Beton br.141
Utorak 06. maj 2014.
Piše: Goran Cvetković

SEĆANJE NA POGROM

Naš razred (Našiot klas) Tadeuša Svobodjaneka u prevodu Eme Markovske Milčin i reditelja Vladimira Milčina

Premijera u Teatru za decu i mladince, Skoplje, 30. april 2014.


        U jednom poljskom gradiću, na istoku zemlje žive i idu u školu deca Poljaka i deca Jevreja. Kao i sva deca: druže se i svađaju, zaljubljuju se i tuku se, igraju se i sanjaju zajedno i odvojeno, sami i u društvu. Ali u školi imaju časove veronauke: kad deca Poljaka – katolici, imaju svoj katihizis – deca Jevreja, moraju da budu mirna i da sede u poslednjim klupama. Zakon o tome donet je tih 30-tih godina prošlog veka. Napetost se ne može izbeći – iako se kod dece sve svodi na nestašluke i kikot nezainteresovanih đaka Jevreja za molitve katolika. Ali, grad je blizu istočne granice i po dogovoru Hitlera i Staljina 1938. godine ulazi u sovjetsku okupacionu zonu. Tradicionalno neprijateljstvo Poljaka i Rusa, striktan, ali emancipatorski socijalistički režim i okupacija, povezuju Jevrejsko stanovništvo sa sovjetskom vlašću, a Poljaci formiraju Pokret otpora. Napetost i dalje raste, čak i bivši učenici istog razreda, iako su odrasli zajedno, postaju sve ljući neprijatelji. A onda sovjetsku okupaciju smenjuje Hitlerova, Treći rajh sa svojim antisemitskim zakonima 1941. postaje vrhovna vlast. Revnost u pogromu svojih komšija i drugova iz razreda ispoljavaju Poljaci katolici. Jedne „Kristalne noći“ pobiju sve Jevreje iz gradića: neke pohvataju po okolnim šumama, 370 poslednjih sakupe na Gradskom trgu a zatim pod izgovorom da ih spremaju za odvođenje u Geto, zatvaraju u drveni hangar koji poliju kerozinom i u transu trijumfalizma ih žive zapale. Za tili čas se u tom gradiću ostvarilo „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja. Ostale su kuće u koje su se uselili komšije, ostale su stvari u kućama mašine, zavese, šerpe, lonci, zimnica, votka – sve su preuzeli komšije i školski drugovi Poljaci.
  Ali, nekoliko Jevreja se spasilo. Sakrili su se kod svojih školskih drugova, koji su ih uz mnogo straha i hrabrosti sačuvali, i oni su kasnije svedočili. Prošao je rat i prikrivani zločin, pogrom iz 1941. koji su već bili smišljeno pripisali, ionako zlim fašističkim okupatorima, otkriven je. Pronađeni su i glavni krivci – bivši drugovi iz razreda! Izvedeni su pred sud, ali su zbog loše vođene procedire oslobođeni. Ono nekoliko preostalih Jevreja iz gradića, preselilo se u Ameriku ili u Izrael. Niko nije ostao, zločin se isplatio, etničko čišćenje je obavljeno sa trajnim posledicama. Ali, krivica je ostala, da traje i kinji misli i iskustvo svih koji su u tome učestvovali, pa i njihove naslednike. To je suština i antičke tragedije.   nasiotKlas-s-638x320  
    Na bazi ovih dokumentarnih istina, Tadeuš Svobodjanek napisao je damski tekst Naš razred koji je igran i u Poljskoj, i u Budimpešti vrlo kratko. Vladimir Milčin odlučio je da odgovori na pitanja našeg vremena i uzeo da postavi ovaj komad u Teatru za decu i mlade u Skoplju. Shvatio je da je suština tragedije društva u produbljivanju podela među ljudima: po nacionalnoj, verskoj, političkoj ili socijalnoj pripadnosti. Shvatio je da je Makedonija, Balkan, Evropa, svet zatrovan tim podelama koje smišljeno indukuju i generišu mržnju, na kojoj moćni i bogati postaju moćniji i bogatiji, a siromašni još siromašniji. Shvatio je da jedino umetnost ima tu moć i to u svrhu obrazovanja – da odbaci te krvničke matrice društvenog ponašanja i upustio se u komponovanje simfonije protiv zla. Predstava Naš razred u Skoplju, predstava je autentične antičke tragedije koja potresa najdublje osećanje sveta i vremena – uzbuđuje zaspale damare pobune i stvara jasan put oslobođenja od ideoloških i nacionalnih predrasuda.
  Na neverovatno maloj sceni, desetoro glumica i glumaca svih generacija, u preciznom scenskom tkanju, kao izvrsno uvežban orkestar, izvodi simfonijsku partituru ove predstave, koju je majstorski komponovao i vodio Vladimir Milčin, kao sveukupni inspirator kreativne bujice, koja nahrupi sa scene i traje skoro puna tri sata: bola, preispitivanja, samosaznaja, priznanja, sumnje, ponosa i tuge. Scenu je jednostavno i minimalistički postavio Krste Džidov, kao ostatak izgorelog ambara, sa krvavim tragovima agonije u dimu i vatri nestalih građana i komšija, drugova iz razreda, Jevreja. Svega nekoliko rekvizita, desetak jednostavnih klupa i nešto sitne rekvizite sa neizbežnim rtitualnim svećnjakom, u toku predstave postaje ceo jedan univerzum kretanja i opstojavanja, to su i klupe i zidovi i kreveti i krst na leđima nesrećne devojke i grob i spomenik i vrata raja i pakla, jednostavno i višeznačno delo iskusnog scenografa – umetnika. Kostimi i lutke Marije Pupučevske (skoro u svakoj sceni skoro  svi glumci nose novi kostim – uniforme, školske i vojničke, svešteničke i rabinske odore, crnu venčanicu i vesele haljine) bili su kao i uvek u njenim delima – bogati, hrabri, rečiti i dramatični, prava muzika kostima. Muziku u predstavi izabrao je reditelj Milčin – pažljivo i sasvim autorski, a glumci su otpevali, kao pravi operski pevači, vrlo složena dva songa u višeglasju kompozoitora Marjana Nećaka.   Untitled21  
  I naravno: glumci. Sve ono što se već gubi sa scena u mnogim pozorištima, sva iskrenjost i davanje do kraja sa istovremenom samokontrolom i visokim ukusom, sve su to izveli uistinu nadahnuti glumci u do kraja prostudiranoj svakoj scenskoj sekundi. Evo njihovih imena: Nataša Petrović, Simona Spirovska, Emra Kurtišova, Dragan Dovlev, Vladimir Lazarovski, Predrag Pavlovski, Miki Ančevski, Martin Jordanoski, Bojan Kirkovski i Nenand Mitevski.
  U maloj pozorišnoj sali i na minimalnoj pozornici, desio se veliki i nezaboravan pozorišni i društveni događaj.  
AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.