Beton br.174
Sreda 17. avgust 2016.
Piše: Saša Ćirić

ŠTA JE KOSOVSKI MIT

Ivan Čolović: Smrt na Kosovu polju (Biblioteka XX vek, 2016)

 


Posle niza knjiga ogleda i članaka na koje nas je ovaj delatni autor navikao, dobili smo jednu obimnu i koherentnu studiju posvećenu tzv. kosovskom mitu. Zapravo, dobili smo istorijski presek konstituisanja narativa o Kosovskoj bici, onoj iz 1389. godine, narativa koji je oblikovan u za našu kulturu impozantnom kontinuitetu crkvenih (hagiografskih) tekstova, turskih i vizantijskih hronika, istorijskih dokumenata iz Dubrovačkog i drugih arhiva, epske i rodoljubive poezije, novinskih članaka, dramskih tekstova, putopisa, Meštrovićevih skulptura, sve do savremenih naučnih studija i prigodnih političkih govora prilikom obeležavanja Kosovske bitke, posebno onih jubilarnih, 1889., 1939. ili 1989. godine. Čolović navodi reči Stojana Novakovića da „svako vreme ima svoj oblik kosovske priče“. Kao da je taj citat imao ulogu metodološkog orijentira knjige, pa se autor potrudio da analizira od kojih se elemenata sastojao taj oblik i čemu je imao da posluži u svom vremenu. Jednako važno, dobili smo uzbudljivo štivo koje sa nepodeljenim zanimanjem mogu čitati etnolozi, politikolozi, istoričari književnosti, kao i svi koje zanima kako se oblikovala i razvijala politika sećanja na Kosovsku bitku u poslednjih 627 godina.


Tekst koji sledi nije uobičajen prikaz Čolovićeve knjige, već jedno, ovom knjigom indukovano, razmišljanje o tome šta je kosovski mit.


Šišanjac sa stilom

Foto: Beton (Venecija, mart 2016)


Mit i tradicija mita


Ivan Čolović u knjizi Smrt na Kosovu polju pravi razliku između kosovske tradicije, „shvaćene kao skup verovanja, predstava i priča o Kosovskoj bici“ i kosovskog mita, čiji nastanak Čolović prepoznaje u 19. veku. Nije svaka priča o Kosovskoj bici mit, „samo neke imaju odlike mita kao specifičnog jezika, namenjenog formulisanju i prenošenju poruka koje treba da važe kao neupitne i traže, ako ne da se u njih veruje, ono svakako da se ne dovode u pitanje, da se poštuju onako kako se poštuju svetinje“. Na drugom mestu Čolović piše da je kosovski mit „shvaćen kao sakralizovana priča o Kosovskom boju formirana u XIX veku u okviru nacionalističkog diskursa, odnosno nacionalizma kao političke religije, a prethodne verzije naracije o Kosovu i njihove političke i ideološke funkcije posmatram kao predistoriju kosovskog mita“.


Dakle, za Čolovića je diskurs kosovskog mita moguć samo u okviru nacionalističkog diskursa i to od 19. veka naovamo, nezavisno od toga u kom tipu tekstova se taj diskurs javlja. Kosovski narativi nastali do 19. veka mogu imati „političku i ideološku funkciju“, ali po Čoloviću ne mogu predstavljati mit, za razliku od narativa nastalih u 19. veku koji su neposredno izloženi radioaktivnom dejstvu nacionalizma kao „političke religije“.


Ako se vratimo primeru najstarijeg spisa o Kosovskoj bici, u tekstu patrijarha Danila III Slovu pohvalnom Knezu Lazaru, Čolović podseća na osnovnu funkciju ovog kultnog spisa, koji je nastao „za potrebe uspostavljanja kulta u bici poginulog kneza Lazara, odnosno radi njegovog uvođenja u svece Srpske crkve“. Čolović ubraja nekoliko različitih političkih poruka ovog spisa: knez Lazar se kandiduje za sveca ne zbog direktne pripadnosti svetoj kraljevskoj lozi (Nemanjića), već zbog ličnog  podviga i žrtve na bojnom polju; promiviše se poštovanje „viteškog kodeksa i vazalskih obaveza“; veliča se žrtva vladara za otečestvo; teološki se objašnjava uzrok vazalskog odnosa kneginje Milice prema Bajazitu; izriče pohvala njenom kasnijem vladarskom uspehu. Ipak, funkcija ovog spisa i političke poruke koje sadrži, ne razlikuju ga suštinski od strukture kosovskog mita u 19. veku i kasnije.


Strogo gledano, u kosovskom narativu možemo razlikovati naučno-istraživački tekstove i tekstove koji oblikuju značenje i poruke svojih tekstova u skladu sa određenim kontekstualnim ciljevima. Da li su ti ciljevi deo nacionalističkog ili crkvenog ideološkog diskursa, suštinski ne menja stvari i sve njih je logičnije nazvati mitovima ili mitskim pričama. Dakle, jednostavnija podela bila bi na diskurse koji traže istinu i na one koji predočavaju istorijske događaje u skladu sa svojim posebnim interesom.


Avala u Trstu

Foto: Beton (Avala u Trstu, mart 2016)


 

Funkcije mita


Čolović navodi stav istoričara Sime Ćirkovića, koji tvrdi da danas o Kosovskom boju „znamo manje od naših prethodnika od pre 150 godina, ali ono što znamo provereno je i neuporedivo pouzdanije“. A to što znamo svodi se na to da znamo kada se bitka odigrala (28. jun 1389.), poznat je deo vojnih snaga koje su u njoj učestvovale, na strani hrišćana: knez Lazar, njegov zet Vuk Branković i odred Vlatka Vukovića koji je poslao bosanski kralj Tvrtko I, dok je osmansku vojsku predvodio sultan Murat I sa svoja dva sina i znamo da su u boju poginuli knez Lazar i sultan Murat. Sve ostalo, ko je još činio sastav jedne i druge vojske, kako je tekao tok bitke, kako su poginula oba vladara nije pouzdano poznato, čak se dovodi u pitanje istorijsko postojanje Miloša Obilića i drugih hrišćanskih vitezova, važnih aktera boja u kosovskom ciklusu epske poezije.


Kosovski mit, dakle, ne bi predstavljao svaki narativ koji ne poštuje utvrđeni opseg činjenica, već svaki onaj koji im pripisuje značenje koje nije svojstveno samim događajima. I tu se odmah javlja problem. Ako je u prvom spisu, crkveno-verskog karaktera, Kosovska bitka shvaćena kao svesna žrtva jednog srednjovekovnog vladara koji je tim činom vojnog otpora osvajaču branio svoju veru i „otačastvo“, a svojom „mučeničkom“ smrću ispunio jedan od uslova da bude proglašen za sveca, mi smo uz samu bitku dobili teološko tumačenje. „Izbor carstva nebeskog“ je tumačenje koje je dato sa pozicija državne crkve i koje štiti dinastičke interese naslednika kneza Lazara. Kako pokazuje Čolovićev istorijski pregled „predstava, verovanja i priča“ o Kosovskoj bici, izbor carstva nebeskog će biti stalno-mesto u tumačenju i evokaciji Kosovske bitke. Protokom istorijskog vremena, biće mu dodata barem još dva sloja: odbrana nezavisnosti srpske države ili slobode srpskog naroda i odbrana srpskog nacionalnog identiteta.


U kosovski narativ se vrlo brzo nakon bitke uz lik martira i sveca kneza Lazara, uvodi lik oklevetanog viteza/plemića, učesnika Kosovske bitke, koji će dokazujući svoju vernost vladaru na lukav i odvažan način ubiti turskog sultana. Značenje drugog centralnog lika kosovskog narativa, Miloša Obilića, biće odbrambeno i osvetničko, takođe i samožrtvujuće, po čemu deli podvig kneza Lazara. Ipak, knez Lazar je u kosovskom predanju više vezan za skup motiva koji govore o odbrani zemlje, potrebi velikaškog jedinstva i ličnoj žrtvi kojom postaje svetac. Miloš Obilić je u kosovskom mitu vezivan za čin atentata na tuđeg okupacionog vladara, za oslobodilačku borbu sa Osmanlijama i za tzv. istragu poturica, kao pokušaj verskog čišćenja muslimana čiji su hrišćanski preci primili islam. Takvo zaoštreno značenje „obilićevske tradicije“, dobilo je na značaju tokom poslednjeg rata u Bosni, u srebreničkom genocidnom performansu Ratka Mladića.


Jedno za Džemsa na račun kuće

Foto: Beton (Džojs u Puli, mart 2016)


Janusovski karakter mita


Postoji nekoliko stalnih motiva u strukturi kosovskog mita, ustanovljenih sa prvim narativom o kosovskom boju. U svrhu osmišljavanje navodnog vojnog poraza, navodnog jer se Kosovska bitka može razumeti kao poraz za obe strane, iako najviše za naslednike kneza Lazara, javlja se motiv velikaške nesloge. U 19. veku ovaj će motiv dobiti ideološku formulu narodnih podela ili srpskog nejedinstva. Sa istom svrhom se javlja motiv izdaje, pripisane Vuku Brankoviću, koji treba da objasni poraz na bojnom polju, ali i posluži kao povod za izricanje upozorenja ili osude svakome ko „razbija“ političko jedinstvo ili odbacuje državne i nacionalne interese koje definišu vladajuća dinastija ili stranka na vlasti. Posle nesloge i izdaje, u strukturi kosovskog mita prisutan je motiv pravednog ispaštanja ili tegobnog pokajanja. Ovaj motiv je dobijao na značaju u periodu stranih uprava, ratova i okupacije. Sastavni deo ovog motiva je verovanje u pozitivan učinak istorijske katarze i nada u oslobođenje, u obnovu državnosti i narodni prosperitet.


Ovako skiciran, kosovski mit pokazuje fleksibilnost da obuhvati različite istorijske i političke situacije, otuda njegova trajnost, i paradoks da ga prihvataju ideološki sučeljene strane. Kosovski mit tako obuhvata inspiraciju za otpor okupatoru, utešno objašnjenje za poraz, utehu za godine potčinjenosti, veru u snagu ispaštanja kao preduslov za oslobođenje, poziv na osvetu neprijatelju, poziv na narodno, nacionalno i političko jedinstvo, uz osudu onih koji to jedinstvo kvare ili dovode u pitanje. Koji će aspekt mita biti aktuelizovan zavisi od istorijskih prilika i ideoloških namera evokatora ili interpretatora, ali istorijski gledano, tek se sa ustoličenjem nacionalizma kao dominantne građanske ideologije od emancipatorske upotrebe kosovskog mita prešlo na njegovu upotrebu koja ima cilj borbene kolektivne homogenizacije i određivanja neprijatelja – i to kako neprijatelja srpskog naroda, tako i srpskog nacionalnog identiteta. Ovaj proces transformacije kosovskog mita u okviru nacionalizma doveo je do dodatne profanacije hrišćanskog učenja, koje je već u srednjem veku bilo preinačeno i prilagođeno političkim interesima crkve i verskog rata hrišćanstva i islama, da bi se u 19. i 20. veku, kult vladara-svetaca u novom kosovskom mitu javio kao kult ranih nacionalnih heroja i duhovnih utemeljitelja nacionalnog identiteta.


*


Teorijski gledano, kosovski mit se može konzumirati parcijalno, i to u onom bezopasnijem delu. Nije neizbežno da izbor nebeskog carstva implicira verski konflikt, motiv kosovskih osvetnika ili homogen etnički identitet. Razlog zašto Čolović odbacuje kosovski mit leži u tome što on ne preispituje već kanonizuje kosovski narativ, zato što zahteva ponavljanje žrtvenih postupaka, odnosno zato što poseduje društveni status „neporecive, neupitne, istinite, u stvari svete priče“. Kosovski mit je bio inspiracija oslobodilačko-odbrambenih, koliko i osvajačkih i osvetničkih politika, ali nikad podstrek demokratskih političkih praksi i multikulturalizma.

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.