Beton br.216
Četvrtak 20. februar 2020.
Piše: Zorana Simić

Preko blata do zvezda

Posežući za Levinasovim rečima – Prošlost drugih i, unekoliko, istorija čovečanstva u kojoj ja nikad nisam sudelovao, kojoj nikad nisam prisustvovao, jeste moja prošlost – Saša Ilić je već geslom svog prvog romana (Berlinsko okno, Fabrika knjiga, 2005) današnjim tumačima ponudio jedan mogući ključ za razumevanje njegovog celokupnog dosadašnjeg opusa, ali i njegove recepcije i njenog postepenog osipanja. Uznemirenom pogledu kroz Berlinsko okno prethodilo je, u to vreme vrlo obećavajuće i još uvek sugestivno, Predosećanje građanskog rata (2000), koje se žanrovski koleba između kratkog romana i kompaktne zbirke kratkih priča, kreiranih u dijalogu sa Kišom kao pomnim reinterpretatorom Borhesa. Iste godine pojavila se i pripovetka „Brodograditelj”, i to u zbirci kratke proze šestorice primećenih autora tada „novije generacije”, nazvanoj Pseći vek, čiji je izdavač bio Beopolis, a urednik sam Saša Ilić. Nakon relativno duge pauze, naročito s obzirom na dominantnu dinamiku objavljivanja u Srbiji, Fabrika knjiga je 2010. godine izdala i njegov drugi roman, Pad Kolumbije, s kojim je primetno (o)padala i recepcija. Ostajući dosledan brizi o tekstovima i sklon njihovom objavljivanju u gotovo pravilnim razmacima, Saša Ilić se ponovo oglasio pet godina kasnije, ali ovog puta dvema zbirkama kratkih priča – Dušanovac. Pošta i Lov na ježeve (Fabrika knjiga, 2015) – koje jedva da su naišle na kritički odjek. Očekivano, podjednako dugo pripremao je i svoj treći roman, Pas i kontrabas, objavljen krajem 2019. godine, ali ono što može delovati neočekivano jeste promena višegodišnjeg izdavača, a time i urednika – Fabriku knjiga zamenio je novosadski Orfelin, a poziciju Dejana Ilića preuzeo Milenko Bodirogić.

 

S obzirom na dosledno slabljenje recepcijskih radara u susretu sa prozom Saše Ilića, još jedno iznenađenje za javnost stiglo je u vidu NIN-ove nagrade kritike za roman godine, ali i piščeve odluke da, uprkos nekadašnjem radikalnom bojkotu (2011. godine), primi ovo priznanje. Reakcije koje već nedeljama prate taj događaj, pak, teško da mogu šokirati nekoga ko ima sistematičnije uvide u „logiku” književnih borbi u našoj zemlji, a time i vanknjiževni – esejistički, književnokritički i publicistički – angažman Saše Ilića, na prvom mestu u podlistku Beton. Upravo on je, bez ikakve sumnje, bio jedan od važnijih razloga za dosadašnje ignorisanje ovog pisca u dominantnim tokovima tzv. književne scene (sintagma koja nehotice dočarava teatralni karakter onoga što Burdije prepoznaje kao književno polje), a time i anonimnost među čitalačkom publikom u Srbiji. Anonimnost je upadljivija utoliko što je u snažnom kontrastu sa književnokritičkim ushićenjima s kojima je (d)očekivana rana proza Saše Ilića, koji ne bi bio nimalo čudan da se lako i izvesno može reći da su ta očekivanja, kako se neretko događa, vremenom izneveravana. Ali u slučaju Saše Ilića to se jednostavno nije dogodilo. Reč je o autoru koji, načelno, svakim potonjim potezom prevazilazi doseg prethodnog, a taj uspon se, između ostalog, može pratiti uporednim čitanjem njegova tri romana. Uprkos činjenici da bi se njegova prva prozna knjiga iz aktuelne perspektive mogla nazvati predosećanjem književnog rata, čiji je, s jedne strane, i on sam učesnik, ali i još važnijoj – da je takav patrijarhalan i radikalizovan vid borbe u svojoj osnovi problematičan i podložan kritici, Saša Ilić je to čitanje zaslužio i zahvaljujući tome što je u kontekstu ovakvih borbi neizostavno, iskreno i dosledno, tokom svog javnog delovanja progovarao sa jasno osmišljenih i predočenih pozicija, ne skrivajući se iza lažne deklarativne nepristrasnosti ili prividne ideološke neutralnosti, koje su od ove scene, u bitnoj meri, napravile bal pod maskama, na koji mladi književni kritičari ponekad stižu uz osećaj šoka, izneverenosti i tuge.

 

Takva osećanja možda su takođe posledica svesti da su talozi prošlosti i tokovi istorije u kojima pojedinac nije učestvovao ipak deo njegovog ličnog identiteta i nužan korak na putu njegove stalne izgradnje, svesti koja presudno prožima sva tri romana Saše Ilića. U Berlinskom oknu nas tim putem vodi neimenovani „mladi čovek”, narator i protagonista upadljivo nesklon ispovednom tonu, čija se autorefleksivnost predočava eliptično, minimalističkim potezima, najsugestivnije na samom kraju. Priča o sećanjima na žrtve i žrtava Drugog svetskog rata, ali i građanskog rata u Jugoslaviji (a ta sećanja nisu izjednačena, već jukstaponirana), „koju nam neće ispričati on, nego ljudi koje sreće”, tako dobija blago mozaičnu strukturu, premreženu privilegovanim pripovednim glasovima preostalih likova, među kojima najsnažnije odzvanja onaj profesora Grebera. Njegov značaj i učiteljsku ulogu u romanu Pas i kontrabas nasleđuje i produbljuje dr Julius, a poziciju „mladog čoveka”, od koga u utisku čitaoca nakon zatvaranja knjige ostaju gotovo samo usamljenost i hronične pulsirajuće glavobolje, džez kontrabasista Filip Isaković. Iako se jasno oslanja na strukturu Berlinskog okna, Saša Ilić je u trećem romanu usložnjava tako što mrežu privilegovanih glasova (i u ovom slučaju reč je o žrtvama opresije i izgnanicima, ali sa naglašenijim revolucionarnim, umetničkim i eshatološkim impulsom) uokviruje i prožima podjednako mozaičnom, i sada znatno izraženijom, pripovešću o individualnom putu protagoniste i njegovoj traumatizovanoj ličnosti. Nijednog trenutka, pritom, ne gubi iz vida impresivno osmišljenu epsku panoramu, još širu i složeniju od one iz prvog romana.

 

Uočava se ovde i snažna filmičnost, koja i inače karakteriše prozu Saše Ilića, kao i sklonost ka faktografskom i fotografskom u pripovedanju, koja doprinosi njegovoj kišolikosti. Ali dok Berlinsko okno donekle ispašta zbog njihove prenaglašenosti nauštrb događajnosti, postajući nalik na rane Vendersove filmove koji najsugestivnije govore svojom atmosferom, Pas i kontrabas uspešno prevazilazi ovaj problem, što i nije čudno ukoliko se ima u vidu Pad Kolumbije. Naime, u drugom romanu Ilić unekoliko odstupa od pripovednog modela karakterističnog za preostale: naracija se, za promenu, odvija u trećem licu i autor se u mnogo većoj meri oslanja na obrasce tzv. žanrovske književnosti, prvenstveno (političkog) trilera, nadilazeći ih u isto vreme. Pad Kolumbije tako postaje precizno osmišljena, multitemporalna i dinamična priča o proizvodnji medijskog diskursa, ali i transgeneracijskom prenosu krivice i odgovornosti, u čijem su središtu životi Vladimira Berata, urednika Politikine rubrike „Odjeci i reagovanja”, i njegove ćerke Irene, koja se suočava sa istinom o svom ocu i svešću o neželjenoj istoriji države u kojoj je rođena. Ovo uspešno iskustvo Ilić primenjuje i u romanu Pas i kontrabas, a sklonost intertekstualnosti podiže na dosad najviši, najslojevitiji i najubedljiviji nivo. Ipak, ono što poslednji roman u najvećem stepenu razlikuje od prethodnih jeste formalno oslobađanje, postignuto čvršćim oslanjanjem na (post)modernističke moduse izgradnje autoreferencijalnosti, stopljenim sa džezičnom strukturom – džez reference rasute po njegovim pripovetkama ovde postaju mnogo više od komentara, izvirući i ulivajući se u sve pore teksta.

 

I u čemu je onda problem? Vrlo grubo rečeno, odlika dobrog romanopisca danas i jeste iznalaženje adekvatne forme kojom će obuhvatiti ideje, utiske ili priče koje želi da prenese svojim čitaocima, otvarajući se ka njima, tj. ne pretendujući pritom na nepokolebljivo sveznanje i zloupotrebu takve sveznajuće pozicije. Saša Ilić svakim korakom to postiže u sve sugestivnijoj meri, stvarajući otvoreno delo koje uključuje i brehtijansku provokaciju. Takvi romani ne moraju se svima doimati sjajnim, ali njihovo svođenje na puki pamflet može biti posledica samo dve stvari: njihovog doslovnog nečitanja ili njihovog čitanja sa povezom na očima. Taj povez, pak, vrlo verovatno, može imati veze sa činjenicom da, koliko god cenio književnost i bio svestan višestrukosti njenih (estetskih) potencijala, Saša Ilić ipak ne dopušta sebi da izgubi iz vida ni brojne potencijale estetizacije politike, osećajući odgovornost i spremnost da im se po-etički suprotstavi.

AntiCement arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.