masa u scenskom vremenu, ulaženje u slike – od smrti kroz maštu nazad u život do detinjstva – sasvim je dokazalo da je pozorište pokreta, koreodrama, mnogo bliži izraz poezije nego scensko govorenje stihova, ma kako ono bilo aranžirano.

 

1343_400x300

 

U svakom slučaju, slika i građenje slike na sceni, glumačka zapitanost nad poetskim sadržajem, sve to se scenski jezgrovitije i istinitije doživljava u pozorištu pokreta nego kad se ponavlja u scenskom govoru stih autora, ma kako on bio složen ili inspirativan. U ovom slučaju bilo je jasno da gledamo sasvim samosvoju scensku priču, ili scensku poemu, koja pruža bogate asocijacije i otvara beskrajna polja tumačenja, ali u koju gledalac mora da investira ličnu domišljatost da bi ostao u toku zbivanja. Utoliko je ovo zaista uspeo poduhvat koji su mladi glumci spremno prihvatili i proveli nas kroz svet povrataka svetu. To putešestvije delovalo je kao dokaz da je život neuništiv. Jer iako predstava počinje na samom kraju sveta i života – u nekoj ustanovi gde se umire i gde svi glumci umiru od starosti koja ih ni malo ne oduševljava – konačni saldo scenskog događanja je bogatstvo mašte i ljubav za život. Nižu se poetske slike upornog dokazivanja prava na život, kao i sposobnosti da se osvesti stvarnost, da se dokaže potreba života i njegov smisao u lepoti i stvralačkoj igri. Sve u nizanju apstraktnih vizuuelnih događaja, uz nekad ironičnu, nekad dirljivu, nekad čvrstu, ali uvek pozorišno izražajnu muziku Silađi Mezea, gledalac uđe u taj neprekinuti karusel slavljenja života i čovekove kreativne energije.

 

Neverovatna je maštovitost slika i izraza ove predstave: od rediteljskih rešenja do scenskog izraza i doživljaja glumaca. Od hrabrih zamisli i od zadatih pravaca kretanja, do doživljaja i uključenja sopstvenog iskustva. Bogato i snažno delo neobične maštovitosti i energije. Bravo!

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.