Beton br.141
Petak 04. april 2014.
Piše: Goran Cvetković

PROKLETI KOMAD

Macbethtragedija Vilijama Šekspira u režiji Đerđa Hernjaka

Premijera u Narodnom pozorištu – Nepszinhaz, Drama na mađarskom jeziku u Subotici

 

 

 

 

Sigurno postoje brojni razlozi zašto se već od davnina Šekspirov Macbeth naziva „prokleti komad“. Sigurno i zato što govori o strašnim strastima volje za moć i o ljudima koji od običnih smrtnika postaju zveri, samo ako im se nekako sugeriše da im se smeši najviša vlast i moć nad svetom u kome su do tada mirno živeli. Opet, sigurno je ovaj komad dobio takvu reputaciju i zato što je gotovo uvek bilo problema sa njegovom postavkom. Ili se nekom glumcu nešto desi u toku proba ili u toku igranja predstava, ili pozorište u kome se komad sprema ili igra naprasno izgori, ili reditelj sa glumcima ne otkrije ništa naročito u ovom komadu pa premijera propadne i komad se vrlo brzo skida sa repertoara, ili publika jednostavno ne želi da gleda toliko krvavih sekvenci... Uglavnom, teško se izboriti sa ovim čudnim komadom koji izgleda sasvim jasan  i razumljiv kad ga čitate, ali kad treba da se odigra, često se sve svede na prepričavanje dosta složene, ili dosta jednostavne fabule. Karakteri ostanu nekako papirnati, tekst dijaloga i monologa se otegne: objašnjavaju se motivi likova a akcija je negde u pozadini i nikako da se nešto desi. A kad se nešto desi, to je brzo i nepripremljeno.

 

Roman Polanski je doživeo veliku ličnu tragediju: grupa drogiranih ubica uletela mu je na zabavu i pobila nekoliko gostiju, a među njima i suprugu, glumicu Šaron Tejt u visokoj trudnoći. Posle tog susreta sa nepatvorenim zlom, Polanski je napravio odličan film Macbeth – bilo je krvi do kolena i surovosti na pretek. Akiro Kurosava je napravio Krvavi presto, film po Šekspirovom Macbethu i to je bilo remek delo. Ostalo, čini mi se da nikad nisam video veliko izvođenje ovog komada. Doduše, bilo je jedno izvođenje na BITEF-u, mnogima se jako dopalo, ali ja nisam imao razumevanja za tu vrstu igre i prepričavanja davno prežvakane teze da je rat sam po sebi zlo.

 

Macbeth - Poster

 

Reditelj Đerđ Hernjak i glumci Drame na mađarskom jeziku Narodnog Pozorišta-Nepszinhaz iz Subotice, hrabro su i odvažno ušli u priču o Macbethu, sa idejom da komad što više približe savremenim uslovima politike i društvenih odnosa. U izvrsnoj, mobilnoj i funkcionalnoj scenografiji Saše Senkovića, na samoj sceni, gde publika iz neposredne blizine prati sve događaje, ispričali su nam priču o tragediji opsesije vlašću i neogarničenom moći. Komad je dosledno smešten u davnu epohu, ali su kostimi Monike Pešić bili sasvim današnji sa detaljima neke bajkovite teatralne starine. U stilu igre preovlađivalo je preispitivanje, sa komičnim otklonom u najtragičnijim momentima, naročito u igri netradicionalnih veštica (igraju ih Ervin Palfi, Andor Nemeš Kovač i Žuža Kalmar), sasvim kao estradne zvezde i čak zabavljački trio u lukszuznim diskotekama, gde se ludo pleše i opija na svakoj proslavi, uz muziku Geze Kučera.

 

U liku Macbetha, sa svim nijansama preživljavanja otpora, strasti vladanja i kajanja do ludila, prikazana je suština večne tragične igre sudbine – od skromne pobede do surovog raspada ličnosti a sve zbog vlasti. Tu ulogu sa svim psihološkim nijansama i odmereno, odigrao je racionalno Zoltan Mezei. Njegovu fatalnu i gramzivu suprugu, koja ga i gura u ralje osvajanja vlasti, sugestivno i strasno odigrala je Natalija Vicei. Njihovi dijalozi bili su dramatični, i u delu komada kad ga ona ubeđuje da prihvati sudbinu i upusti se u krvavi pir osvajanja vlasti, kao i u delu gde se san o sreći raspada – čovek bi rekao da bi u jednom koncertnom izvođenju samo te scene bile dovoljne da se ispriča kobna priča o strasti i vlasti. Nameće se poređenje sa svim poznatim vlastodržačkim parovima koji vam redom, od Čaušeskua do Miloševića, padaju napamet dok gledate kako niče i razgoreva se strast vladanja i ubijanja. Ostali glumci uglavnom su pratli fabulu, bez naročitog uživljavanja i sa vrlo lakim zadacima.

 

images_7998

 

Ceo aranžman scena delovao je prilično atraktivno i prostudirano u tetarskom smislu: ima lepih rešenja mizanscena u scenama završne zavere, kao i u samom raspadu ideje vlasti u krugu porodice krvavih privremenih vladara. Problem stila igre, okrenut prikazivačkim tehnikama, bez faktičkog temelja u doživljaju likova i istorijskog konteksta, odvukao je predstavu u neku vrstu pokaznog eksperimenta – sa dosta maštovitih rešenja, ali je ceo materijal ipak ostao na nivou prepričavanja i situacija i karaktera i odnosa. Kao da je ideja bila da se savremenom mladom gledaocu približi ta večna priča o zločinu koji se ne isplati. Taj, u osnovi moralistički i docirajući stav, izvučen u prvi plan i odigran na nivou prikazivanja, ostavio je suštinu Šekspirove poezije i tragedije nedodirnutom. Naravno, to se ne odnosi na scene između Ledi Macbeth i Macbetha. Drastične rediteljske intevencije u aranžmanu situacija u kojima učestvuju tri veštice, kao neke zvezde zabavnog žanra – imale su pozitivno dejstvo na dinamiku komada, ali su dodatno olakšavale sadržaj tragične radnje.

 

U svakom slučaju, hrabra i vešta produkcija, koja se ne može ni očekivati danas u drugim pozorištima, u kojima se, naročito u nekadašnjem velegradu Beogradu, dokazuje malograđanski moral i sitni realizam.

 

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.