Beton br.177
Ponedeljak 05. decembar 2016.
Piše: Aleksandar Novaković

POVRATAK OCA PANKA

Izveštaj sa Festivala autorskog filma:

Gimme Danger (2016), Jim Jarmusch

Proslavljeni filmski reditelj Džim Džarmuš (Stalno gluvarenje, Tajanstveni voz, Noć na Zemlji) odlučio je da, nakon uspeha filma o vampirskoj romansi - Samo ljubavnici preživljavaju (2013), napravi  zaokret i snimi dokumentarac o rok bendu The Stooges (postojali su s prekidima od 1967. do 1974. godine i od 2003. do 2016. godine) čiji je frontmen bio legendarni i danas i te kako aktivni Igi Pop. Studžisi su pomerili granice rok muzike krajem šezdesetih godina i sirovim, beskompromisnim zvukom inspirisali ono što će sedamdesetih postati pank i novi talas, inspirišući niz bendova: The Sex Pistols, Clash, The Ramones, Dead Boys, Black Flag, Sonic Youth (da pobrojim samo neke), ali i nadahnuli Dejvida Bouvija u njegovim muzičkim eksperimentisanjima.


Sam Igi Pop je svojim ekstatičnim nastupom na sceni (plesom „borbenog babuna”, sečenjem žiletima, skakanjem u publiku, nezaobilaznim otkrivanjem zmijskog, žilavog torza te skidanjem „do gole kože”), ali i moćnim vokalom koji varira od vrištanja do dubokog basa, dao smernice za brojne frontmene – kako za Entonija Kidisa iz Red Hot Chilli Peppersa, tako i za Marka Brecelja i Satana Panonskog. Jednom rečju, posle The Stoogesa ništa nije bilo isto a Igi Pop je jednom prilikom izjavio da je on čovek koji je „zatro šezdesete” u muzici.


Ovaj dokumentarac ne predstavlja neko iznenađenje s obzirom da je Džarmuš reditelj koji ima rokenrol staž (svirao je u no vejv bendu The Del-Byzanteens) tokom svoje karijere često sarađivao s rok i bluz zvezdama koje su igrale u njegovim filmovima - Džon Luri, Skriming Džej Hokins, Džo Stramer, Džek i Megi Vajt, Wu Tang Clan i, naravno, spomenuti Igi Pop (pravo ime Džejms Noel Osterberg) koji je s Tomom Vejtsom igrao u jednoj od epizoda Džarmušovog omnibusa Kafa i cigarete (2003).


Džarmuš je ovaj dokumentarac snimio manje-više „školski“, ako se izuzmu povremene animacije koje podsećaju na egzibicije Terija Gilijama za vreme saradnje s Letećim cirkusom Montija Pajtona te crtani filmovi koji pomalo podsećaju na Beavis & Butthead estetiku i ilustruju neke od bizarnih priča vezanih za The Stooges (nabavljanje opijata, rušenje doka na kojem je Igi imao jedan od svojih prvih nastupa, tragikomična saobraćajna nesreća u kojoj se autobus benda, visok tri i po metra, zaleteo na most koji je bio dva i po metra iznad autoputa) i efektno montažno igranje sa slikom koja, dok Igi Pop priča o posledicama „lošeg tripa“, počinje da igra kao na pokvarenom televizoru, razliva se i uvija, a ton postane distorziran.


Kombinujući intervjue iz televizijskih arhiva koji su obavljeni s Igijem i članovima benda, snimke koncerata benda, fotografije i isečke iz novina s već pomenutim animacijama, Džarmuš nije napravio revoluciju u dokumentarnom filmu. Njegov postupak je zanatski i viđen je hiljadu puta, ali on ionako nije nameravao da reinvenira dokumentarni film. Štaviše, to bi bilo estetski i dramaturški nepotrebno. Kad snimate film o čoveku koji je “kum panka” (i u dokumentarcu, kao i u bendu, Igi vodi glavnu reč) i koji je za poslednjih pola veka prošao kroz purgatorijum seksa, droge i rokenrola i pritom ostao u zavidnoj psihofizičkoj formi (ne samo u odnosu na Kita Ričardsa, već i u odnosu na brojne ispisnike koji vode tzv. normalne živote) sasvim je dovoljno da u spontanoj „domaćinskoj“ atmosferi njegove kuće pažljivo slušate ono što, na lucidan i duhovit način, ima da vam kaže. Džarmuš je, na sreću publike, dobar sagovornik.


1240739_Gimme-Danger


DUH NESVETOG TROJSTVA


Storija o momcima iz siromašne varošice En Arbor u Mičigenu (Igi Pop je živeo sa svojim roditeljima u prikolici) koji su, inspirisani bluzom, britanskom rok scenom i jekom fabričkih presa u Fordovim fabrikama pokrenuli bend koji su vodili po principima ravnopravnosti („kao ’tinejdžeri komunisti’ jeli smo istu hranu, delili prostor i novac na ravne časti“) i pritom transformisali popularnu kulturu jeste vredna slušanja. Doduše, imali su tu sreću da su im producenti bili Džon Kejl iz Velvet Undregrounda i Dejvid Bouvi. Pritom je jedini kompromis koji su napravili bio da u studiju svoja Marshall pojačala (skala je od 1 do 10) podese na 9 umesto uobičajenog maksimuma. Naravno, dogodilo se ono što je postalo opšte mesto dramaturgije rokenrola: približili su se sazvežđu najvećih, potonuli u komercijalni neuspeh i drogu, da bi se, bez novca, vratili svojim roditeljima u one iste prikolice iz kojih su i došli. Deprimirajuća ali, da citiram slavnog tv - voditelja i pokretača mančesterske Fabrike, Tonija Vilsona: „Amerikanci veruju da je slava drama koja ima samo jedan čin ali mi u Mančesteru stvari radimo drugačije“. S obzirom na dva albuma koje su Studžizi objavili u ovom veku čini se da mančesterska pravila važe i za En Arbor, Mičigen.


„Rokenrol nihilizam“ Studžiza je ostavio neizbrisiv trag i barem neki od njih su doživeli da vide kako decenijama nakon raspada benda dolazi do ponovnog okupljanja i primanja u R’n’R Hall Of Fame. Čak i da tog novog okupljanja nije bilo i da nisu dobili davno iskompromitovano priznanje R’n’R Hall Of Fame, postoje tri pivotalna albuma kao njihovo trajno zaveštanje: The Stooges, Fun House, Raw Power. Neko bi rekao da je to malo (Joy Division, su, primera radi, iza sebe ostavili dva albuma), ali brzina, silina te autodestruktivnost (oličena u stihovima „gimme danger, little stranger”) koja je vrebala u, kako kaže Igi Pop „dionizijskom pristupu umetnosti”, odneli su mnoge rokere. Većina bivših članova Stoogesa danas nije živa. Jedini preživeli iz tzv. Nesvetog Trojstva (izraz koji je sedamdesetih skovala štampa da bi prikazala međusobne uticaje i provokaciju u delu i nastupu „Oca”- Lu Rida, „Sina” Dejvida Bouvija i „Nesvetog Duha” – Igi Popa) drži koncerte s duplo mađim bendom koji vodi Džoš Homi iz Queens Of The Stone Age i ne namerava da ode u penziju.


Jedini kompromis koji je napravio (ipak ima 69 godina) jeste nošenje košulje na sceni.

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.