Na ovogodišnjem FEST-u su se izdvojila tri filma u kojima dominiraju snažni ženski likovi. Niko, 1988 italijanske rediteljke Suzane Nikjareli prati sudbinu nemačke manekenke i pevačice kultnog benda Velvet Undergrounda, koja je imala zanimljivu ali nedovoljno zapaženu solo karijeru po izlasku iz benda 1968. godine. Iznenada reditelja Fateha Akina (Glavom kroz zid, Soul Food) govori o Katji, Nemici koja gubi svog sina i supruga kurdskog porekla u terorističkom napadu, dok Severna svetlost Marte Mesaroš prikazuje sudbinu Marije, Mađarice koja je pobegla u Austriju za vreme poslednjih dana Staljinove vladavine, 1953. godine. Sudbine Niko, Katje i Marije imaju međusobno veliki broj dodirnih tačaka i govore o dugoj i teškoj borbi žena za preživljavanje u svetu kojim dominiraju muškarci.

Niko, 1988 je road movie koji opisuje trnovitu turneju naslovne junakinje od Mančestera preko Francuske, Italije, Nemačke, Poljske, Češke. Stisnuta u kombiju s zbrda-zdola sakupljenim članovima benda, na ivici egzistencije, Niko pokušava da pobegne od demona heroinske zavisnosti, da se poveže sa otuđenim sinom Arijem koji je proveo detinjstvo s očevom porodicom i izbori za ugled na rok sceni. Niko (izuzetna uloga danske glumice Trine Dirholm) u sceni na početku filma, gojazna, naboranog, umornog lica, zabrinuto pita svog menadžera: „Da li sam lepa?“. Negativan odgovor joj vraća osmeh na lice. U ovom osmehu leži ključ razumevanja Niko. Ona je, zahvaljujući svojoj nordijskoj lepoti, postala čuvena manekenka, kasnije jedna od „zvezda“ Endija Vorhola i, na predlog oca pop-arta, pevačica benda Velvet Underground, koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl. Do izbacivanja iz Velveta, ona je bila samo „lepo lice“, devojka za ukras, nalazeći se u senci alfa-mužjaka koji su dominirali (i u velikoj meri još vladaju) svetskom rokenrol scenom. Samo je lišenu lepote mogu razumeti i shvatiti ozbiljno kao originalnu autorku i ličnost. Zanimljivo je da je na odluku Niko da počne da piše pesme i bude nešto više uticao Džim Morison koga je publika, iako je bio izrazito privlačan, ipak shvatala ozbiljno, kao pesnika-Mesiju. No, ni gubitak lepote ne pomera fokus i pristup, uglavnom muških, novinara. Za njih je ona „bivša muza Lu Rida“ koja ga je inspirisala da napiše Pale Blue Eyes, ali ne i inteligentna, obrazovana, snažna žena koja ima rafinirani ukus za umetnost i sama stvara poeziju i inovativnu muziku.

Niko, 1988, scena iz filma

Iznenada reditelja Fatiha Akina se bavi temom koja je pre jedne decenije bila zastupljena u nemačkim medijima a s usponom ekstremne desnice u Evropi ponovo dobija na aktuelnosti. U pitanju su teroristički napadi Nacionalsocijalističkog Podzemlja koji su 2007. godine odneli živote devetoro migranata i jedne policajke. Katja (igra je Diana Kriger, nama poznata iz Inglorious Bastards i Troy) ne veruje u policijsku priču o povezanosti ekstremnih islamista (ili kriminalaca iz Istočne Evrope) sa smrću njenog sina i muža. Uverena je da je reč o neonacistima, što se ispostavlja kao tačno. Film Iznenada se može podeliti u tri celine: na istragu povodom tragičnog događaja; na suđenje terorističkom paru, mladiću i devojci koji su podmetnuli bombu ispred kancelarije Katjinog supruga i na Katjin osvetnički pohod u Grčku gde se krije naci-duet. U prvom delu filma suočavamo se sa predrasudama nemačke policije o muslimanima, u drugom s manjkavostima tamošnjeg pravosuđa (teroristički par je pušten zbog nedostatka dokaza), a u trećem sa desničarskom internacionalom kojoj se mogu suprotstaviti samo oni koji su spremni da, kao Katja, koriste silu. Akin je vešto, s mnogo nijansi, prikazao transformaciju Katje koja se od žene izbezumljene od bola, pretvara u promišljenu, hladnu osvetnicu koja ne veruje policiji, advokatima i sudijama koji simbolizuju na rečima jaku a na delu slabu Evropu.

Marta Mesaroš, slavna osamdesetšestogodišnja rediteljka (Usvajanje, Dnevnik za moje ljubavnike, Fetus), dobitnica nagrade festivala u Kanu sa Dnevnikom za moju decu 1984. godine, se bavi temom koja je i danas, naročito u  Rusiji, tabu. Naime, Marijina sudbina identična je sudbinama desetina hiljada žena u Istočnoj Evropi u vreme završnih borbi Crvene armije protiv jedinica Trećeg Rajha: prilikom bekstva u Austriju silovali su je sovjetski vojnici, a potom je rodila dete koje je začeto u ovom činu brutalnog nasilja. Zbog svog krutog katoličkog vaspitanja ne pomišlja na pobačaj, dok je s druge strane svesna da u sebi nosi „neprijatelja“, kako naziva bebu. Okružena sovjetskim vojnicima (krije se u delu Beča koji je pod upravom Kremlja), Marija se trudi da sakrije svoj pravi identitet, odgajajući dete u teškim egzistencijalnim uslovima, bez izgleda da prebegne u deo grada pod kontrolom angloameričkih trupa u kojem su, veruje, bolji uslovi za život. Dve godine kasnije, sovjetske trupe napuštaju svoju okupacionu zonu u Beču a Marija se udaje za Bečliju. Tajna o poreklu njenog deteta dolazi na videlo više od pola veka kasnije i ona mora da svojoj kćerci i unuku saopšti dugo potiskivanu, traumatičnu istinu.

Iznenada, scena iz filma

Ono što povezuje heroine pobrojanih filmova nisu ni njihova lepota ni njihovi karakteri, koliko nesreće i patnje koje su im doneli muškarci. Niko i Marija su obe odrasle na ivici gladi, u siromašnim, ratom opustošenim sredinama i žrtve su seksualnog nasilja koje ih je odvelo u autodestruktivnost. Niko je, po njenim rečima, kad je imala petnaest godina, silovao američki vojnik u bazi u kojoj je radila. Konzumirajući droge pokušavala je da izbriše sećanje na ovaj nasilni čin, kao i činjenicu da ju je većina muškaraca posmatrala kao seksualni objekt. Katja se, ostavši bez sina i supruga, okrenula drogama kao „sredstvu za ubijanje boli“, što joj je donelo probleme s policijom.

Sve tri junakinje su majke koje su vezane za svoju decu, ali se njihove priče drastično razlikuju: Marija je silovana, Niko je neplanirano ostala u drugom stanju i Ari joj je oduzet jer je bila heroinski ovisnik dok je Katja jedina u brak ušla iz ljubavi. No, nije samo nesreća i trpljenje ono što određuje Katju, Niko i Mariju. One nisu stereotipne plačevne melodramatske ženice, već delaju i bore se za svaki pedalj svoje lične slobode. Umjetnost te čini jačom no što pretpostavljaš, peva Branimir Džoni  Štulić i to je istina koja Niko pomaže da pobedi sve nedaće: njen lični život je u haosu, zdravlje krhko, lepota nepovratno nestala, ali u trenutku kad snima neobične zvukove na svom magnetofonu, piše poeziju ili nastupa sa bendom, ona dobija smisao, snagu i harizmu. Marija je u podizanju „usvojene“ kćeri, ne kao smerne supruge, već snažne, obrazovane i ostvarene žene, našla svoj razlog postojanja i svoje utočište, dok je Katja, koja je izgubila najbliže, u osveti našla najmračniji, ali sasvim opravdan, razlog da ostane u životu. Marija, Niko i Katja su žene koje su se u najtežim danima svojih života zatekle same, bez podrške drugih, suočene sa istinom da moraju da se oslone na sebe ako žele da nastave dalje. Bez pokrovitelja i zaštitnika, samo surovo ravnodušni svet u kojem moraju da se izbore sa preprekama koje su, kako se činilo na prvi pogled, nadilazile njihove snage.

Severna svetlost, scena iz filma

Ova tri filmska ostvarenja Suzane Nikjareli, Fatiha Akina i Marte Mesaroš rečito govore o tome da je, nadajmo se konačno, iza nas ostalo vreme u kojem su žene bile objekti trpljenja i pasivne persone koje prevrću očima i padaju u nesvest kad se ispred njih ispreči nevolja ili nasilnik, te da nastupa vreme snažnih, upečatljivih ličnosti koje su sve samo ne, kako izreka zapravo pežorativno kaže, „slabiji pol“.