Beton br.142
Subota 30. novembar 2013.
Piše: Goran Cvetković

PREISPITIVANJE DOKUMENATA

Četrnaesta, autorska predstava Ane Đorđević, Narodno Pozorište Banja Luka, izvedena na 30. pozorišnim susretima u Brčkom

 

 

brćko, pozorišni susreti

 

Sledeće godine, 2014., biće 100 godina od početka Prvog svetskog rata i od Sarajevskog atentata na Franca Ferdinanda, austrougarskog nadvojvodu i prestolonaslednika. Atentat je smislila i izvela grupa nezrelih mladića, pripadnika društva Mlada Bosna, a pucnje koji su usmrtili nadvojvodu i njegovu suprugu Sofiju, ispalio je siromašni školarac – Gavrilo Princip, koji je odmah uhapšen i koji je u zatvoru, osuđen za najteži zločin terorizma, teško bolestan umro 1918., ne dočekavši kraj Velikog rata. Organizacija Mlada Bosna bila je patriotska organizacija hrabrih mladih ljudi i poput drugih sebi sličnih, imala fanatične ciljeve istorijskog preokreta: uništenje Austrougarske carevine i oslobađanje južno slovenskih naroda iz te već ostarele „Tamnice naroda“. U isto vreme, u Sloveniji i Hrvatskoj, koje su takođe bile u sastavu Austrougarske monarhije, vodile su se političke borbe za osamostaljenje i već su bili postignuti dogovori da se formira separatna celina države u kojoj bi južno slovenski narodi imali široku autonomiju i svoj parlament. U Srbiji je postojala tajna organizacija unutar vojnih krugova „Sloboda ili smrt“, na čijem čelu je bio poznati pučista iz 1903. godine Dragutin Dimitrijević - Apis i ta organizacija je pripremala teren za napad Srbije na Bosnu i Hercegovinu u cilju priključenja srpskog naroda matici Srbiji.

 

franc

 

Apisova tajna organizacija, podstakla je mlade gnevne ljude na atentat, Austrougarska monarhija objavila je rat Kraljevini Srbiji i tako je počeo Prvi svetski rat, najveći do tada poznat, sa milionima žrtava i sa neverovatnim razaranjima. Ostala su i do sada nerazrešena pitanja o tome: ko je sve pomogao atentatorima i naročito, šta je sve bilo deo te terorističke ili herojske, oslobodilačke i patriotske akcije mladih fanatika? Zna se naravno za mnoge činjenice vezane za ove događaje, zna se za istorijske okolnosti: evropski imperijalizmi tražili su prostor za širenje svojih uticaja, a staromodna i mnogonacionalna Austrougarska monarhija bila je na izdisaju. Rat je svakako bio pred vratima, ali da li bi on počeo tada kada je počeo i da li bi Srbija imala toliko žrtava koliko je imala da atentata u Sarajevu nije bilo, predmet je i dalje velikih diskusija. U svakom slučaju, dokumenata ima mnogo kao što ima mnogo različitih razmišljanja o pravdi i krivici, o pravu malih naroda na terorizam protiv velesila, o uzrocima rata i okolnostima vezanim za Sarajevski atentat.

 

sarajevski-atentat-1

 

Pradstava Ane Đorđević i ansambla Narodnog pozorišta iz Banja Luke, Četrnaesta, počinje postmodrenom tvrdnjom da je nemoguće utvrditi šta je celovita, prava i jedina istina o tim događajima, a onda u skoro dva i po sata, uporno i scenski atraktivno, preispituje istinitost dokumenata, koje je, pre svega, izložio u svojoj obimnoj knjizi Vladimir Dedijer. Forma ovog igrokaza je dokumentaristički teatar u kome svih devet, uglavnom mladih glumaca, igra mnoge likove iz bogate galerije istorijskih ličnosti koje se u dokumentima pominju. Na sceni se rekonstruišu događaji iz istorijske, ali i iz intimne arhive likova – od samog nadvojvode Ferdinanada, koga veoma upečatljivo, pored mnogih likova, igra Branko Janković i daje mu pravi otklon u nepoznato, potvrđujući tako da konačne i jedne istine nema. I ostali likovi i glumci igrali su svoje scene brzo i jednostavno, ali sa kritičkim nabojem i nekom racionalnom sumnjom u konačnu i isključivu verdostojnost dokumenta koji se predstavljaju. A tih dokumenata i izjava, tumačenja i komentara ovog istorijskog događaja bilo je zaista mnogo u predstavi. S jedne strane to je fasciniralo širinom zahvata, a sa druge – to je opterećivalo predstavu, tako da je zapravo, zbog nedovoljne selekcije faktografskog materijala, ostalo premalo prostora za pozorište. Glumci su, uz velike napore, sa rediteljkom iznalazili sve nove i nove načine kako da predstave ovaj pa onaj dokument, tako da je predstava, sa dodatnim nepotrebnim ponavljanjem priča, sad iz ugla ovog, sad iz ugla onog učesnika, a svih fragmentarnog uvida, i slika 1914. godine bila preopterećena faktografijom i postala neka vrsta nabrajanja fakata pa se i osnovni odnos vrlo moderne, pozorišne sumnjičavosti izgubio.

 

pozoriste-predstava

 

U svakom slučaju, ovo je i produkcijski i umetnički bio vrlo složen i vrlo uspešan projekt. Izneli su ga pored pomenutog Branka Jankovića, glumci: Goran Jokić, Željko Erkić, Zlatan Vidović, Sandra Ljubojević, Miljka Brđanin Babić, Dragana Marić, i studenti Dramske akademije iz Banja Luke Danilo Kerkez i Ivan Perković. Svi su oni bili jako nadahnuti i vrlo koncentrisani, da bi u vrlo kratkim sekvencama i u postdramskom maniru, izveli sve preokrete koje su morali da izvedu prelazeći iz lika u lik i igrajući nebrojene situacije, neke samo u naznakama, a neke sa dubljim obrazloženjem. Stil ovog brzog preigravanja i borba sa faktografijom, delovao je, u onim sekvencama kada je rediteljka pribegavala horskom izgovaranju tekstova, naročito patriotske sadržine – pomalo starinski i podsećao na davne prigodne recitale, ali uglavnom je scena bila ispunjena vrlo svežim glumačkim i rediteljskim rešenjima, pa je i pored prilične dužine i nedovoljno naglašenog kraja – predstava držala pažnju prepunog gledališta. Pored ostalih kvaliteta, u ovom scenskom igrokazu, vrlo je važna bila i funkcionalna scenografija Dragane Purković Macan. Pokretni krupni komadi scenogarfije – tribine koje su i stepenice i klupe i sanduci i zidovi i tamnice i sobe i sudnice, omogućavali su brzu i laku promenu ambijenta, a da se ne poremeti zadati stil igre.

 

Vrlo savesna i potrebna predstava.

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.