Beton br.141
Petak 26. oktobar 2018.
Piše: Goran Cvetković

SCENSKO ČUDO

Predstava Bilo jednom u Banatu, reditelj: Vladimir Lazić

premijera u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, Zrenjanin, 19. oktobar 2018.


Nije retkost da pozorišta prave predstave o svojoj sopstvenoj istoriji, naročito ako u temeljima dotične kuće leže naslage legendi. Prvi put sam čuo za legendu o nastanku najstarije pozorišne zgrade na Balkanu, ove u Zrenjaninu, na velikoj izložbi o dometima i trajanju ovog teatra priređenoj pre nekoliko godina u Muzeju pozorišta Srbije. Ljupka ljubavna pričica o nekom vatrenom zaljubljeniku u glumu, pozorište i glumicu operete iz Budimpešte i o njegovoj ideji da za tu glumicu i njenu trupu, sagradi pozorište u Banatu, u Bečkereku, sasvim malom provincijskom gradiću nasred panonskih polja na jugu Austrougarske carevine, postala je predmet književno-istoprijskih istraživanja na inicijativu Uprave ovog pozorišta u cilju scenske rekonstrukcije i to, prirodno, u sasvim neočekivanom žanru u kome se ansambl još nije okušao – mjuziklu. Prirodno, jer širina zahvata, ali i specifična boja materijala – bajkovitost i istovremeno šaljiva dirljivost samog događaja, kao i direktna veza sa ondašnjom operetskom atmosferom u glumi i pozorištu dominantnom u Carevini i samoj Budimpešti, kao doduše i danas – nameću komad sa pevanjem specifičnog emotivnog sadržaja i forme, blizak igri i pesmi koji su u korenu ludičke radosti koja leži u korenu svakog pozorišta, igrokaza uopšte.


bilo-jednom-u-banatu

Scena iz predstave "Bilo jednom u Banatu"


Dakle, od početka se znalo da će se raditi mjuzikl na temu osnivanja pozorišta i izgradnje pozorišne zgrade u Zrenjaninu, Velikom Bečkereku, tada daleke 1836. godine. Uprava je s pravom, pozvala na saradnju najiskusnijeg i najuspešnijeg reditelja muzičkog pozorišta u Srbiji – i dan danas se igra njegova predstava Cigani lete u nebo u Pozorištu na Terazijama – a upravo je završio ogroman muzički spektakl u Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu. Pozvan je i iskusni pozorišni pisac Iogor Bojović da sastavi tekstualni materijal i on je ostao u čistoj literaturi – napisao je, na faktima utemeljenu priču „Legenda o pozorištu“. No završni rad na kompletiranju dramskog oslonca predstave napravio je reditelj Lazić sa Željkom Mijanovićem. To je bio dug i naporan istražiteljski posao, ali i period kreativnog spajanja činjenica i informacija, priča i maštovite nadgradnje – tako je sastavljena kompletna i složena scenska celina. Kako stvari stoje, predstava bi mogla da se odigra i kao složena drama bez muzičkih numera, toliko ima dobrog, nadahnutog scenskog materijala u njoj, da bi sami dijalozi u dramatičnim i duhovitim, društveno indikativnim scenama, mogli uspešno da se igraju. Muzički prelazi, mjuzikholska scenska razrešenja i posebne numere, samo dodaju umetničku složenost i nove pozorišne boje, toliko da bi se mogle napraviti tri pristojne i celovite predstave.


Scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu je srazmerno mala; ona se zapravo i nije mnogo uvećavala od vremena nastanka. Kad se na toj sceni igraju savremeni komadi, moderni ili klasični, građanska drama ili neobični eksperimenti, što i inače čini repertoar ovog vrednog ansambla, kao i ceo repertoar Lutkarske scene, dakle u uobičajenim okolnostima, njihova scena je sasvim prihvatljivih dimenzija. Ali, kad treba prikazati jednu celu epohu u formi prebogatog mjuzikholskog zamaha, onda ova scena deluje kao da je neko namerno izvadio parče neke velike scene i celu ekipu izvođača naterao da igraju u jednom njenom džepu. I tu dolazi veliko znanje i umeće, pre svega iskusnog i nadahnutog scenskog entuzijaste, reditelja Vladimira Lazića, spiritus movensa ove scenske istorije – bajke – precizne mašinerije spektakla. Sasvim uz njega, pravi junak ovog projekta je koreografkinja Milica Cerović koja je uspela da ostvari nešto skoro nemoguće. Uspela je da na toj sasvim maloj pozornici razvije ogromnu paradu različitih pokreta, grupnih slika koje se pretaču jedna u drugu i voze nas kroz prostor scene kao da je ona neograničena, odnosno kao da je ograničena samo tom razigranom maštom i kretanjem glumaca.


narodno-pozoriste-1

Scena Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" u Zrenjaninu


Kostimi Vanje Popović sledeće su čudo ove predstave. Pre svega, tih kostima ima, čini se, bezbroj. Glumci igraju i po nekoliko likova, ti likovi se i sami više puta presvlače. I svaki put je to likovno bogato – u kroju, u boji, u materijalu i, što je najvažnije – glumci i igrači nose te kostime lako, elegantno, veselo i time slave i pokret i pozorište i stvaranje i život sam. Muzičke numere i prateće muzičke teme kompozitora Ninoslava Ademovića, oslanjaju se na mjuzikholske matrice, kao i na prerađene lokalne hitove, kao što je kultna pesma „Četir konja debela“. Tekstovi songova Željka Mijanovića vodili su ovu komplikovanu priču kroz prostore ljubavnih igrarija i strasti, kao i kroz polja društvenih i političkih odnosa, gde je vlast namerno prikazana kao moć koja funkcioniše na istom principu kao i kriminalna – na sili i prevari, na uceni i licemerju.


Glumci su uložili svoj talenat i entuzijazam u sagledavanje široke slike celine projekta. Od najiskusnijih Dragana Đorđevića i Ljubiše Milišića, do najmlađih Andrije Daničića i Mitre Mladenović, uhvatili su se u koštac sa razigranim stilom, sa brzinom izmene situacija i do kraja odigrali sve što treba – od plesnih numera do brzih i krupnih scenskih zadataka. U predstavi učestvuje i ekipa mladih članica Plesnog studija „Zrenjanin“, kao i glumci sa Lutkarske scene. Svi su našli najbolji način da doprinesu ovoj odličnoj predstavi.

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.