Siniša Tucić, pesnik Betonske kome (1996), Krvave sise (2001), Novih domovina (2007) postao je i pesnik Metka (2012) nove knjige poezije u izdanju beogradske Fabrike knjiga. Naslovi u Tucićevom opusu igraju važnu ulogu. Možemo se zato pri susretu s njegovom novom knjigom upitati na koga je ispaljen poetski metak iz naslova knjige i da li je pogodio, i sa kolikom preciznošću i efektom, svoj cilj?

U uvodnoj, prvoj pesmi knjige, Podeli na pola, Tucić skicira koncept svog pevanja. On u njoj spaja najlakše i najteže, razbibrigu i ratne zločine, origami ptice i logore. Tu ponovo srećemo antiratnog Tucića u najboljem, ironičnom vidu. Sintagmom podeli na pola u ovoj Tucićevoj pesmi uspešno je uhvaćena strahovita raspolućenost sveta u kome živimo, a do čije je celine i dostojnosti pesniku veoma stalo. Tucić kao i u prethodnoj knjizi, Nove domovine, želi po-etički da sagleda totalitet sveta, da mirno, suvereno razmisli o epohi u kojoj živi s obzirom na ono što joj je prethodilo u kulturnom i političkom smislu. Opis toga kako živimo daje u sledećoj pesmi, Razbibriga. Pesnik napada našu površnu pristojnost i malograđanštinu, istu onu koja je dovela do krvavih ratova i koja još uvek vlada kao mora, dosada, kao nekrofilija preobučena u pristojnost. Prozire on njeno sivilo kao stari kaput: Još uvek smo osuđeni na pristojne knjige,/ pristojne stanove i pristojne ljude,/ Vere Pavladoljske i Hazarske rečnike.

U sledećoj pesmi koja je u podnaslovu označena strašnim datumom (11. 7. 1995), a pod nazivom Riblja kost je i dalje visila na zgradi, Tucić u nekoliko širokih poteza skicira kako dolazi do takvog mrtvila stvarnosti, kao i do prave smrti, masovnog zločina i genocida. Daje on dijagnozu tog već uznapredovalog procesa u akutnoj, završnoj fazi, u nekim stihovima i potpuno diskurzivno: Svako dete je izmanipulisani subjekt televizije/ u literaturi,/ u bolnici i u svetu. Inače, mešanje registara, upliv esejističkog, kod Tucića uvek je efektno. U četiri reči, kao da maršira, definiše Tucić naš svet. On ponavlja: Bolnica = škola = kasarna = fabrika... Zahtevno je, ali i nepotrebno ovde nabrojiti iz kojih sve uglova Tucić virtuozno prelama temu pesme: General je nudio bombone... klanica je mogla da počne. ... Srećom,/ sve je bilo snimljeno. Riblja kost, TV antena, majstorski je lajtmotiv pesme koji je kao krvava igla povezuje.

U sledećoj pesmi, Novo pozorište, Tucić širi problematiku nasilja globalno, a opet iz sasvim svog, intimnog ugla. Ironični naslov pesme, koja se čita kao lucidni slalom asocijacija govori o onom strašnom današnjice, o onome što ne primećujemo kao čudovišno, i zbog čega, po autoru knjige koja se i pominje u pesmi (Filozofija palanke, Radomir Konstantinović) sami postajemo čudovišta. Šekspirovsku misao da je čitav život (krvava) pozornica ubitačno nam potvrđuju današnji mediji bilo da se radi o intimnoj ili javnoj sferi. Ova pesma se bavi stvarnim posle bodrijarovskog simulakruma, strašnim koje ne možemo pojmiti, a čemu smo izloženi svakog dana.

Zbog svog nepojamnog zla u ovim pesmama, nemoći pojedinca da mu se suprotstavi, u sledećoj pesmi, Kada se setim proleća 1999., kojom završava prvi ciklus knjige, lirski subjekt čezne za prolećem 1999. godine. On kaže: Izgubili smo nadu da će goreti ovaj grad/ i da će profesori ostati nemoćni... Profesori književnosti ostali su isti/ u svojim malim kabinetima/ sa velikim pričama/ i debelim kovertama/ novčanicima u džepovima. Ovim stihovima Tucić precizno locira još uvek moćni izvor naše intelektualne bede i moralnog kraha, našeg izlaska iz civilizacije i bega u varvarstvo. Bolje je zato srušiti sve i početi iz početka nego tavoriti u nacionalističkom ludilu koje ubija gore od bombi. Radi se ovde o privlačnom anarhizmu, onom koji daje bar neku nadu.

Poetski metak Siniše Tucića, dakle, pogađa u srce srpskog militarizma. Međutim, ovde se ne radi o pamfletskoj, površnoj poeziji, nego o organskoj celini koja podrazumeva rad najfinijih žilica pesnikovog duha i dugotrajno promišljanje. To između ostalog pokazuju i aluzije (obični ljudi... u svojoj tihoj morbidnosti/... kupuju sladolede/ dovezene u hladnjačama), kao i slike koje u dva stiha dočaravaju atmosferu (Predgrađe i pruga./ Kasarna i zastava.).

U drugom ciklusu pesama knjige Tucić autopoetski problematizuje status umetnika u društvu danas, posebno s obzirom na iskustvo avangarde i moderne dvadesetog veka. Poznatu sintagmu šuma simbola koja je u svoje vreme označavala preobilje simboličkog Tucić je preimenovao u šumu četinara. Nalazimo se, dakle, na drugom kraju duha, oskudnom i strašnom: Pesnici napuštaju poeziju/ Jezik je dezintegrisan. Vladajuće elite devalvirale su i jezik, uspele da ga korumpiraju. Zato im je lako da manipulišu ljudima, da proizvode krizu i ratove zarad svoga bogaćenja. Kako posle iskustva avangarde, moderne i postmoderne napraviti jezički, kopernikanski obrt, razobličiti ideologiju koja je pojela samo biće jezika, doneti svežinu i istinu koja će biti vredna života? Tucić to uspešno ostvaruje u svojoj poeziji. On priziva pozitivnu destrukciju: Pustite me da odmaram/ U šumi četinara/ I da zapalim brvnaru/ jednom šibicom iz kutije. Inače, kreativna destrukcija, urnebesna nauka razaranja, filozofiranje čekićem, jedna je od karakteristika ranije Tucićeve knjige Krvava sisa.

Kao što prva pesma postavlja problem koji se dalje grana u knjizi, tako poslednja pesma, Sastav na slobodnu temu, daje koherentan odgovor na pitanja slobode, korupcije u umetnosti, društvenog konteksta, okončanih epoha, budućnosti, i to sve iz iskustva sa naših prostora kako je i najverodostojnije.

Tucić peva: Komunisti žive od Hrista i od budućnosti/ a hrišćani zavise od Komunističkog manifesta/ iako se vraćaju u prošlost. Ova pesma koja poentira knjigu, govori o samosvesti Siniše Tucića kao autora, a ujedno je i traktat o slobodi. Još nije napisana potpuna istorija naše savremene književnosti, posebno poezije. U jednoj takvoj istoriji odgovornog i divnog pevanja sigurno bi se našla imena Miodraga Stanisavljevića, Milana Milišića, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Novice Tadića, Mirjane Stefanović, Ibrahima Hadžića, Predraga Čudića, a od novijih pesnika Miloša Živanovića i Dragane Mladenović. Siniša Tucić je svojim knjigama izborio mesto u toj našoj nevidljivoj ali jedinoj pravoj tradiciji pevanja i mišljenja.