Beton br.158
Sreda 22. april 2015.
Piše: Saša Ćirić

OTADŽBINA ZVERI I ČEKANJE ČUDA

Arben Idrizi: Zveri vole otadžbinu (KPZ Beton, 2013)


 

Knjiga poezije Arbena Idrizija Zveri vole otadžbinu predstavlja širi izbor iz njegove dve knjige pesama: Napaćeni (2003) i Knjiga bića (2010), koju je za srpsko izdanje preveo Škeljzen Malići.


Arben Idrizi je jedan od retkih pesnika na ukupnom prostoru bivše Jugoslavije koji eksplicitno referiše na rat (na Kosovu krajem 90-ih), počinjene zločine i na odgovornost obe strane. Pre izabranih pesma, na strukturno povlašćenom mestu početka knjige, stoje dve narativne pesme o ratnom zločinu: „Među likvidiranima bio je i umobolnik“ i „Među ubijenima bila je i usamljena starica“. Ove dve pesme su komplementarne jer pokazuju nepromenjenu suštinu rata, nekažnjeni zločin i otimačinu, koji svoje protagoniste nalaze na obe strane. U prvoj pesmi prikazan je ratni zločin koji je počinila srpska policija, streljavši umobolnog čoveka, slepu baku i dete iz izbegličke kolone. Razlog streljanja nije naveden, a sam čin kao da deluje egzemplarno: treba da zastraši preostale izbeglice i demotiviše ih da pomisle na povratak. Bestijalnost streljanja pojačana je izborom hendikepiranih i nemoćnih osoba, da bi kasnije bila ojačana elementom zabave. Petao koga je čovek nosio pod miškom postaće meta u „pucanju za opkladu“, pri čemu je ulog predstavljala „gomila opljačkanih stvari“. Pošto niko od srpskih policajaca nije pogodio petla, razneli su ga „granatom iz tenka“.


Vreme zbivanja u drugoj pesmi je nakon završetka rata, koje se vrlo precizno određuje: „sredina juna 1999. godine/ vreme kada su se krajnosti dodirnule“. Pesma precizno opisuje i navodi razloge dešavanja: „Kosovo je oslobođeno.// Srpska vojska, policija i civili dali su se u bežaniju./ Odlazili su u panici./ Mnogi u strahu da će ih stići osveta i pravda.“ Ova pesma, dakle, pored narativnih sceničnih delova, sadrži i refleksivne delove koji, kao u antičkoj drami, nepristrasno sumiraju smisao zbivanja. „Sada kada se sve završilo znamo:/ oni koji su i sami stradali ne žude za osvetom./ Osveta je izgovor onih koji su dvolični/ i po prirodi zli.“ „Osvetnici“ su kod Idrizija zapravo pljačkaši, koji u periodu pravnog interregnuma, žele da otmu i prisvoje imovinu preostalih Srba, znajući da je u tom periodu suspendovana država, ali i da su male šanse da će nakon uspostave reda i zakona država stati u zaštitu pripadnika poražene strane. Štaviše, reč je o lažnim ratnicima, onima koji su tek po završetku rata kupili uniforme, ili ih našli odbačene, i počeli da dele svoju pravdu na ulicama oslobođenog grada.


Idrizijeva karakterologija zločinaca je antropološki jednostavna i samopodrazumevajuća: samo oni koji su po prirodi zli mogu da čine zločin i čine ga, iako to čine kada imaju interes da ga čine a interes je pljačka žrtava. Ipak, bestijalnost ubistava krije patološki momenat „kreativnosti“: kao što srpski policajci pucaju granatom na petla, tako navodni albanski osvetnici bacaju usamljenu srpsku staricu sa 15. sprata. Posežući za instancom sveznajućeg naratora, Idrizi u refleksivnim intervencijama postavlja pitanja kolektivne odgovornosti i krivice i božanske zaštite žrtava. U trenutku kada starica „shvata da joj je došao čas“, pod besmislenim ispitivanjem otimača, „Ona je možda/ tog časa pomislila da niko nije kriv za svoje stanje./ Ona je možda/ tog časa pomislila da su svi krivi za stanje drugih.“ Očito, Idrizi ostavlja ovo pitanje otvorenim na način da su obe opcije u igri, ali i da se obe opcije kao međusobno kontradiktorne ukidaju. Takođe, dok je starica padala, pesma kaže „Nikakav anđeo nije bio s njom“, niti je videla film svog života koji bi se munjevito odvio. Prizori iz obe pesme odvijaju se pod „upeklim suncem“, majskim i junskim, koje kao Kamijevo sunce iz Stranca, od ljudi čini automate vođene destruktivnim porivima. Završetak druge pesme, opis načina na koji je starica umrla, predstavlja konačan trijumf nepravde: ne samo da nevina žrtva strada, već je uprkos njenom usamljeničkom životu, bez muža, dece i rodbine, ni onostrane sile ne uzimaju u zaštitu.


4

Fotografije u broju: Vera Vujošević


MIRNODOPSKA GIBANJA


Od šest perioda, na koliko je podeljena druga zbirka, prvi i šesti su posvećeni pesnikovom odnosu prema savremenom Kosovu. U njima dominira kritički odnos prema vlastima, tranzicionoj demokratiji, nekadašnjim ratnicima i lažnim patriotama. U pesmi „Čedo rata“ oštro su suprotstavljen dva vremena: ratno i poratno i dve kategorije ljudi: oni koji su težili da prežive rat i očuvaju svoju golu egzistenciju i oni koji su u ratu učestvovali da bi se nakon njega dočepali vlasti. Štaviše, nastradali u ratu su iskorišćeni za vlastrodržačke ambicije ove druge kategorije ljudi: „Moji su drugovi izginuli/ da bi generali i kriminalci zgrnuli bogatstvo“. Posleratno vreme je vreme kada „stradaju bednici“, vreme „u kojem ne možeš nikada naplatiti dug“, vreme ponovne eksploatacije pravno nezaštićenih radnika, vreme otkaza i gladi. Posleratno vreme se definiše i u pesmi „Došlo je ono vreme“ kao vreme okretanja društvene piramide ili točka sreće, vreme licemerja i grabeži, lažnog predstavljanja i blesavog samozadovoljstva pobednika, ali to je i vreme TV manipulacija, novih podela i sukoba oko osvojenog plena. U tom vremenu kidaju se stara prijateljstva iz banalnog koristoljublja: „kad drugovi zarade dva centa/ i ne govore više s tobom“. To je haotično vreme društvene nestabilnosti i moralne fleksibilnosti, ne čudi što pesma odiše predapokaliptičnom atmosferom, pa „svi putevi vode/ ka provaliji“.


Najviši stepen kritike uspostavljenog demokratskog poretka sadrži pesma „Navalite vi nerasti demokratije da ovladate zemljom“, nešto manje „Predsednikov govor“. Prva pesma je u isto vreme Idrizijev „J’ accuse“ na račun zloupotreba i anomalija sistema formalne demokratije i brevijar makijavelizma savremenih balkanskih režima. U prvom delu pesme sarkastično se savetuje vlastima da učine ono što već čine: da uspostave kontrolu nad javnim dobrima i javnim medijima, da jačaju nacionalnu bezbednost i smanjuju nacionalne dohotke ne bi li populaciju što jače držali u pokornosti; da ukinu porez trulim bogatašima, koje Idrizi vidi kao partnere ovakvih vlasti; da izigraju nacionalne manjine tako što će ih uključiti u Vladu; da proglase kritičare neprijateljima države a od obrazovanja načine propagandu vlastite ideologije; da simuliraju borbu protiv kriminala i korupcije tako što će, na primer, zapleniti i javno uništiti manji deo narkotika da bi gro plena uživali sami. Savetuje vlasti: „kupite znanje naučnika bez srca i iskoristite ih za svoje dobro“ i „regrutujte da budu uz vlast svi umetnici-dupelisci“.


U trećem delu pesme repetitivna retorička matrica glasi: „ovde sam zato što“ i tu nastavljaju da se ređaju zloupotrebe i mane fasadne demokratije. Za Idrizija demokratski sistem ne predstavlja progresivnu formu političkih uređenja u odnosu na komunizam, njegovu represiju i negativnu kadrovsku politiku, već je „rehabilitovao idiote komunizma“. Takođe, u pesmi se tvrdi da se Albanci bili prvi „koji su srušili barijere/ nacionalizma u kriminalu“, čime se opseg kritike koju ova pesma sadrži proteže i na ilegalnu zonu raširene privrede na Kosovu. „Ovde sam“ u ponavljajućoj matrici znači ovde sam (sa ciljem) da bih raskrinkao nepočinstva i optužio njihove vinovnike, ali i ovde sam, tu gde živim, jer sam osuđen da budem tu, u nemogućnosti da svoju životnu sredinu promenim za neku bolju. Takođe, „ovde sam zato što istina nema moć“. Ovaj stih pesnika smešta u rang istinozborca a potom filozofski rezignirano oduzima moć istini, moć da se društvo ustroji na istini, što bi ukinulo poredak straha i manipulacija i zatrlo put ka nasilju i ratu.


3


NEMA REVOLUCIJE ZA GLADNE


Idrizijev pesnički subjekt je višestruki društveni autsajder: nalazi se na socijalnoj margini gde jedva preživljava, često gladan („ovde sam zato što je glad moje jelo“, puši ubuđale cigarete, nosi probušene cipele i poklonjen zimski kaput); poništen kao nepotkupljeni pesnik koji „svaku vlast šalje u pizdu materinu“; emocionalno usamljen, autorski neostvaren ili nezadovoljan. Introspekcija njegove višestruke marginalnosti ide do samoporicanje: „ili žalim za ljubavlju žene koja je spasla sebe kada me je napustila“, iako je praćena mešanjem autoironizacije vlastite autorske i fiziološke nemoći: „ili sednem da nešto pročitam i napišem i odmah userem stvar/ ili odem u klozet i nemogu da verujem da me ni govno neće“, sa invokacijom okončanja takvog života: „ili gajim nadu da će mi se pre samoubistva dogoditi čudo prirodne smrti“. Čovek sa ruba gaji sumnjičavost „prema svakom rodoljublju/ svakoj revoluciji“.


Veza između rodoljublja i revolucije ostvarena je i pojačana u naslovnoj pesmi „Zveri vole otadžbinu“: „zveri su pravi oslobodioci/ nenadmašni revolucionari“. Ovi stihovi polaze od kosovskog poratnog ideološkog narativa koji stavlja znak jednakosti između patriotizma otpora srpskoj okupaciji i oslobođenja, koje je u isto vreme i revolucija. Idrizijev pristup mejnstrim matrici je jeretički: oslobodioci-revolucionari su ubice. Kao i u drugim pesmama, patriotizam je ili maska ili tek sredstvo za lično bogaćenje a ispoljava se uvek kroz zločin. Da nije reč o skepsi prema društvenoj revoluciji i animalizaciji konvencionalno shvaćene figure revolucionara, govore stihovi iz drugog dela pesme „Nerasti demokratije...“ gde se cinično savetuje predstavnicima vlasti da bez milosti likvidiraju sve svoje kritičare, njihove prijatelje i porodice njihovih prijatelja, sa poentom: „uvek ste na ovaj način dizali revolucije“. Poenta podseća da teror vlasti rađa revoluciju. Idrizi u istoj pesmi srpski režim 90-ih označava kao teror: „ovde sam zato što su nas srpske snage terorisale masakrirale i ponizile“, mada odmah zatim pominje da su „nakon rata naše raspuštene grupe i ljudi/ pomerene pameti/ ubijali Srbe i Rome“, govoreći „ako se ne osvetiš/ posramljen si i crna obraza“.


U pesmi iz drugog ciklusa u naslovu je sadržana i poenta pesme, provokativna koliko i rezignirajuća: „Zlo postoji zahvaljujući našoj trpeljivosti“. Lirski subjekt je deo trpeljive većine koju kritikuje, a problem je u nedostatku aktivnog otpora i suprotstavljanja zlu, odnosno u antropološkom svojstvu većine koja je „junački plašljiva, božanski zečjeg srca“. Pritom i licemerna: „Neki štaviše/ pod krevetom drže revolucionarne brošure/ a u javnosti zločince ljube u guzice“. Istina, nije naznačeno da li to samozatajni revolucionari čine iz straha ili koristoljublja. U pesmi „Priznajemo mir kao nužno zlo“ svet je podeljen na mi i vi, na dva trajno i nepopravljivo zakrvljena tabora. „Nema boga koji bi jednako voleo obe strane./ Ionako nikada nije bio jedan bog za sve nas.“ Grobovi, hramovi, tlo, ideje, pa i pomenuta religija čine da razlike između dva tabora ostanu nepremostive i da vode u obnavljanje sukoba. Otuda je mir uvek samo privremen i neprirodan, predah između dva neizbežna rata, stoga što ideja alternative i suživota nije rođena: „Prihvatamo mir kao nužno zlo./ I čekamo da osvane naš dan.“ Vrhunac tribalne istorije je trijumf nad suprotnim taborom.


                                        *


Vrhunac društvenog optimizma kod Arbena Idrizija donosi nenaslovljena pesma na 94. strani. „Još uvek sam, i danas, ubeđen da će biti/ više razumevanja među ljudima“. Ali, to je infantilna vera, puka investicija nade. Očinji vid osvedočava i „da nas vera uči da se smrtno mrzimo“, „da svaka rasa želi da dominira drugim rasama“ a da vlade ubijaju u ime progresa i spasenja. Jedini realan kontrapunkt za Idrizija ovakvoj postavci realnosti jeste očekivanje čuda („da me vole, da volim/ da se ne razbolim/ da ne poludim“). Pesma se ipak završava trijumfom skepticizma – „sve što može da se desi u međuvremenu/ jeste dolazak nekakvog novog kraljevstva/ koje će nam prodavati vazduh“.

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.