Dokumentarac nemačke rediteljke Hajdi Spekonje Pepe Muhika – lekcije iz cvetne leje privukao je veliku pažnju beogradske varoši. Rezultat: prepuna sala Doma omladine na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs. Reakcije publike su bile za autora ovog članka toliko zanimljive i znakovite da je malo nedostajalo da odluta stazama gonzo novinarstva koje je ustanovio američki autor Hunter S. Thompson (autor knjige Paranoja  i strah u Las Vegasu). Da podsetim: osnovni princip gonzo novinarstva je da glavni događaj nije toliko bitan, koliko zbivanja vezana za sam događaj.

Lik i delo najskromnijeg i najsiromašnijeg predsednika na svetu, urugvajskog eks-lidera Hozea Pepea Muhike (mandat mu je istekao 1. marta ove godine), već dugo opsedaju svetsku javnost. Kao bivši predsednik male latinoameričke zemlje od 3,5 miliona stanovnika, Muhika, sad već u devetoj deceniji, predstavlja za mnoge maltene sveca svetske političke scene ili barem Gandijevu inkarnaciju. Rediteljka Hajdi Spekonja se potrudila da bez previše sentimentalnosti prikaže Muhiku koji i dalje sa svojom suprugom i saborkinjom iz gerilskih dana živi u skromnoj, ruševnoj kućici, vozi “bubu”, gaji cveće koje prodaje na lokalnoj pijaci, daje 70% svojih primanja u dobrotvorne svrhe i provodi slobodno vreme kao i većina njegovih vremešnih zemljaka: ispijajući čaj, popularni mate i čitajući novine. Spekonjina kamera je, čini se, stara i pokretna koliko i sam Muhika što poprilično usporava naraciju filma. Na svu sreću, urugvajski lider je sa svojom neobičnom životnom pričom, dovoljno zanimljiv da veže pažnju gledalaca od početka do kraja filma.

Pepe Muhika na poslu

Opisujući svakodnevni život, s povremenim flešbekovima, Spekonja u ovom filmu nije imala cilj da stvori jaku logičku ili dramsku strukturu koja će imati neki precizan hronološki okvir. Tako se često smenjuju snimci iz 2014. godine koje je napravila sama rediteljka, snimci iz arhivske građe vezani za puč u Urugvaju 1960-ih, intervjui s Muhikom napravljeni devedesetih godina prošlog veka. Skače se s teme na temu i delovi Muhikinog portreta ostaju prilično nejasni. Primera radi, saznajemo samo nekoliko podataka o Muhikinim političkim počecima, u vreme kad je, šezdesetih godina prošlog veka, postao član levičarske gerile poznate kao tupamarosi. Isto se odnosi i na dugi period koji je kao protivnik vojne hunte, koja je vladala Urugvajem u periodu od 1973. do 1985. godine, proveo u zatvoru. Ironija kapitalizma je, što je na sreću prikazano u dokumentarcu, da je na mestu gde je nekad bio zatvor u kojem je, zajedno sa svojim kompanjerosima, bio zatočen Muhika, danas glamurozni  tržni centar. Bez spomen-ploče ili drugog obeležja.

Muhikina levičarska partija ima većinu u oba doma parlamenta gde sedi s konzervativcima, među kojima je najistaknutiji senator Bordaberi, sin vođe pučista iz 1973. godine. Muhiku, koji se s oružjem u ruci borio protiv diktature, opozicionari, mada nevoljno, u civilizovanim raspravama (o čemu naša Narodna skupština može samo da sanja) priznaju za predsednika što je, s galerije bioskopske sale Doma omladine, prokomentarisano povicima: „Ne postoji Republika!“, „Kakav kapitalizam!“ nekakvog usamljenog govornika hajdparkovske provenijencije. Kompromis je napravljen, politička prošlost gurnuta u stranu. Urugvaj je politički stabilan, legalizovani su  abortus, upotreba marihuane i istopolni brakovi.

Iako se razvija i smatra za jednu od najuspešnijih zemalja u regionu, Urugvaj je i dalje daleko od prosperiteta. Ako se izuzme prestonica zemlje, Montevideo, ostatak države deluje kao niz trošnih, kaljavih favela. Muhika je svestan da podizanjem domova za najugroženije neće rešiti veliki broj problema koji muče njegovu zemlju. Duboko Muhikino uverenje je da se do socijalizma može stići postepeno, korak po korak, bez ponavljanja levičarskih grešaka iz prošlosti koje su neretko podrazumevale „žrtvovanje generacija u ime bolje budućnosti“, na šta moderna levica nema moralno ni etičko pravo.

Predsednik u svojoj bašti

El Pepe Viejo, tj. Stari Pepe kako mu Urugvajci tepaju, je svestan svog položaja na političkoj sceni. Komentarišući svoj pomalo ikonički položaj, Muhika je izjavio da mladi više ne veruju ni u šta, te da se on mladima dopada na površnom nivou. Oni će ga, zato što misle da je stari levičar „kul“, hvaliti i spominjati kao svoj uzor, ali će mnogi od njih, u trci za novcem, nakon par godina postati buržuji. Posebna ironija priče o urugvajskom eks-predsedniku je susret sa članovima američke rok grupe Aerosmith koji su mu poklonili električnu gitaru sa svojim autogramima, što je beogradska publika komentarisala uzdasima: „šta će, mukica“.

Razgovori Muhike s Obamom i Angelom Merkel izazivaju u publici prigušeno gunđanje. Iako je u razgovor s Obamom ubacio par žaoka, komentarišući da „Amerika deluje sivlje nego kad je poslednji put posetio“, Muhika u Nemačkoj zvuči potpuno drugačije. Bez zazora kaže kako je došao u Nemačku „da ponudi Urugvaj, da proda Urugvaj“ i da se oslanja na  pomoć „nemačkog znanja, discipline i nauke“. Iako, za razliku od Srbije, Urugvaj otvara zakonske mogućnosti da radnici preuzmu fabrike i formiraju tzv. kooperative, što deluje kao samoupravljački raj na Zemlji, bez infuzije inostranog kapitala Urugvaj je osuđen na hiperinflaciju i klasne nemire. Naravo(m)učenije je da, ma koliko se stari revolucionari trudili da uspostave socijalizam, na kraju ipak moraju da se traže pare, što reče Damir Avdić, „od Angele, Merkelice stare“.

Hajdi Spekonja (Heidi Specogna), rediteljka filma

Na ovom mestu se nameće očigledna paralela s filmom Olivera Stouna Kastrova zima. Kubanski lider Fidel Kastro, ekstravagantni Muhikin “ispisnik”, sproveo je svoju revoluciju do kraja, postao je svedok njenog propadanja i naziva sebe „poslednjim komunistom na Zemlji“. Muhika, koji je dobar deo život proveo u ilegali i zatvorima, pomiren s realnostima svetskog tržišta, zadovoljan je skromnim životom i reformama koje nisu u direktnom sukobu s kapitalizmom. Ko je od njih bliži a ko udaljeniji od ostvarenja svojih zamisli? Pitanje ostaje otvoreno.

Ono što je sigurno je da je Muhikina pojava na urugvajskoj i svetskoj političkoj sceni, bez obzira koliko bila iskorišćena ili isforisirana od velikog dela medija, podsetila “biračka tela”, makar na trenutak, da insignije moći: brza kola, raskošne vile, kohorte ljubavnica, nedodirljiva korupcija, računi na Kajmanskim ostrvima..., ne moraju i ne smeju da budu deo života zemlje koja pretenduje da se naziva parlamentarnom demokratijom. Predsednička funkcija, ma kako formalna bila, poseduje veliku snagu. Karakter i lični primer državnika, njegova iskrenost i otvorenost, predstavljaju lakmus-papir društveno-političkih vrednosti države koju predstavlja, ali i način na koji se ona predstavlja u svetu. S te strane, Srbija, ako je suditi po reakcijama publike nakon projekcije, iskreno zavidi Urugvaju. I treba.

Što se samog filma tiče, rediteljka Hajdi Spekonja je, iako je imala već spomenuti problem s narativom koji ne prati hronološki tok Muhikinog života (koji je neraskidivo povezan s istorijom Urugvaja te bi to bio sasvim logičan izbor) i kamerom koja je često bila spora ili nepomična, postigla ono u čemu mnogi dokumentaristi, sistematičniji i skloniji brzim promenama prostora i planova, nisu uspeli. Spekonjin najveći (i za ovaj dokumentarni film najbitniji) uspeh leži u činjenici da je, uz desetak pitanja, postigla da se El Pepe Viejo oseća prijatno pred kamerom i otkrije, kao retko koji državnik, svoju privatnu, ljudsku stranu.