Beton br.141
Utorak 25. februar 2014.
Piše: Goran Cvetković

RAPORT IZ LOGORA

Neoplanta, predstava Andraša Urbana prema romanu Lasla Vegela

premijera u Ujvideki Sinhaz – Novosadskom Pozorištu, nedelja 16. februar 2014.

 

 

 

 

Da li je Ivo Andrić bio u pravu kad je napisao pripovetku Pismo iz 1920. i da li je Miroslav Krleža bio u pravu kad je pisao o neostvarivosti, odnosno – na laži zasnovanoj ideji stvaranja Prve Jugoslavije na kostima mrtvih vojnika dve zaraćene strane u poznatom literarno-istorijskom eseju Pijana novembarska noć 1918? Koliko je u oba ta dela skrivene nade ovih velikih pisaca da nisu u pravu i da je njihovo pisanje isticanje suprotnosti baš zato da se predviđani tok stvari izmeni i da se prevaziđu razlike između Srba i Hrvata, upravo izašlih iz krvavog Prvog svetskog rata, gde su igrom istorijskih okolnosti bili na suprotnim stranama? Po onome kako su ova dva velika pisca živela svoje živote, ja zaključujem da je njihov stav o pojmovima koje su izneli: mržnji i laži u osnovi stvaranja i opstanka države Južnih Slovena, ili same Bosne, kao multietničke celine različitih a srodnih ljudi i naroda, zapravo bio suprotan i da su ta dela napisali ili u gnevu izgubljenog samopuzdanja, kao neki incident mišljenja, ili kao smišljeno upozorenje za uspavane umove.

Da li je moguće da Laslo Vegel, jedan od najvećih vojvođanskih, mađarskih i jugoslovenskih intelektualaca i humanista, zaista Novi Sad vidi kao neki skup ljudi zadojenih mržnjom, agresijom, neprijateljstvom, neizlečivim šovinizmom, primitivizmom, antikulturnim nasleđem i praksom? Zato smatram, ako je njegov još neprevedeni roman Neoplanta dobro predstavljen  na sceni Ujvideki Szinhaz – Novosadskog Pozorišta u interpretaciji Kate Đermati i Andraša Urbana, u šta nemam razloga da sumnjam, da je i ova mračna slika pakla koja se zaodeva izgledom i prilikama u Novom Sadu, zapravo jedan negativni umetnički akt upozorenja.

 

47418532_212.jpg forgo

 

Predstava Neoplanta koncipirana je kao neka vrsta izveštaja – praćenje istorijskih događaja i preispitivanje krivice, Srba i Mađara međusobno, pa onda i u odnosu na Nemce, Jevreji se vrlo malo spominju – verovatno se podrazumeva da su oni najveće žrtzve u bilo kojim okolnostima. Dakle, predstava počinje slikovitim prikazivanjem poznate Novosadske zimske racije: Hortijevi fašisti su streljali hiljade civila koje su u bezdušnoj raciji pokupili po Novom Sadu i pobacali ih pod led smrznutog Dunava. To je svakako jedna od najstrašnijih akcija u novijoj istoriji ovog grada. Dakle, na smom početku postavlja se jedna aporija – nerazrešiv problem krivice, koji se uvek može ponovo ispitivati i koristiti za ovakve ili onakve dokaze, za ili protiv tolerancije i prevazilaženja napetosti. Dalje se nižu – pošto se u predstavi citiraju suprotni stavovi o broju poginulih Srba i ostalih u pomenutoj ledenoj raciji, kao i o stvarnom identitetu ubica – nismo to mi radili, novosadski Mađari, nego oni fašisti iz Mađarske... Dalje se nižu slike iz istorije Novog Sada i Vojvodine koje preispituju – najduže i naročito, ove pa one, pobedničke vojske u Prvom i Drugom svetskom ratu, koje su – svaka na svoj način činile razne zločine nad stanovništvom onih drugih naroda. Pa se govori i o preziru mađarskih Mađara prema vojvođanskim Mađarima, sve u formi citata iz literature i iz života, da bi se centralizovala pažnja na takozvanom komunističkom teroru posle takozvanog oslobođenja, odnosno posle ulaska sovjetske i partizanske vojske u Vojvodinu i Novi Sad. Tu  se govori o masovnim silovanjima koje su vršili divlji sovjetski vojnici, ali se govori i o teroru koje je sprovodio tzv. Titov režim.

 

17231187_201.jpg forgo

 

Slikovite scene u predstavi Neoplanta i glumci u crnim kostimima, uglavnom u vojničkom maniru (kostimograf: Marina Sremac), fašistički ili komunistički pozdravi, skupno recitovanje zakletvi i nasilnog teksta o tome kako je „Nama Mađarima u Vojvodini bolje nego Mađarima u Mađarskoj jer oni žive pod Staljinovim terorom...“ i to ponovljeno u bezbroj varijanti, militristički stil igre, mnogo nasilja i uvežbanog sletsko-vojničko-logorskog mizanscena..., sve to deluje kao neka grozna istorija beščašća, na kojoj počiva taj lažni suživot koji je Titovo vreme terora i lažne međusobne ljubavi nosilo i koje se iskazalo do kraja u nacionalističkom teroru, koji je izveo Miloševićev režim. Izbor događaja koji se opisuju u ovoj predstavi, predstavlja neku vrstu inventara zla koje jedni drugima rade smrtni neprijatelji. Jedino ostaje nerazumljivo zašto je glavnina događanja, izveštaja iz logorskog pakla, posvećena baš Titovom i već više puta surovo degradiranom vremenu, koje je poznato kao istorijski dokazano vreme najvećeg stepena emancipacije, i u smislu omogućavanja ostvarivanja identiteta, većinskih i manjinskih. Šta treba da znači razračunavanje sa tim vremenom po kome se već dve debele decenije baca drvlje i kamenje sa ciljem da se zatre zdrava ideja levice o stvarnoj mogućnosti zajedništva u vrlo teškim istrorijskim okolnostima?

 

25015436_008.jpg forgo

 

Glumci Ujvideki Szinhaz – Novosadskog Pozorišta, bili su uobičajeno brzi, tačni i ubedljivi u svim situacijama u kojima su igrali Srbe i Mađare, fašiste i komuniste, žrtve i nasilnike. Brzo su prolazili kroz suprotne situacije, lako pevali, govorili i srpski i nemački, brzo se preigravali, podsmevali sebi i drugima, napadali, branili, kukali i vređali, sad jedne sad druge i – uvek su bili čvrsti i ubedljivi. Evo njihovih imena – da se zna da je to jedan izvrstan ansambl, spreman za sva scenska iskušenja sa kojima se odgovorno nose. Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Silvia Križan, Agota Silađi, Ištvan Kereši, Daniela Husta, Atila Nemet, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer i Gabor Pongo. Muziku je komponovao Atila Antal, sa pravom merom scenskog značenja.

 

Gledali smo maštovitu i nadahnutu predstavu o preispitivanju svega – istorije, istine, krivice, odgvornosti – ali predstavu koja sama sobom znači poziv na prevazilaženje nesporazuma i urazumljivanje – kroz dijalog i razmenu gorkih iskustava, a ne kroz podlo prikrivanje patnje i gneva. Jedino i dalje ne razumem zašto su komunisti uvek i za sve krivi – i za pamćenje i za boljitak, i za zaborav i za kasnije krvave rasplete?

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.