Šta se dogodi kad dete uglednika pretekne vozilo na autoputu, prekorači brzinu i pregazi siromašno dete koje pretrčava put? U rumunskom filmu Pozicija deteta („Zlatni medved“ u Berlinu, Grand prix: „Aleksandar – Saša Petrović“, rumunski kandidat za nagradu Oskar) Kalina Petera Necera, oštrim, skoro dokumentarističkim  manirom, opisana je korupcija u rumunskom društvu. 

                                                                       Ekipa filma "Pozicija deteta" u Berlinu

Osionost više klase ne zna za granice – od trenutka kad Kornelija, majka Barbua, čoveka koji je pregazio dete, sazna za nesreću do momenta  kad ona dođe u policiju izvrti se desetak telefona. Policajci, doktori, veštaci, svi su oni tu samo zbog jednog – da izbave metiljavog Barbua iz kandži zakona. Vrhunac je kad Kornelija (odlična Luminita Georgiju), preko reda, sa svojom nafrakanom sestrom, u najgorem (rekli bismo: u nama dobro poznatom) maniru upadne u kancelariju šefa seoske policijske stanice dok u holu sedi od bola izbezumljena majka s drugim sinom. Običnom svetu ostaje da čeka ili da uzaludno preti batinama.

Kornelija, po profesiji arhitekta, supruga hirurga, zida svoju Vavilonsku kulu dokaza, nategnutih svedočenja i vezarenja. Kad nije u pitanju novac – kontakti mogu da pomognu. Šef policijske stanice, isprva ozlojeđen nadmenošću i agresivnošću Kornelije, biva pacifikovan uz par kontakata koji mogu da pomognu njegovoj porodici. Niko, osim lokalne policajke koja ionako nema čin, ne želi da se, makar verbalno, suprotstavi Korneliji. Štaviše, i u samoj porodici Kornelija suvereno vlada – njen muž je manje-više pasivan, bez inicijative, a sin je bleda slika svog oca. Jedini sukob koji vidimo je između Barbua i Kornelije – nakon cele petljavine u policiji Barbu  prebacuje majci što je uvek bila dominantna i određivala mu šta da radi. Kao da to ima nekakve veze s činjenicom da je glupo odmeravanje snaga s drugim muškarcem za volanom (po principu: ko ima brža kola, taj je obdareniji) dovelo do ubistva četrnaestogodišnjaka. Inače, jedna od najmisterioznijih epizoda je upravo razgovor Kornelije s drugim vozačem, svedokom ubistva. On, takođe dobro situiran, traži novac za promenu iskaza, makar simboličnu cifru, može biti 80 ili 80 000 evra. Zašto? Oni su ljudi s kontaktima, novac nije toliko bitan jer prave veze mogu doneti još više dobiti.  Razumeju se i poštuju – oni su vladajuća klasa, povezana tokovima novca i ličnih interesa.

Život sa kovertom

Neko bi rekao da je ovo priča o tome šta bi svaka majka uradila za svoje dete. Ne sme da ode u zatvor, ne sme da pati. To je dužnost roditelja. Da siromašni dobiju novac preko noći i dogodi im se takva nesreća, i oni bi uradili isto. Ali, to je samo jedna dimenzija priče koja nam pomaže da razumemo zašto Kornelija tako deluje ali  je to nimalo ne opravdava. Devet desetina filma je  posvećeno Korneliji i njenoj porodici. Tek na kraju filma mi otkrivamo i drugu stranu – priču ožalošćene porodice. Roditelji ubijenog dečaka su seljaci, za nijansu bolje stojeći od svojih komšija, potonuli u očaj. Kornelija se, naravno, suočava s porodicom. Ona se izvinjava u ime svog sina i preklinje za oproštaj. Ukoliko ne bude tužbe porodice žrtve – neće biti ni slučaja. I razgovor, težak, sinkopiran, emotivan, ide u pravcu, čini se, katarze. A onda se, gle čuda, pojavi koverat s evrima. Kornelija , navodno, želi da plati sahranu. A ako ne može da plati sahranu, daće taj novac njihovom mlađem sinu. Da putuje, proširi vidike, da ga čeka kad odraste. Ima jedanaest godina, sad se razvija, raste. Dete treba slati na škole, naći mu posao u gradu, znate već kako to ide. Primite ovaj novac da bi meni bilo lakše, samo zbog toga, preklinje Kornelija. I, gle čuda, novac je primljen. Kornelija, u suzama, zahvaljuje. I, kao da to nije dovoljno, ona majci poginulog deteta govori o svom Barbuu koji ima tako mnogo talenata, evo, samo što nije doktorirao hemiju. Učio je Barbu engleski, francuski, išao na umetničko klizanje. Imao je tako lepo telo, kaže zamešateljka. Kornelija, nimalo slučajno, govori o Barbuu u prošlom vremenu, kao da je i njen sin mrtav. Tek po završenom razgovoru, Barbu, koji je pun straha sedeo u kolima ispred žrtvine kuće, skuplja hrabrost, izlazi i razgovara s ocem dečaka. O čemu razgovaraju? Ne znamo. Barbu je povijen i u pokajničkoj pozi. Vraća se u kola, vezuju se pojasevi, ide se. Šta je epilog? Ne znamo.

Indiskretne gadosti buržoazije

Lako je reći: Kornelija je zla. Postoji nešto gore od toga – ona radi užasne stvari koje njoj izgledaju potpuno normalno. Ne zavaravajmo se – i da je u pitanju neki mnogo manji problem ona bi uradila isto. Zato što je tako naučena. Kraj priče. Da li je ona potpuno „srca kamenog“? Verovatno ne, ali su njena osećanja, kao i njene porodice, površna. U trenutku kad ulazi u kuću žrtve i suočava se s njenim roditeljima, ona zaista oseća tugu, ali ne zbog toga što istinski razume težinu situacije i odgovornost njenog sina kao i njen sopstveni, makar delimični, „doprinos“ celoj priči. Jednostavno, tužna je jer su ljudi oko nje tužni i žao joj je deteta i njegovu sudbinu proživljava kroz svog sina ali, to je samo jedan deo njene ličnosti. Drugi deo, hladan racio, zabašuren konvencijama emocija, ne zaboravlja na cilj.

U kolima, deset kilometara dalje od žrtvinog sela, ona će sigurno započeti neki svakodnevni razgovor. Pogledaće da li ima dovoljno benzina. Odvešće se do benzinske stanice. Setiće se da kupi bombone i neki osveživač za kola. Razgovaraće sa sinom o knjizi Herte Miler koju mu je poklonila. Pozicija moćnika, nije tajna, lišava čoveka dela empatije (nekad i potpuno) jer su moć, novac, fokusiranost  na cilj, u direktnom sukobu sa osećanjima koja su, ionako, droga namenjena  siromašnima.Ni njen sin nije ništa bolji. Barbua više potresa situacija u kojoj se našao nego realna krivica. On se kaje, plače i trese jer misli da tako treba. Previše je slab da bi bio svestan svojih pravih osećanja i imao bilo kakav etos. Zar nije, na kraju krajeva, mogao da sve prizna u policijskoj stanici i odrobija nešto što  se ionako ne može nadoknaditi? Procesa neće biti, Barbu će ostati na slobodi a porodica dečaka neće podići optužnicu. Da li je razlog u koverti ili su shvatili da „šut s rogatim ne može“ i da će se suđenje razvlačiti godinama? Iznova će proživljavati pakao svog gubitka. Malo ljudi ima snage da se nosi  s tim. I s kojim parama će platiti dobrog advokata? I, ako ga nekako i plate,  hoće li biti bolji od Barbuovog?  Ako dobiju tužioca po službenoj dužnosti, sva je prilika da će on, ionako bedno plaćen, biti potkupljen da ne iznosi sve optužujuće dokaze. I gde je tu dete? Budućnost i uzdanica našeg naroda, zenica oka našeg? Gde je ta mladost na kojoj ostaje svet? Eno je na autoputu, smrskanih kostiju. Letela je 26 metara kroz vazduh pre nego što je udarila glavom o beton. Koliko vredi ta mladost? I to smo saznali – oko deset hiljada evra po glavi.

Ovaj film je, pored umetničkih, izazvao i političke rasprave na najvišem nivou. Poslanici rumunskog Parlamenta su živo diskutovali o ovom portretu vladajućih klasa koje, kao i u jednoj maloj susednoj zemlji, finansiraju ti isti „punišići“ i tajkuni. Podrazumeva se da su se mnogi od njih pronašli u ovom filmu. I ne samo oni. I u toj maloj zemlji pored Rumunije, koja počinje Banatom, često su se događale nemile situacije koje kao da su preslikane iz filma (ili su se preslikale u isti) i, kao što znamo, nekog razrešenja nije bilo. Samo nova ročišta i tako sve do zastarevanja slučaja ili neke klimave“nagodbe“.

Da li bi nešto drugačije bilo negde drugde? Pokažite mi zemlju u kojoj nema moćnika i reći ću – ovde bi zakon pošteno kaznio počinioca. Poruka ovog ostvarenja  jeste univerzalna, ali ne možemo da se ne zapitamo zašto tako dugo vremena kod nas niko nije snimio film sa sličnom tematikom koji tako precizno puca u lažljivo srce sistema? Ako su ovdašnji sineasti toliko gordi na svoje znanje i talenat, zašto se u većoj meri ne suočavaju sa realnim problemima i to na dublji, životniji način, kao Necer, koji, gle čuda, kao svoje uticaje navodi „crnotalasovce“, Pavlovića i Petrovića?